Икебана у касаби

Без масовног повратка прогнаних Срба у бивши олимпијски град свака прича о обнављању некадашњег Сарајева само је бајка за оне који у њу желе да верују. А повратак Срба у главни град Босне и Херцеговине је „немогућа мисија“

Драшко Станивуковић, „млада нада“ опозиционог ПДП-а и политичар који је – према тврдњама његових „сабораца“ у децембарским немирима у Бањалуци – спремао државни удар против актуелне власти Републике Српске, изразио је недавно, у интервјуу датом сарајевској телевизији „Хајат“, жељу да „град на Миљацки буде поново какав је некада био“.

ИСКРЕНИ ОПОРТУНИЗАМ Морамо се, наравно, сложити с његовом поруком да „не треба ширити мржњу јер је с љубављу много лепше“, па и разумети изречену тврдњу да „иако није рођени Сарајлија, осећа носталгију према том граду“. Проблем, дакле, није у томе што овај, како сам себе назива „одговорни политичар“, јавно изражава жељу да се у „шехер“ врати некадашња, предратна „мултиетничност“, али је спорно да ли он, заиста, искрено верује да је тако нешто могуће или ове речи упућује из разлога политичког опортунизма, знајући да ће се оне допасти бошњачким, али и, што је још важније, западним „пријатељима“.
Бојимо се да је у питању ово друго. Јер иако је лепо што је Станивуковић у споменутом интервјуу истакао како се „ниједан Србин не сме одрећи Сарајева“, чињеница је да он у том разговору не само да није говорио о разлозима који су приморали припаднике нашег народа да напусте овај град већ је изостало и објашњење о томе како замишља да се реализује масован повратак прогнаних у административни центар БиХ, односно обезбеди враћање њихових, током рата одузетих националних и индивидуалних права. Или Драшко Станивуковић можда верује да град на Миљацки може „поново почети оживљавати као центар културе, хумора и музике“ и без радикалне промене садашњег стања, односно да је могуће „регенерисати“ мултиетничко Сарајево уз истовремено задржавање, у рату успостављене, демографске, политичке и правне доминације Бошњака?!

[restrict]

НЕМОГУЋА МИСИЈА Јасно је да се једном пуштени дух из боце у њу више не може вратити, као што је очигледно да је без масовног повратка прогнаних Срба у бивши олимпијски град свака прича о обнављању некадашњег Сарајева само бајка за оне који у њу желе да верују. А повратак Срба у главни град Босне и Херцеговине је „немогућа мисија“, како због оног што су током рата у њему доживели од муслиманских власти и, у многим случајевима, доскора „љубазних комшија“, тако још више због услова живота који би их очекивали у садашњем административном и духовном центру бошњачке државе и нације.
Подсетимо да је према попису из 1991. у десет тадашњих сарајевских градских и приградских општина живело 256.000 Муслимана, 157.000 Срба, 30.000 Хрвата и 57.000 Југословена. После рата и трансформације града у већински бошњачки и мањи српски део, последњи попис становништва обављен 2013. показао је да се број Срба у четири општине (Центар, Ново Сарајево, Нови град Сарајево и Стари град Сарајево) које чине језгро града свео с некадашњих 92.271 припадника овог народа на само 10.442 човека.
Током рата око 40.000 Срба, који су живели у делу града под контролом Изетбеговићевог режима, имало је фактички статус талаца. Они су, у најблажим случајевима, били одвођени на информативне разговоре и излагани притисцима и ниподаштавању комшија, многима су отети станови и опљачкана имовина, а још су горе прошли мушкарци и жене који су се нашли у логорима и приватним јавним кућама, или једноставно били ликвидирани. У граду који се још увек бесрамно хвали својим лажним мултиетничким карактером – према тврдњама Миливоја Иванишевића, аутора књиге „Геноцид над Србима у Сарајеву 1992–1995“ – ликвидирано је најмање 7.019 припадника нашег народа за које постоји документација (многи од њих су бачени у злогласну јаму „Казани“ на Требевићу), док се још трага за телима око 600 настрадалих.

ХЕРОЈИ ЗЛОЧИНЦИ Злочини које су вршили предратни криминалци, а затим господари живота и смрти „Јука“, „Цацо“, „Чело“…, чињени су с одобрењем државног врха, који се касније ослободио ових незгодних сведока. Ипак, и након физичке ликвидације ови злочинци међу сарајевским Бошњацима уживају статус „хероја у одбрани града од агресора“, а индикативно је да су такву позитивну слику о њима слали у свет и западни медији. Тако је добро позната хероина Си-Ен-Ена Кристијана Аманпур представила већ спомињаног некадашњег „ситног јалијаша“ из насеља „Кореја“ Јусуфа „Јуку“ Празину као „сарајевског Робина Худа“, што, макар на индиректан начин, показује да „пријатељи Босне“ нису имали интерес да спрече тортуру и злочине коју су Алијини „извођачи радова“ спроводили над Србима. Наравно да за ове злочине нико од бошњачке врхушке никада није кривично одговарао, а минималне казне које су сарајевски судови изрекли одређеном броју егзекутора и мучитеља само потврђују да за жртве из редова непожељног народа у главном граду послератне Босне и Херцеговине нема правде.
Драстичној промени демографске слике на штету Срба допринео је и егзодус из насеља (Грбавица, Неџарићи, део Добриње, Илиџа, Рајловац, Вогошћа) која су током рата била под њиховом контролом, али су Дејтонским споразумом додељена Бошњачко-хрватској Федерацији. Неки су за овај потресни одлазак људи – који су с гробаља односили и кости својих најближих – оптужили Радована Караџића и Момчила Крајишника јер су наводно путем пропаганде вршили притисак на грађане из ових насеља да се преселе у Републику Српску. При томе се, међутим, свесно или не, заборавља чињеница да су управо бошњачке власти подстицале ово исељавање кроз претећу најаву да ће „у реинтегрисаним деловима града сви који су током рата носили оружје доћи под удар закона“.

БРАЋА ИЗ КУВАЈТА Није никаква тајна да је Алија Изетбеговић, у време док је јавно говорио о „одбрани мултиетничког Сарајева“, у пракси спроводио политику чишћења Срба из овог града, што је, наравно, било у складу с његовим већ раније изреченим уверењима да су му „ближа браћа муслимани из Африке и Азије од комшија хришћанске вероисповести“. Због тога не треба да чуди што су у „вакту“ његовог „малог Бакира“ на простору некада доминантно српске Илиџе – тачније на атрактивном земљишту које су бивши власници продали Арапима – никла насеља „браће из Кувајта и Саудијске Арабије“ који својим вилама и апартманима „обогаћују“ Сарајево неким „новим мултиетничким (али не и мултирелигијским) духом“.
Још више отежава, да не кажемо потпуно спречава реализацију пројекта повратка Сарајева у некадашње стање чињеница да је зид који је сада подигнут између Срба и Бошњака у овом граду далеко тврђи него што је био 1918. или 1945. године. Шокантна је, али тешко оспорива информација коју је саопштио већ спомињани Миливоје Иванишевић, да је број српских жртава у граду на Миљацки за време злочиначке Павелићеве Независне Државе Хрватске био троструко мањи од броја убијених припадника овог народа током последњег рата у Сарајеву. Уз претње физичком ликвидацијом, „Алијни таоци“ су се у периоду од 1992. до 1995. суочавали с нетрпељивошћу, па и отвореном мржњом највећег дела бошњачког становништва, а овај негативни однос није се променио ни након окончања рата из којег Срби – што је, чини се, такође значајно за ову причу – нису, као у претходна два светска, изашли као победници.

ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА Несумњиво је да су Бошњаци претрпели велике жртве и заиста пропатили током трагичних ратних година, али је проблем у томе што највећи део њих не жели да прихвати чињеницу да су у овом рату и други народи доживели страдања, односно инсистира на томе да су они једине жртве, а „четници“ и „усташе“ (у мањој мери) агресори. Истина је, наравно, да међу становницима „Рајвоса“ – а првенствено људима старије доби – има и оних који жале за предратним временима и некадашњим српским комшијама. Међутим, ова мањина не може променити суштину ствари, дакле утицати на преовладавајуће расположење међу Бошњацима у граду испод Требевића. А за те људе су преостали Срби у Сарајеву – који су иначе Дејтонским уставом у Федерацији БиХ изгубили статус конститутивног народа – само непожељна „влашка мањина“ која се може трпети и толерисати једино под условом да, попут некадашње хришћанске „раје“ у Отоманском царству, послушно поштује законе и „вредности“ већине у босанској држави.
То практично значи да преостали малобројни припадници народа, који је некад у овом граду био равноправан, али и самосвојан фактор, сада у њему могу опстати искључиво уколико прихвате понижавајући статус „икебане“. Преостаје им да ћуте или, уколико желе да колико-толико напредују у друштву у коме је данас (поготово за Србе) веома тешко пронаћи посао, јавно исказују своју лојалност „јединственој и недељивој Босни“ и осуђују „сепаратистичку политику Бањалуке“. Да не би дошли у искушење да забораве у каквој „мултиетничкој“ средини живе, подсећају их „знакови покрај пута“, од којих можемо издвојити натпис на табли зграде обновљене Већнице, из које се Франц Фердинанд 28. јуна 1914. упутио на своје последње кратко путовање: „На овом су месту српски злочинци у ноћи 25/26. августа 1992. запалили Националну и универзитетску библиотеку БиХ“.
Поред ових видљивих знакова, постоје и они, бар за неупућене у прошлост предратног Сарајева, невидљиви знаци свођења заоставштине Срба у овом граду на „меру“ бошњачке већине. Реч је, наравно, о промени назива улица којом се, кроз брисање имена угледних српских историјских личности с јавних места, овом народу хтело јасно ставити до знања ко ће одсад бити једини газда. Тако је војвода Степа Степановић, који је на челу српске војске 6. новембра 1918. ушао у ослобођено Сарајево, „своју досадашњу Обалу“ препустио Кулин бану, док је Радомир Путник „одступио“ пред Змајем од Босне. Без улица су, логично, остали и Вук Караџић и Бранислав Нушић, а слична судбина задесила је и знамените Србе на Кошеву, делу града у коме је аутор овог текста некада живео у Сарајеву. Некадашња Југ Богданова улица данас носи име Ризаха Штетића, „Немањина“ је постала „Чекалуша“, Скерлић је уступио своје име Јосипу Ванцашу, док је Младен Стојановић „изгубио битку“ с Мехмед-бегом Капетановићем.
И знаменити Хрвати, попут краља Томислава и Матије Гупца, нестали су с мапа улица у данашњем Сарајеву, а њиховим путем би ускоро могао да крене и Стјепан Радић који ће – уколико се усвоји иницијатива посланице СДА Самре Ћосовић Хајдаревић – бити замењен „доказаним пријатељом Босне“, британским лордом протектором Педијем Ешдауном. Да се ни заоставштина појединих историјских личности исламске вероисповести не уклапа у „савремене вредности“ града на Миљацки показује и случај предратне улице Мустафе Голубића изнад Великог парка. Због своје неподобне српске и комунистичке прошлости, овај некадашњи комита и Аписов сарадник, а затим совјетски обавештајац и поверљиви Стаљинов човек, морао је отићи у заборав, па његова улица данас носи име песника Тина Ујевића.
У таквом, од терета непотребне заоставштине „ослобођеном“ административном центру БиХ, данас, за разлику од предратних времена, постоје озбиљни проблеми с несташицом воде и загађености ваздуха која је у овом граду, према званичним статистичким подацима, највећа на свету. Ове „ситнице“, баш као и велика незапосленост и одлазак младих у свет, не спречавају Сарајево да преко културних манифестација (Међународни филмски фестивал) и уз пропагандну помоћ проверених пријатеља покуша о себи да створи слику модерног европског града с великим перспективама. Када се, међутим, ствари загребу испод површине, остаје слика „шехера“ загледаног у прошлост, у коме преовладава дух некадашњих босанских касаба, испуњених мржњом, завишћу и непотребним комплексима. Но то је већ проблем оних који су постали искључиви монополисти живота у овом граду. За припаднике народа који је, слично Грцима у некадашњој Смирни (Измиру), практично етнички очишћен из свог вековног града, некадашње Сарајево је сада само сећање на прошлост из које треба извући поуке за будућност.

Принцип остао без моста, а Млада Босна без музеја

Гаврило Принцип и његови другови младобосанци нису потпуно избрисани из града у коме су ушли у историју, али је њихово место у данашњем Сарајеву „прилагођено“ бошњачким и европским ревизионистичким „вредностима“ у којима се атентат на Франца Фердинанда третира као „терористички чин убиства невиних људи“ и „узрок (а не повод) Првог светског рата“. Због тога не треба да чуди то што је Принципов мост још 1992. преименован у Латинску ћуприју. На почетку рата су припадници муслиманских паравојних јединица уништили Принципове отиске стопа на месту са кога је пуцао на аустроугарског престолонаследника, а боље није прошла ни спомен-плоча испред тадашњег Музеја Младе Босне која је разбијена маљевима. Овај музеј сада има „прикладнији“ назив – Музеј Сарајева 1878–1918, чиме се брише незгодно име младобосанаца.
Суштину промена најбоље показује измењени садржај речи на обновљеној спомен-плочи. Уместо некадашње јасне поруке да је „са овог места 28. јуна 1914. Гаврило Принцип својим пуцњем изразио народни протест против тираније и вековну тежњу наших народа за слободом“, необавештени посетиоци могу само да сазнају како је „са овог места Гаврило Принцип извршио атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу“.
Земни остаци оних „чије су сене некад шетале по бечком двору и плашиле господу“ налазе се у Капели Видовданских хероја на Старом српском православном гробљу на Кошеву, где су нашли свој вечни мир још давне 1939. године. Нажалост, ова капела је 1996. у вандалском нападу тешко оштећена, а и данас се, због небриге сарајевских власти, налази у лошем стању.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *