ГУСТАВО ТРИСТА ДЕЛ ТОДО – НОВЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ НАСТАВИЋЕ РЕВОЛУЦИЈУ

С амбасадором Кубе у Србији разговарали смо о значају Кубанске револуције данас, односима Хаване и Вашингтона, начинима на који се додатно могу унапредити наши односи, али и о кризи у Венецуели

Тако далеко, а тако близу, Куба је деценијама велики пријатељ Србије. Србија дели емоцију Кубанаца, што се види пре свега у равни симбола. Тако Кастро и Че Гевара и данас у Србији уживају велике симпатије и с њиховом борбом се многи идентификују, емитујући поруку о томе ко су у политичком и моралном смислу. Историја као да се управо сада изнова згушњава и око Кубе и око Србије. Ново приближавање два народа повод су за разговор са амбасадором Кубе у Србији Густавом Тристом дел Тором.
У јануару је навршена шеста деценија од револуције против режима Флугенсиа Баутисте под вођством Фидела Кастра. Какво значење та револуција има данас за Кубанце?
Кубанска савремена историја обележена је 60 година дугом и интензивном револуцијом, али то је само део револуционарног напора. Револуција је, заправо, почела много пре, а ово представља само период од победе револуције. Може се рећи да је револуција почела ослободилачким ратом Кубе против колонијалне управе Шпанаца у нашој земљи. Током овог укупног револуционарног раздобља, имали смо светле примере истинског херојства, попут Хосеа Мартија, Матеа, Максима Гомеса – ти људи су постали војници, а да нису имали формално образовање. Револуција, дакле, траје много дуже него што се колоквијално мисли.
Тачно је да је револуција коначно победила с Фиделом на челу, али тада је, заправо, почела још тежа етапа у нашој борби за слободу, зато што смо дошли у директан сукоб с Американцима. То непријатељство Америке је, уједно, била и лична историја сваког од нас током ових 60 година. Рецимо, цео мој живот обележен је револуцијом, јер пуним 60 година у децембру. Тако да је све што се дешавало током овог револуционарног периода обележило читаву једну генерацију, моју генерацију.
Такође, Кубанска револуција је означила почетак једне нове фазе развоја друштва, рекао бих у светским размерама. То је била револуција сиромашних, револуција са сиромашнима и за сиромашне. Она је означила промену у животу обичних људи, који су освојили право на образовање, културу, спорт и, рекао бих, пуноћу живота.
Желео бих да истакнем два важна фактора који су омогућили да се ова трансформација друштва заиста догоди. Пре свега, то је храброст кубанског народа, а такође и наслеђе Фидела Кастра. Важност Фиделове појаве у тако малобројном народу није могуће пренагласити. Ова два фактора су се међусобно допуњавала јер нико не зна шта би се тада десило да није било Фидела. Истина је да је он јединствен и непоновљив.
Треба рећи да је победу у револуцији извојевала генерација младих Кубанаца. Фидел је тада имао 33 године, а био је један од старијих у покрету. Раул Кастро је у тренутку победе револуције имао само 28 година. Дакле, револуцију су изнели млади Кубанци, и данас имамо интересантан моменат – смену генерација. То видимо и на челним позицијама. Данас имамо новог председника Мигуела Диаза Канела, младог човека. Он се родио после победе револуције. Био је професор и укључио се у рад Комунистичке партије. Учествовао је у међународним мисијама и био је министар. Ова смена генерација је природна ствар и ову појаву ми данас видимо у фабрикама, болницама, па и на лидерским позицијама наше државе. Револуција је заправо омогућила младима да учествују у обликовању и развоју наше земље, на тај начин што је управо њима омогућила бесплатно универзитетско образовање. Ово је јединствен феномен међу земљама тзв. „Трећег света“.
Ми и данас имамо једну нову генерацију која се формира на нашим универзитетима и која се идентификује с вредностима револуције. Веома сам оптимистичан у вези с нашом омладином која је, по мом дубоком уверењу, стабилан темељ будућности револуције.
Али све је ово изазвало отворено непријатељство Америке. Ово непријатељство није дозволило да се наша земља развија у свим својим капацитетима, посебно због блокаде. Револуција се данас суочава са великим изазовима.
Пре свега ту мислим на непријатељство Американаца. У вези са овим непријатељством су, свакако, и економски изазови. Економија треба да гарантује развој земље и квалитет живота људи. Економски успеси су услов и за напредак на плану културе и на плану материјалног живота. Ипак, узевши све у обзир, мислим да данас имамо солидну основу за развој своје земље. Куба припада земљама „Трећег света“, али може да се похвали значајним успесима, посебно у здравству, што је српској јавности, сигуран сам, веома познато.
Да ли се однос Трампове Америке према Куби и Кубанцима разликује од односа Ајзенхауерове или Кенедијеве Америке? Како видите данашње односе Кубе и САД?
С администрацијом Барака Обаме дошло је до значајних помака у нашим билатералним односима, јер демократе другачије гледају на живот. Обама је рекао да су с Кубом 50 година покушавали да изађу на крај на један начин, и да је дошло време да се покуша на други начин. Ми смо, наравно, свесни њихових намера, али ипак је био дозвољен напредак у одређеном смислу. Са Обамом смо имали дијалог и он је боравио на Куби. Иако је блокада остала на снази, било је неких олакшица и ствари су се кретале у добром правцу. Али с доласком Доналда Трампа све је стало.
Данас смо у најгорим односима с Америком. Трамп је одлучио да уништи револуцију једном за сва времена и окружио се веома непријатељским саветницима, који имају врло лоше намере. Имате, тако, у Трамповом тиму једног (Џона) Болтона који је лажно тврдио да Куба има оружје за масовно уништење. Он данас наступа са изузетно агресивним ставовима према Куби, заједно са сенатором Марком Рубиом.
Они предузимају веома оштре мере према Куби, као што је санкционисање бродова који ка Куби превозе нафту, иако је нафта неопходна за производњу и развој свим земљама на свету. Без нафте нећете имати електричне енергије, неће радити фабрике, нећете имати чак ни чисту воду – све оно што се десило у Венецуели. А то на првом месту утиче на народ, на обичне људе; чак и на људе који, рецимо, не подржавају револуцију. Дакле, амерички ембарго погађа читаво становништво. Али њих не интересује народ. Они имају опсесију да се избрише све што је левичарско, да се уништи социјализам. Њихов план је да након уништења социјализма фактички преузму власт у нашој земљи. То је стварни ниво лоших намера нашег северног суседа.
С Трампом не знам докле ћемо стићи. Његова кампања против наше земље је изузетно интензивна. Он нас, рецимо, окривљује чак и за догађаје у Венецуели. Али ми смо, као и раније, спремни на дијалог и на разговор као равноправни партнер.
Наша земља има два приоритета. Први приоритет је одбрана, а други је привреда. Када кажем одбрана, желим да нагласим да ћемо, сигуран сам, обезбедити своју независност и нећемо се предати. Ми смо пре много година одлучили да је питање одбране највиши приоритет и да је то нешто што морамо обезбедити сами. Знамо да можемо да рачунамо на подршку и солидарност земаља као што су Русија и Кина, али одбрана земље је наша ствар.
Да ли је борба Венецуеле под руководством председника Николаса Мадура, заправо, борба за сигурност целог региона, Кубе, па и планете, и да ли је данас прекорачена она граница преко које није пређено ни у тренуцима кубанске кризе из 1959. године?
Ово што се догађа у Венецуели је апсолутно неприхватљиво. Американци инсистирају на људским правима, слободним изборима и демократији, а онда просто прогласе за председника друге земље некога ко нема никакву подршку у народу. Тај човек је, наравно, марионета, без икаквог упоришта у народу. Мислим да су они схватили да су погрешили у вези с њим. Американци су, чини ми се, очекивали устанак народа, али ту су били неуспешни. Такође, надали су се и покушавали су да подигну војску против председника Мадура, али издаја се није догодила. Тако да се, плашим се, крећемо ка јединој још преосталој опцији, коју они не искључују, а то је војна агресија. Мислим да морамо да будемо на опрезу јер то може да се деси сваког дана. Једина опција коју има венецуелански народ је да пружи отпор.
Американци ће, не сумњам, наставити да траже начин да сруше Мадура. Познато је, рецимо, да је информатичким нападом дошло до искључења система производње и дистрибуције електричне енергије. Импресиониран сам интензитетом кампање против Венецуеле. Када, рецимо, гледате вести, потпуно је невероватно да су све негативне. Имате изузетно масовне скупове чависта широм Венецуеле, милионе људи који пружају подршку свом председнику Мадуру, али то, наравно, нећете видети у извештајима америчких корпоративних медија. Зато ћете видети предимензионирану слику скупова људи који подржавају човека који се самопрогласио за председника.
Притисци на Венецуелу имају, сигурно, идеолошку позадину, али ту је битан и економски принцип. У Венецуели се налазе највеће резерве нафте у свету, као и изузетне количине дијаманата, злата и других веома значајних руда. Све ово треба узети у обзир када покушавамо да разумемо мотиве САД. Они, заправо, желе да буду власници свега тога.
Сигуран сам да ће ова група из Беле куће наставити да проналази начин да нас уништи и треба бити на опрезу због потенцијалног рата, који је реална могућност. Они понављају да су све опције на столу. Али желим да нагласим да ће сигурно бити поражени ако се одлуче на тај корак.
Како видите ситуацију на међународном плану у односу на кризу у Венецуели?
Ту се намеће питање солидарности. Имамо снажну подршку бројних земаља „Трећег света“, али и великих сила као што су Русија и Кина. Ту су и Иран и Турска. Истина је, међутим, да је већина земаља Латинске Америке на позицијама политичке деснице. Мислим да има око 50 земаља које следе САД и које сматрају да је Хуан Гваидо решење проблема. Али они су у заблуди, или су једноставно само амерички трабанти.
Ми, дакле, рачунамо на солидарност у УН, где, видели смо, није прошао амерички предлог да се усвоји заједничка резолуција која би осудила Венецуелу и председника Мадура. То, наравно, није прошло због права на вето наших пријатеља Кине и Русије.
Шта мислите о сарадњи Србије и Кубе? У којим областима можемо да унапредимо своје међудржавне односе?
Претходних дана смо усагласили текст споразума из области туризма. Радимо и на споразумима о заштити животне средине. У последње време све је веће интересовање за путовања и посете Куби, што ме посебно радује. Прошле године смо имали више од 7.000 туриста из Србије. Ускоро би и делегација Народне скупштине требало да путује на Кубу, а и у Скупштини Београда постоји интересовање да се посети Хавана поводом значајног јубилеја – 500 година од оснивања града.
Радимо и на многим другим стварима на плану билатералне сарадње и сигуран сам да ће у наредном периоду бити остварена још боља и интензивнија размена.
Морам да кажем да су Срби веома племенит народ, и мислим да смо ми, Кубанци, веома слични Србима, и поред оволике географске удаљености. То ме фасцинира. Због тога се овде осећам врло добро.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *