Филмске Кошаре – неиспричана прича

Тишина дуга двадесет година око најславније битке Косовског рата 1999. године учинила је своје, народ је једва чекао да види истинити призор Српских Термопила и учествује у откривању нове колективне трауме, која се у српској души слива с подземним токовима косовског предања

Судећи по последњим подацима, пола Србије гледало је филм Слађане Зарић Ратне приче са Кошара: готово три милиона у два емитовања плус преко 600.000 прегледа на Јутјубу, што још није коначно! Импозантне цифре, које сведоче о једном: тишина дуга двадесет година око најславније битке Косовског рата 1999. године учинила је своје, народ је једва чекао да види истинити призор Српских Термопила и учествује у откривању нове колективне трауме, која се, у српској души слива с подземним токовима косовског предања. Колективно несвесни отисак народног искуства, који се назива архетипом, има увек облик покретне слике на заслону наше имагинације, кажу Јунг и Владета Јеротић. Видовдански култ доживео је тако нову апотеозу кроз филм о стварној драми и трагедији целог народа, који је тамо, на врховима Проклетија, на границама Србије, представљао нови нараштај. Али и нешто дубоко духовно, што припада српском идентитету: исконску борбу за опстанак. То народ зна и осећа и то му се не може отети из колективног памћења. „Сваки филм који покрене озбиљну тему је у првом кораку добар“, рече пре неки дан стари шмекер Кустурица. Филм Зарићеве је пример и зато што погађа саму суштину медијума, коју је давно разоткрио Андре Базен: то је аутентична илузија чулне стварности, услед које верујемо у истинитост догађаја, мада знамо да је режиран. Или даље, магије филма, „као овековечења чулних аспеката живота у апсолутној илузији стварности“, како је говорио Душан Стојановић. Мит је поново одигран пред нашим очима; Лазар и Милош оживели су у уверљивом призору.

[restrict]
Служио је за морал

Речју, тешко да је икада ишта уврељивије, драматичније и узбудљивије виђено на нашим ТВ екранима. Можда још нисмо свесни епских размера драме у чијој смо матици, док назор жмуримо над величанственом жртвом целог народа, који нас је опет изненадио својом вертикалом. Покретна слика не може променити свет, али и те како може мењати свест, и то наши пријатељи из Вашингтона и Холивуда боље знају. Један овакав филм и њихове маске падају, а истина им се баца у лице. Довољно је само гледати ту не фикцију него живу истину о нашој победи над злом, ту филмску стварност натопљену правом (базеновском ако хоћете) аутентичношћу призора, збиљом од које застаје дах и пред којом све друго постаје неважно, живим херојима којима смо окренули леђа или их предали непријатељима – па доживети моралну клизму коју би прописао и Аристотел из сржи своје „Поетике“.
Јесте, катарза као суштина уметничког доживљаја даје праву вредност филму Кошаре, зато што покреће дубока морална значења. Питање катарзе и није толико психолошко, колико етичко, говорио је стари Милош Ђурић. Откуда та беспримерна унутрашња снага овим голобрадим младићима из Дебељаче и Љига да се одлучно, херојски – хомерски! – супротставе највећој сили на свету у одбрани граничног камена своје отаџбине? Не камена посађеног негде у врлетима Проклетија, који нема никакву другу осим топографску сврху и који нема смисла бранити толиким бројем младих живота, него оног Ђуриног – камена што дере кроз облак за који вреди гинути, како се изјаснио двадесетогодишњи Тибор Церна, „који нам је служио за морал“ (како и кажу његови другови из филма Кошаре). Јесте служио за морал. И сад служи. Видели смо коначно и филмски призор његове погибије, која има епски карактер – усправљен, грудима против душмана! – и уверили се у дубоку моралност тог чина, у жртву коју су узидали Његош и Тибор. А не онај мудросер из круга двојке што је пре неки дан постављао питање погибије ових младића у „некој вукојебини“ око „неког камења које је изгубило свој практични значај“. Тај кукавац не зна за катарзу као узвишен чин. Он никада није ни чуо, а камоли прочитао ишта о поетици жртве код Мије Павловића. За њега то камење није достојно приче, сасвим у дијалектичко-материјалистичком багажу пропалих ђака младог Маркса, који су се преконоћ преврнули у глобално-либералне идеологе (Весна Пешић et Cie). Јесте, то камење не стоји у Јуничким планинама него у вертикали оних који су за Србију тамо дали живот. И сад све то видимо у релативно чистој покретној слици, која постаје архетип.
Зато је овај филм још неиспричана прича. Док је не наставимо, треба рећи да је, осим Јавног сервиса, ову продукцију изнео равноправно Војнофилмски центар „Застава филм“ са готово целим својим персоналом, људским и техничким ресурсима. „Застава“ је и продукцијски и стваралачки „старија“ од РТС-а: била је стециште људи и идеја много пре него што је државна телевизија и рођена, па је овом догађају подарила много и у кадровском и у продукционом смислу. У протеклих неколико година ово није прва филмска копродукција војске и државе (нити је ово први филм о Кошарама), али је досад најзрелија и најзначајнија у уметничком погледу: она импонује својом камером (Жарко Пекез и Петар Вујанић, што се мора узети у обзир приликом годишњих евалуација вредности у стручним круговима) колико и продукцијским захватом (Горан Иконић и Снежана Родић Синђелић), напосе синергијом свих основних снага које чине филм; добра музика Владимира Тошића. Ауторка Слађана Зарић је, од анемичног Великог рата средином деценије, напредовала дугим кораком ка правој драматургији и режији. Тиме не мислим да умањим било чији допринос, али је права прилика да се ода још једно дужно признање нашем достојном војном продуценту, већ две деценије некако скрајнутом и продукцијски занемареном у односу на миљенике власти, који су развлачили и (буквално) развлаче милионе народног новца, док су Кошаре и Паштрик чекали своју филмску евокацију више од две деценије.

Кошаре као вишак

Ево, сада је и то делимично исправљено. Не сасвим. Прича се не завршава 14. јуна 1999. године уредним повлачењем непобеђене српске војске са Кошара после 67 дана славне одбране, у складу с Кумановским споразумом. Ту почиње други, неиспричани део ове приче. И питање је хоће ли икада бити испричан. Јер Србија је опет, по ко зна који пут у својој историји, пристала да све остварено у рату страћи у миру. Да своју светски значајну победу гурне под тепих својих непријатеља и срамно и стидно и двадесет дугих година ћути о својим Термопилима. „Мека окупација“ НАТО-а, која се, упркос нашим Леонидама, ипак догодила после петооктобарског кошмара и сорошевског метежа на улици – забранила је Кошаре. Вајни министри у наредним деценијама утркивали су се у служењу непријатељу и систематском уништавању српске војске. Армију су укинули, оружје побацали у високе пећи, цвет српске војске изручили Хашком трибуналу, преостале отерали у превремене, срамне пензије. Сада многи од тих опет дижу главу, опет урлају пред Скупштином коју су некад палили и харали. Они исти који су продали Кошаре и понизили Србију поново траже власт. Што је најгоре, опет се гурају у прве редове као да се ништа за ових двадесет година није догодило, као да нису они, главом и брадом, потписивали бриселске и софа споразуме на корак до уласка у НАТО. Што је, с тешком муком, успео да спречи народ.
Команданта Треће армије Небојшу Павковића и команданта Приштинског корпуса Владимира Лазаревића предали су непријатељу, који их је, без иједног доказа, осудио за непостојеће злочине.
Генерал Драган Живановић, стратег одбране Кошара, имао је 45 година када је постао генерал, а 51 када је пензионисан. „Људи Бориса Тадића су ми објаснили да у процесу приближавања наше војске НАТО-у њихови официри неће да разговарају са онима против којих су ратовали и да сам вишак“, прича генерал Живановић. „То ме је повредило. Отишао сам на Сувобор, одакле сам родом, да живим у шуми, да не слушам вести и не гледам то приближавање својим очима. Године 2014. моја стрина је чула на вестима да сам ’злочинац’ и дошла је код мене у шуму да ме пита ’шта сам то радио’. Тако сам сазнао да ме туже Наташа Кандић и Јелена Милић.“ Српско тужилаштво за ратне злочине није ни проверавало ову доставу него је против српског генерала Живановића поднело кривичну пријаву за наводне ратне злочине на Космету. После три године „ислеђивања“ исто Тужилаштво је одустало је од гоњења.
Ратни командант свих снага које су херојски браниле Кошаре, пуковник Љубинко Ђурковић, каже у разговору за прошли број „Печата“: „На мене је извршен одређени притисак да ’добровољно’ одем у пензију 2011. када су милом или силом пензионисани многи официри. Поред тога, до 2012. не само да нисмо добили признања него смо били унижавани, омаловажавани а неретко и криминализовани у тој мери да су многи од нас добијали кривичне пријаве без икаквог основа. Одмах после 2000. године инсталирана је НАТО канцеларија у Министарству одбране. То све говори. Они су директно руководили свим процесима у држави и посебно у војсци. Креирали су накарадне реформе, дириговали уништавањем импозантне технике, артиљеријских оруђа, противавионских система, од четири армије створили четири бригаде. Генералштаб им је, после 2000, испоручивао комплетну архивску документацију, све наше наредбе и ратне дневнике … али нису могли да открију најважније – откуд та силина морала бранилаца Србије, шта је то у њиховом генетском коду због чега отаџбину стављају испред свега и гину за њу.“

Битка се наставља

Прича пуковник Ђурковић сасвим отворено тек сада. До јуче је од стране државних медија (Јавни сервис је у томе предњачио!) био непрестано опомињан да води рачуна шта говори, као на пример у емисији Оливере Ковачевић о Кошарама од 2. јуна 2016. године (реемитована прошле недеље, после репризе Ратних прича Зарићеве), кад га је чувена уредница залепила тврдњом да су „Кошаре остале у сенци оних који су окаљали част српског војника“. И овај бесрамни, необјашњиви ексцес Ковачевићеве и она сама део су неиспричане приче о истој ствари, која је у блиској вези с актуелним збивањима.
Најгоре од свега је оно што јунаци Кошара препуштају својим командантима да јавно формулишу: „После тако сјајне и величанствене победе, већина преживелих хероја с породицама живи у незамисливој беди, а многи од њих немају ни основно здравствено осигурање, што значи да се битка с Кошара наставља другим средствима, али да је наспрам преживелих истинских хероја с видљивим и невидљивим ранама овога пута држава Србија“, закључује Ђурковић.
Хвала, господине пуковниче. Треба ли још?
У ноћи у којој су репризиране Ратне приче са Кошара директни актери још неиспричане ратне приче имали су свој политички перформанс пред Скупштином. Гнусно је што смо поново били принуђени да гледамо исти, ретуширани ДОС са истом, отпорашком иконографијом уздигнуте песнице, добошарења и готов је! и истим циљевима: одвући српски народ од Косова, анестезирати га призивањем неке масовне правде и хармоније и поново зграбити власт. Све је то већ виђено и, што је најгоре, исплаћено до последње паре. Хоће ли гробари Кошара успети да поново потегну за нос народ, који је имао снаге да васкрсне дух слободе?

[/restrict]