Почетна / Уводник / ЏИ-ПИ-ЕС ЕПОХЕ

ЏИ-ПИ-ЕС ЕПОХЕ

Запад живи свој епохални хаотични тренутак. Преображава се и убрзано „реструктурира“, док се истовремено коренито мења и перцепција савременика намерних да ухвате корак са стварношћу и доскоче (не)разумљивости процеса који овладавају овим језгром глобалног поретка. У настојањима да растумаче тумбања у пословично најпросперитетнијем и најслободнијем делу света, као посебно важне издвајају се критичке опсервације самих западњака. Уз уверење да оне могу бити подстицај промишљању у овдашњој јавној свести и њеној снажној посвећености западним вредностима, наводимо најновије дефиниције које говоре о Мордоровој кули овог дела света – Америци.
„Америка је водећа разбојничка држава и све је изолованија од људске цивилизације“, тврди Јан Оберг, директор Транснационалне фондације за истраживање мира и будућности (ТФФ) из Шведске који прориче догледни „крај САД какве познајемо“. „Амерички милитаризам уз који се чују речи ’одбрана’, ’стабилност’, ’безбедност’ и ’мир’ у ствари је масовни убица и рушилац, потрошач огромних ресурса у време социјално-економске кризе, фактор без кога бисмо могли да изградимо предиван свет“, каже Оберг. У обимном аналитичком коментару, он наводи и низ важних статистичких и других званичних података који су темељ констатацији да „најомраженија велика сила иде ка самоуништењу“.
Швеђаниново прорицање апокалиптичне судбине светског хегемона већ прошле недеље било је подржано с неочекиване стране – од Џимија Картера, 39. председника САД, који је своју земљу назвао „најмилитантнијом на свету“.
Речи које је управо тих дана објавио и угледни амерички политички коментатор Патрик Бјукенен оштрином и злослутношћу надмашиле су претходне наводе: „Дехристијанизација је у пуном замаху, постхришћанска Америка на много начина почиње да личи на развратно и декадентно предхришћанско Римско царство. Постајемо други народ, а постхришћанска Америка ће изгледа бити наша судбина много пре краја овог века.“
Можемо ли набројане прилоге из најновијег водича за сналажење у текућој (р)еволуцији САД да прихватимо дословно, здраво за готово? Одговор је јасан – ако разумемо да наведено уочавају ауторитети тог дела света, и да је подугачак списак кредибилних гласова који на сличан начин извештавају о „прегледу распадања“ прекоокеанског центра западне цивилизације. Подсетимо и да је славни амерички писац Гор Видал (у овом броју Печата посвећујемо му пажњу) још 2000. године говорио: „У Америци на крају XX столећа више не постоји никаква слобода. А не постоји ни правда. (…) Не постоји ни благостање, оно економско благостање Америке о којем се раније толико говорило, јер четири петине Американаца не зарађује никакав пристојан новац.“
Поменуте карактеристике Запада јесу луцидне дијагнозе болести, али оне важе и као дефиниције, односно појмовна одређења која суштински објашњавају биће западног света. Као на каквом својеврсном друштвено-историјском џи-пи-ес уређају, намењеном политичком и идеолошком усмеравању кроз време и простор, изречене дефиниције могу се сматрати сигналима, „очитавањем“ у реалном времену положаја Запада на цивилизацијској скали вредности. У практичним животним ситуацијама бива да превиђање прецизних ГПС смерница често одведе у беспуће, понекад и у катастрофу. На балканском простору, дакако и у Србији, Западом су, познато је, опчињени и у том правцу загледани безмало сви, чак и они што тврде да су „равнодушни“. У друштвеној пракси матрице западне (америчке) културе дубоко су укопане и инсталиране, тако да свеприсутна опседнутост „идеалима холивудског животног концепта“ у критичком разматрању није мање тема од декларативног, програмског и важећег у домену идеологије и политике.
Има ли, међутим, ваљаних разлога да се превиде, или занемаре упозорења да је свет коме тежи српско друштво (његова елита поготово) заправо свет на путу „изоловања од људске цивилизације“, на путу „дехристијанизације и декаденције“, а најважније – свет у коме не постоје правда и слобода, или оно тако подразумевајуће економско благостање за већину!?
Ако набројане актуелне дефиниције смештају Америку у савремено искуство на начин другачији од традиционално важећег, које и какве дефиниције одређују биће савремене Србије? Да ли је она просперитетна и слободна, и ако није, због чега није? Да ли то има везе с Америком просперитетном на начин који су објаснили овде цитирани аналитичари?
За социолога Весну Пешић, Србија је рецимо „прочитана књига“, па она кратко каже: „Србија је страшно заостала земља, то је одговор на сва питања.“ Није заправо ни питана „свим питањима“, али јесте дисквалификована као теми недорасла! Није мало оних који су се потрудили да кажу смислене речи, па је тако протеклих дана забележена уобичајена пракса да се о српској држави радо изричу дефиниције релевантне за очитавање њеног геополитичког положаја.
Председник Европске банке за обнову и развој (ЕБРД) Сума Чакрабарти сматра на пример да је Србија економски лидер региона, што је релевантна чињеница за одлуку ЕБРД да „свој портфолио у Србији подигне на милијарду евра“. Србија је и земља коју Кина види као пожељног партнера у једном од најзначајнијих светских економских подухвата нашег доба, популарно названом „Нови пут свиле“, док је најмоћнији глобални играч у сфери умрежавања и телекомуникационе опреме компанија Хуавеј намерна да Србију издвоји као стратешког партнера и европску локацију у којој ће градити Паметне градове нове технолошке ере! Србија је, такође, земља која ужива снажну подршку Русије, о чему је, уз истицање пријатељства Москве и „поштовања територијалне целовитости Србије“, прошле недеље резолутно говорио шеф руске дипломатије Сергеј Лавров.
Неочекивану, парадигматичну дефиницију о нашој земљи дао је Џулијан Асанж када је пре више година наговестио да „Србија је држава у коју будућност прво долази“ (Блиц, 2014). Убеђење да Србија (уз Украјину) има „улогу предводника“, он је појаснио: „То су државе ’између’, односно у међупростору. То су државе где будућност прво долази, са свим својим ужасима и лепотама. А судбина свих пионира, па самим тим и Србије, јесте да буду погрешно представљени.“
Остајемо, дакле, на терену дефиниција, оне бивају и погрешне, а Асанж открива како се лажним сликама производе збуњујући сигнали за поменути ГСП епохе. „Разлози су различити, од неразумевања, преко незнања, до смишљене кампање. Исто је и с неким појединцима, међу које бих вероватно могао да укључим и себе, који се из различитих разлога нађу у том међупростору, нађу се на путу надолазећој дистопији.“
Као важно, напоменимо да данас важи и одређење да је Србија земља на чијим се границама опасно звецка оружјем – најављен је одлучан ударац Америке, односно војна вежба „Одлучан ударац“, на српско-македонској граници, са 2.000 америчких војника (и по 25 војника из Албаније, Бугарске и Литваније, и 100 из Црне Горе). Један од вероватних мотива за ову демонстрацију силе читамо у недавном коментару дневне штампе: „Вашингтон неће потпуно препустити палицу Европи на Западном Балкану, упркос најновијем покушају Берлина и Париза да буду главни медијатори.“
Удаљавајући се од вртоглаве спирале подстицаја у дефиницијама, вратимо ли се Асанжу, приликама и времену тако наредној личности, као важан моменат уочавамо његову поруку речену у тренутку хапшења: Морате се одупрети, можете се одупрети!
Разумемо ли јасан ГПС сигнал за хумани вектор епохе?!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *