Почетна / In Memoriam / Добрица Ерић (1936–2019) – Одлазак народног песника

Добрица Ерић (1936–2019) – Одлазак народног песника

Поникао у оквиру нараштаја самоуких песника шумадијских села, Добрица Ерић је свесно истрајавао на грађењу свог аутентичног лика упркос књижевноисторијском кретању српске књижевности

Постоје песници чија резонанца није уобичајеног типа. Својом биографијом и уметничким ликом другачији у односу на уобичајене шаблоне обитавања књижевника у друштву, они допиру до широких слојева народа, док њихов статус унутар представе о „уметничкој књижевности“ остаје сложен. Такав је био случај с Добрицом Ерићем.
Поникао у оквиру нараштаја самоуких песника шумадијских села, Ерић је свесно истрајавао на грађењу свог аутентичног лика упркос књижевноисторијском кретању српске књижевности. У времену убрзане урбанизације Србије, он је читавој једној новој класи људи, који су поникли на селу, али су им деца рођена у граду, и даље пружао део од оног емотивног и духовног наслеђа које је неопозиво и октроисаним друштвеним налозима остало иза њих. Истовремено, његов таленат био је до те мере плодотворан да готово да није било облика културе писмености у којој се није окушао. Писао је поезију за децу, драмске текстове, лирске романе, окушао се и као сценариста за стрипове, текстописац тзв. „народне музике“, антологичар и члан редакције часописа. Број његових библиографских јединица је троцифрен, од чега најзамашнији број чине ауторске књиге са укупним тиражом (ако се рачунају преводи) од готово милион примерака.
Већина читалаца с Добрицом Ерићем сусрела се од најранијег периода. Уз Љубивоја Ршумовића и Душка Радовића, Ерић је можда и најутицајнији дечји песник у српској књижевности двадесетог века. Његова поезија за децу бистрог је и јасног израза, певљива, лако се прихвата и памти. Његова пак „поезија за одрасле“ наставља тај пут приближавања читаоца предачким пределима у једном ангажованом тону који, упркос бројним издањима Разапете земље од 1995. до данас, изведбама Пркосне песме и реиздању Бројаница из Грачанице (2013) није наишао на неподељене симпатије и емотивну топлину с којом се песник за децу сусретао. Оштро против свих кретања која су водила дезинтеграцији српског државног и културног простора деведесетих година, Ерић је свој глас дигао и против различитих друштвених феномена у широком дијапазону од ЛГБТ покрета до општих демографских трендова, што је његову фигуру заувек искључило из поимања књижевности једне групе критичара и писаца.
На тај начин су се дечји песник и део његових читалаца разишли, а између њих, попут непрекорачивог рова укопали су се процеси у српској култури и друштву који су обележили крај двадесетог и почетак овог века. Добрица Ерић тим променама није хтео да се саобрази. Истрајавајући у непроменљивости свог песничког гласа и на романтичарским координатама свог света, у којем је било места и за завичајност, и за фолклор и за православље, али и за једну специфичну врсту еротске енергије која се не би сасвим могла уклопити у религиозне оквире, песник Вашара у Тополи борио се како је знао и мислио да треба за свој народ чије пропадање није могао да преболи.
У тој борби, у којој је песник рачунао на „народ“, али не и на друштвене структуре чији односи су полако претезали на другу страну, њега су полако мимоилазили путеви јавног признања који једном песнику следују. Награђиван за дечју и родољубиву лирику, истовремено поносан на своју самоукост, Ерић је све више и више ишао мимо духа времена и упркос њему. У том контексту, резонанца његове поезије постала је двојака: његове песме и поеме за децу, канонизоване унутар школских програма, и даље су налазиле пут до најширих слојева друштва, у једном генерацијском ходу унутар којег су већ стасавали унуци његових првих читалаца, док су његове родољубиве песме имале одјека једино међу родољубивом јавношћу у Србији, чија присутност у последње две деценије није била неупитна. Међутим, уколико се замислимо над чињеницом да је тај исти део јавности она већина која је против независности Косова и Метохије, против чланства у НАТО-у, и против геј бракова и већим делом против евроинтеграција, а да је при томе сразмерно неприсутна у животу високе литературе (што не мора увек да буде мотивисано само идеолошким разлозима), добијамо профил народног песника којег смо изгубили.
Својим лирским гласом он је обликовао детиње представе многих од нас, док је у песничким остварењима ненаивног типа огласио основне обрисе светоназора већине Срба. Као такав, он не само да је оставио неизбрисив траг већ ће и његова присутност и даље остати непромењена, јер дубине колективног несвесног из којег је његова поезија извирала јаче су од свих наноса идеологије.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *