Почетна / Култура / Филмске Кошаре – неиспричана прича

Филмске Кошаре – неиспричана прича

фото: ИГOР СAЛИНГEР MИНИСTAРСTВO OДБРAНE РEПУБЛИКE СРБИJE

Тишина дуга двадесет година око најславније битке Косовског рата 1999. године учинила је своје, народ је једва чекао да види истинити призор Српских Термопила и учествује у откривању нове колективне трауме, која се у српској души слива с подземним токовима косовског предања

Судећи по последњим подацима, пола Србије гледало је филм Слађане Зарић Ратне приче са Кошара: готово три милиона у два емитовања плус преко 600.000 прегледа на Јутјубу, што још није коначно! Импозантне цифре, које сведоче о једном: тишина дуга двадесет година око најславније битке Косовског рата 1999. године учинила је своје, народ је једва чекао да види истинити призор Српских Термопила и учествује у откривању нове колективне трауме, која се, у српској души слива с подземним токовима косовског предања. Колективно несвесни отисак народног искуства, који се назива архетипом, има увек облик покретне слике на заслону наше имагинације, кажу Јунг и Владета Јеротић. Видовдански култ доживео је тако нову апотеозу кроз филм о стварној драми и трагедији целог народа, који је тамо, на врховима Проклетија, на границама Србије, представљао нови нараштај. Али и нешто дубоко духовно, што припада српском идентитету: исконску борбу за опстанак. То народ зна и осећа и то му се не може отети из колективног памћења. „Сваки филм који покрене озбиљну тему је у првом кораку добар“, рече пре неки дан стари шмекер Кустурица. Филм Зарићеве је пример и зато што погађа саму суштину медијума, коју је давно разоткрио Андре Базен: то је аутентична илузија чулне стварности, услед које верујемо у истинитост догађаја, мада знамо да је режиран. Или даље, магије филма, „као овековечења чулних аспеката живота у апсолутној илузији стварности“, како је говорио Душан Стојановић. Мит је поново одигран пред нашим очима; Лазар и Милош оживели су у уверљивом призору.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Један коментар

  1. Драган Јанковић

    НИСУ КОШАРЕ ПАРТИЈСКА СТВАР!

    – Одличан текст Божидара Зечевића о самом телевизијском остварењу. Критичар је то којем се верује, то јест, веровало се до данас. Јер, велика је штета што је овај филм и лепе речи о њему злоупотребио за обрачун за опозицијом. Што је, иначе, у „Печату“ одавно уобичајено.

    Није спорно што је написао о односу бивше ДОС-овске власти према војсци. Све је тачно рекао. Али је спорно што је прећутао како се ова власт односи према војци и према савезу са НАТО-м.

    Ко је дозволио да НАТО користи српске касарне, путеве итд? Чији кадрови се постављају на највиша места у војци? Ко их процењује, само ми или и страни саветници? Ко одобрава бројне војне вежбе са агресорским војницима? Ко позива НАТО војнике и амбасадора Скота да трују наше ђаке? Да не говоримо о ономе о чему се јавно и не говори: о куповини оружја и муниције, системима за везе и навигавцију, и од кога зависимо у свим битним случајевима.

    Господине Зечевићу, када сте тако нагло постали г. Лазански, одговорите да ли је војска Србије 2012. или 2019. г. зависнија од НАТО и од САД? И да ли је ова власт, ако већ није претходна, за седам година могла да реши животне проблеме кошарских мученика.

    Кошаре су национални симбол. Можда последи догађај у којем су Срби још увек били Срби. Не треба их бацати жалосним политичарима пред ноге као бисер пред свиње.

    P. S. Лепо је што је снимљен филм. Можда то није заслуга саме/само власти него и искрених патриота. А и видели смо да ова власт вуче патриотске потезе у тренуцима када је најдаље од патриотизма.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *