ДИРЕКТНО

Сагледавање болне геополитичке истине

Директно да вам одговорим, они, САД, никада неће укинути санкције Русији јер је целокупна њихова политика у последњих сто година била заснована на сталној употреби санкција против наше земље, како год да се она зове, Совјетски Савез или Руска Федерација.“ То је пре неки дан изјавио руски премијер Дмитриј Медведев и ни у чему није погрешио! Наравно, осим ако оно „никада“, које се односи на будућност, не схватимо буквално, уместо метафорички. Ако не из неког другог разлога, онда стога што једног дана неће бити ни појма Запада какав сада постоји, а камоли експанзионе моћи његове ударне песнице Америке.

АНТИРУСКЕ РЕПРИЗЕ Много се у свету и код нас током последње деценије писало и говорило о узроцима и манифестацијама раширене русофобије на Западу. Нећу се тиме шире бавити. Само бих констатовао да нас историја учи да колико год да је постојала и постоји суревњивост и надметање између западних сила – а далеко је од тога да је то неко сложно „братство“ – све то добија димензију подигнуту „на квадрат“ када се ради о Русији. Она се у поменутим жестоким играма, од неког у њих укљученог западног фактора, по правилу прихвата као привремени партнер; на неко време и као изнуђени савезник, али се генерално третира као „туђа кост“ која угрожава примат Запада. Чак и док им Русија треба, њени западни партнери снују да је гурну у понор чим им више не буде потребна.
Русија, значи, не да се не доживљава као део „западне породице“ народа и држава већ се види као опасни уљез у зони за коју Запад мисли да му припада. Тако је било током оба светска рата, а и пре и после њих. Има много истине у томе да су ту и корени успелог бољшевичког минирања царске Русије. А Америка, од које смо кренули са овом „причом“, као водећа актуелна сила Запада, прихватала је и интензивирала све старе геополитичке и друге антируске постулате.
Свакако, Вашингтону је циљ и да ниједна друга сила не постане равноправни глобални ривал САД, односно да се благовремено спречава сазревање такве ситуације па и настанак великих регионалних сила које нису контролисане од стране евроатлантских стратега, али према Русији ем постоје традиционалне – сопствене и туђе, али темељно усвојене – негативне историјске наслаге и предрасуде, ем је она уистину, уз сав економски и свеколики други успон Кине, једини истински војнополитички ривал САД.

[restrict]

СРПСКИ СЛУЧАЈ Укратко, без обзира на идеологију, Русија је била третирана негативно и тако ће бити и убудуће. Штавише, екстремно негативно. То је рађено и када је у доба Јељцина Москва готово мазохистички поступала како би била прихваћена као западни пријатељ. Доста о томе. Да видимо сада како ствари стоје са Србима, у поменутом контексту руско-западних односа, али и генерално. Ваља да се тога подсетимо сада када нам се са свих страна упућују поруке да су нам западњаци, од Немаца преко Британаца и Француза до Американаца, пријатељи.
Наравно да нису. Пријатељи вам не отимају део територије и на друге начине не делују против ваших виталних интереса. А нама све то лажни западни пријатељи раде. Можда су те силе, и то све одреда, данас мање непријатељски настројене према нама него раније јер смо много мање битни, а више спремни на разна понижења. Али да поновим, пријатељи нам нису. Од обнове српске државности на простору Подунавља почетком 19. века до данас то је константа. Чак и када смо били савезници, према нама је суштински постојао сличан став преварантског „партнерства“ као и према Русима.
Словени смо и православци, а већ једно од тога је довољно да будемо Европљани другог реда. Уз то смо и више-мање поносан народ који за разлику од неких око нас неће да пузи да би био признат, без обзира на своју словенско-византијску „хендикепираност“, као трећеразредни западни изданак. Без обзира на неретко испољавано отужно прозападно полтронство многих из редова наше политичке елите и свих осталих елита, и у складу с тим конфузну државну политику, ипак се као нација још држимо на ногама. Зато над нама и даље лебде речи једног познатог америчког дипломате с краја прошлог века које гласе: „Не само ви и ваша деца већ ће и деца ваше деце испаштати због тога што сте се супротставили нашој вољи“.

НЕМОЋ ИЛУЗИЈА Нечијој вољи на Западу (тотално погубној по нас, а не друге) стално се благо или снажно, у целини или парцијално, пречесто недовољно – али ипак супротставимо. У нама уз то гледају „мале Русе“ – и ту смо где смо. Како би рекао наш народ, од комарца се прави магарац, а ми страдамо због тога. Тако ће бити и убудуће чак и да се одрекнемо Русије и уђемо у НАТО. Није то довољно, нека нико нема илузију, да добијемо геополитичко помиловање. Релевантни западни центри моћи су у прошлости Србе и Србију прихватали само онда када смо безрезервно пристајали да будемо „мали“, тј. да маргинализујемо своје легитимне државне претензије, или смо пак утонули у сопствене проблеме, били присиљени да подељени, завађени, исцрпљени битишемо негде на дну геополитичке рупе.
Тамо где неки мисле да нам је место. Двоструко. Због нас самих, али и зато што ту већ не могу да сместе Русе па лече комплексе на нама. Постојала су, додуше, и раздобља када су – на пример у вези с југословенским интеграцијама – прихватане наше велике националне склоности. Али то је увек тако рађено да унутар тог склопа што више буде деградирана српска национална ствар па државни успеси више не буду наши. Гурани смо у пропаст тада можда и више него када се директно радило против нашег државног интегритета.

НАЦИОНАЛНА МРЉА Цена великодржавне политике која је добијала амин Запада, увек је био, на овај или онај начин, унутрашњи тријумф малосрпске идеје. Ништа се ту није променило до данас. Само сада уместо југословенства имамо фетиш ЕУ интеграција. Коначно, много говоримо о нашој мудрој политици геополитичког балансирања, те успешном проналажењу модалитета сарадње са Западом. Не кажем да ту нема истине, нити да штошта ту нама уистину не користи. Међутим, у свему постоји и црно наличје. Оно је велико.
Србија се и те како пасивно па и национално-нихилистички понаша у вези с низом својих интереса, од положаја српског народа у Црној Гори до одбране Косова и Метохије. Изгледа да смо довољно официјелно малодушни и малодржавно, односно малонационално оријентисани, да упркос томе што формално не капитулирамо и понегде се супротстављамо, добијамо прелазне оцене од оних који нам добро не мисле. Нема сумње, при томе, да морамо да колаборирамо у некој мери како бисмо опстали, али да ли је – изузмемо ли повремене пропагандне експлозије позерског национализма – баш потребно толико колико то чинимо? И то на начин који је за нас често готово погубан?

РАЦИОНАЛНИ ИЗБОР Толико о томе. Остаје нам само да се запитамо шта ће бити са Србима ако су, а по свему судећи јесу, прогнозе Медведева тачне. Разуме се да не говорим о вечности већ о наредних неколико деценија. Односи Русије и САД, па и других водећих сила Запада остаће напети ако не постану и гори. Опет, нама је Москва била и биће кључни ослонац у одбрани угрожених националних интереса. С друге стране, нема сумње да се налазимо у зони доминације Запада, те смо на њега приоритетно економски усмерени.
У таквим околностима, ако желимо да умањимо штету, нема сумње да смо осуђени на балансирање. Али оно мора да буде стварно, а не асиметрично као што је данас. Уз то не говорим о балансирању између сопствених и туђих интереса – као што неретко сада чинимо – већ на релацији водећих сила а на начин да упорно штитимо оно до чега нам је стало. Ако то није могуће, онда је мања штета преузети ризик и стиснути зубе, па се сврстати на страну оних, а то су Руси, с којима имамо компатибилне интересе. Корист од Запада нам ништа не значи ако се суочимо са штетом одрицања од себе. Морамо ли да страдамо, онда бар да се боримо па шта буде!

ПРАВО БАЛАНСИРАЊЕ Можда је могуће да то избегнемо, а да не платимо самоодрицањем. Можда је, не кажем да јесте. Али томе не води оно што сада чинимо а то је макар селективно потирање националних интереса као што је, примера ради, већ годинама случај са Црном Гором. Србија без устезања ту и на другим местима мора да се бори за српску ствар, па ако је то могуће, на тим основама да проба да балансира. Никако без тога, а себи на огромну штету.
Много тога званично чинимо што ремети истинско балансирање, од курса „ЕУ нема алтернативу“ преко претерано интензивне сарадње са НАТО-ом, до већ више пута помињаног уздржавања да се на многим пољима озбиљно боримо за наш народ који је угрожен у окружењу Србије. То све морамо да мењамо ако желимо да опстанемо, а не да тихо у неколико корака (мере се годинама, али последице су исте) капитулирамо. Да ли ће се то десити бучно и данас или прикривено а сутра није битно. Битан је исход.

ЕРОЗИВНА ИНЕРЦИЈА Свет ће остати и у још већој мери постати арена ривалства великих сила и то за нас не само да представља претњу већ и, ако смо паметни, шансу. При томе не треба толико да утонемо у воде прагматизма да заборавимо ко су нам, ипак, дубински пријатељи и партнери. Само ако то будемо добро знали, ма колико се површински постављали прорачунато, можемо да заштитимо своје интересе. И немојте да помислите да то није реално јер евроатлантске структуре нису наивне па да не препознају стање ствари. Нису наивне али и овако раде против нас а и те како су спремне на мимикрију уколико оцене да им је друго решење неповољније.
Само је битно да се потрудимо, ако је то могуће, да не скину баш и рукавице у деловању против нас. Да би тако било, морамо да будемо одмерени, али одлучни у одбрани својих позиција. Али уколико помислимо да ћемо било каквим делимичним уступцима у вези са сопственим интересима или руско-српским односима моћи да купимо њихову истинску милост, понављам, фатално грешимо. Како је својевремено рекао један наш велики државник, у геополитици мало вреде обећања већ је битно имати наоштрен мач и сув барут. У складу с тим усредсредимо се на јачање државних капацитета, од одбрамбених до геополитичких, и у тим оквирима балансирајмо колико год је могуће. Па шта буде.
Све друго, да будем на крају потпуно директан, полако нас вуче ка национално-државном дну, шта год нам политичари маркетиншко-патриотски поручивали. Није значајно да ли ћемо идентитетски, демографски, геополитички и како год било, мало пре или касније, до њега стићи, ако већ сигурно тонемо. Битно је да не потонемо. У вези с руским случајем, шеф владе те велике земље, чијом недавном изјавом смо почели текст, још пре годину дана је поручио грађанима да немају илузију, те да се прилагоде дуготрајном животу под санкцијама. То важи на други начин и за нас: нема нама меда и млека у односима са Западом осим ако не прихватимо да будемо мали и подређени Срби. Да ли ико има право да то уради у наше име макар и само тако што нас препушта погубној инерцији?

[/restrict]

Један коментар

  1. Душан Буковић

    “Свакако, Вашингтону је циљ и да ниједна друга сила не постане равноправни глобални ривал САД, односно да се благовремено спречава сазревање такве ситуације па и настанак великих регионалних сила које нису контролисане од стране евроатлантских стратега, али према Русији ем постоје традиционалне – сопствене и туђе, али темељно усвојене – негативне историјске наслаге и предрасуде, ем је она уистину, уз сав економски и свеколики други успон Кине, једини истински војнополитички ривал САД.”

    Комунистичка, фабијанска, бундистичко-бољшевичка експериментална тактика и стратегија за Русију у ХХ столећу, била је примена марксистичког економског система и стварања тоталитарног човека, којег су комунисти као неки свој специјалитет рекламирали као тзв. „Стахановизам“, као ударнички покрет у послу сваке врсте, а који се заснивао баш на ономе противу чега је учио комунизам. На принципима противним комунистичком програму, на подели рада! Чудновато, али истинито, баш на подели рада! Oво опште природно правило, познатo јe капиталистичко-корпоративном поретку од давнина. Oво се нарочито истиче у капиталистичко-корпоративном поретку у науци од пре неколико векова. Овим су се комунисти страшно угрували и оспорили сами себе тако, како то ни једна противна пропаганда не би могла учинити. Али они су и даље пропагирали тзв. „Стахановизам“ дрско прелазећи преко свих противних тврдњи и истицања ноторне истине од стране противника, да је овај начин производње познат у природи столећима и да капиталистичко-корпоративни друштвени поредак своју производњу заснива на њему. Оваквом пропагандом тзв. „Стахановизма“ (Види: Ј. Стаљин, Питање лењинизма, Београд, 1946, стр.496-508) комунисти су тукли сами себе туђим, капиталистичко-корпоративним оружјем. Чудновато је и необјашњиво како су се комунисти овако преварили у овом случају, како су у ствари на овај начин признали своју заблуду са теоријом противу поделе рада и стварањем тоталитарног човека (Види: Mikhail Heller, Cogs in the wheel – The formation of Soviet man, New York, 1988).

    И није чудо што је на крају комунистима дошла „перестројка“ и што су им дошли грађански ратови крајем ХХ века.

    Очигледно је да су „руски“ као и „српски“ комунисти-интернационалисти и глобалисти остварили капиталистичко-корпоративне циљеве западно-евроских и америчких империјалиста-тријалиста. Трајно су разбили и осакатили Србе и Русе, што сведочи између осталих и проф. Љуба Јурковић у књизи “Комунисте и национално питање”, где стоји:

    “Више се је пута у историји, нарочито најновијој, догодило да су разни марксисте служили директно или индирекно интересима капиталистичке реакције, односно капиталистичком империјализму. Али не само појединци, марксисте по убеђењу, него и читаве марксистичке странке отворено су се залагале за интересе реакције. Нарочито за време светског рата имали смо довољно прилике да видимо и опробамо марксисте свих врста и разних нација…

    Да су комунисти служили интересима реакције ја сам увек осећао, и многа су ме факта на то упућивала, осећао сам то некако инстинктивно, – а сигурно је да у политици инстинкт важи скоро једнако као и научно утврђене истине, – па сам у једном чланку “Национализам и Социјализам” отраг неколико година писао:

    Нама изгледа да је ‘диктатура радника’ фатална не само за поједине националне целине, него и то у првом реду, и за сами пролетаријат. Шта више. Нама, чак, изгледа, и многи нам знаци за то дају за право, да су баш сами капиталисти формулисали и створили све могуће ‘Интернационале’ и ‘Социјалне револуције’, разуме се, у нади да ће из хаоса, који тиме настаје, баш сами капиталисти извући коначно највише користи…

    Једнако тако, у истом смислу, писао сам у чланку ‘Пред великим догађајма’: ‘Ја некако инстинктивно осећам да је велика и крвава руска револуција дело капиталистичке Америке и Европе. Капитализам је употребио идеалну душу Словена да у првом реду ослаби снагу Словена и да им тако запречи пут у свет’.

    Али доћи ће дан када ће Руси ту крваву игру својих непријатеља врло добро разумети, и када ће се ослободити опасних експеримената на живом телу свога народа.

    Овакви крвави експерименти доиста могу, за сада, да троше енергију Словена, али ти експерименти могу коначно да буду фатални за оне који су их проузрочили…

    Ово сумњичење комуниста изгледа невероватно, смело и парадоксално, али само на први поглед, јер је светски интернационални … капитализам у стању да у свом интересу, у интересу капиталистичког империјализма и експанзије, у конкурентској међусобној борби, употреби и најрискантнија средства, најкрвавија и најодурнија средства. У ту сврху он ће да употреби науку, лепе умености, технику, националне и социјалне осећаје, разредне борбе, ратове, револуције, крв и покољ милиона невиних душа, у једну реч све само да дође до циља!

    За време светског рата, у којему су, без сумње, играли велику, ако не и одлучну, улогу капиталистички интереси, био је згодан моменат не само да се ослаби и уништи немачко-аустријско-маџарски империјализам, него и опасност организовања руског капитализма, који би могао да буде опасан за западно-европски и амерички капитализам, или, и кад се тај неби организовао, требало је ослабити словенску расу, чија је елементарна снага на свим пољима људске активности у то доба почела задавати озбиљних брига западном и америчком свету. Немачку је требало ослабити, да тако кажемо, легалним ратом, а Русију социјалном револуцијом.
    Уништење Немачке и Аустрије имала је да изврши енглеска, француска и америчка војничка снага на копну, мору и зраку, уз помоћ оних малих народа којима је тај рат обећавао несумњиве користи и који је имао да задовољи њихове националне тежње, ствар која капитализму Запада и Америке не може да изгледа опасна, пошто су ти народи више мање присиљени да буду економски овисни тако да ће их се на другој страни моћи увек притисути у случају да би постали опасни по њих и њихове интересе. Да су ти капиталисти доиста тако мислили, што се овог последњег тиче, види се јасно из фамозног чланка Лорда Ротермира, чланка који је некако узбудио цео политички свет заинтересаованих земаља, а нарочито је живо заинтересовао и нашу земљу, а у којему тај господин отворено и безобразно каже:

    ‘Румунија, Чехословачка и Југославија морају подређивати свој национални развитак и напредак кредитима, које примају из иностранства. То значи, да морају подлећи ако им не дођу у помоћ велике банке у Лондону и Њујорку….’, па даље: ‘На мир и на стабилизацију средње Европе могуће је утицати преко новчаних завода у Њујорку и Лондону…’

    Други задатак, уништење Русије, извршити ће такозвана ‘Социјална Револуција’. На тај начин уништити ће се руска народна привреда, руска индустрија, руска култура, руски утицај на остале Словене, и коначно руска снага, пред којом су имали стваран респект сви народи света. Томе циљу служити ће Црвена Интернационала најзгодније.

    Иза малих перипетија и озбиљног ризика за комунисте који су проузрочили саму руску револуцију, Совјети бити ће присиљени да пре склапају трговинске уговоре са енглеским и осталим капиталистима, а после ће руска земља постати опет предмет пљачке светског капитализма. Тада ће капитализам опет доћи на свој рачун. Руски ће народ тада бити без организоване економске одбране и пут капиталистичком империјализму бити ће опет широм отворен у велику и богату руску земљу.

    На жалост, како видимо, бољшевици су до сада савршено срушили све што се је срушити дало, – они су тај поверени задатак извршили да боље нису могли: сада је Русија опустошена и гола, народ је гладан, – Русија требује помоћи, требује продукте светског капитализма, и Совјети то траже, и разуме се примају. Ту скоро у Женеви делегат Совјета тражио је помоћ капитализма, говорио је на дуго и широко о ‘коегзистенцији оба система’, што ће да буде од обостране користи, и капитала и пролетаријата!…” ( Види: Проф. Љубо Д. Јурковић, Комунисте и национално питање, Љубљана, 1928, стр. 26-28).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *