Почетна / Друштво / ДИРЕКТНО

ДИРЕКТНО

Сагледавање болне геополитичке истине

Директно да вам одговорим, они, САД, никада неће укинути санкције Русији јер је целокупна њихова политика у последњих сто година била заснована на сталној употреби санкција против наше земље, како год да се она зове, Совјетски Савез или Руска Федерација.“ То је пре неки дан изјавио руски премијер Дмитриј Медведев и ни у чему није погрешио! Наравно, осим ако оно „никада“, које се односи на будућност, не схватимо буквално, уместо метафорички. Ако не из неког другог разлога, онда стога што једног дана неће бити ни појма Запада какав сада постоји, а камоли експанзионе моћи његове ударне песнице Америке.

АНТИРУСКЕ РЕПРИЗЕ Много се у свету и код нас током последње деценије писало и говорило о узроцима и манифестацијама раширене русофобије на Западу. Нећу се тиме шире бавити. Само бих констатовао да нас историја учи да колико год да је постојала и постоји суревњивост и надметање између западних сила – а далеко је од тога да је то неко сложно „братство“ – све то добија димензију подигнуту „на квадрат“ када се ради о Русији. Она се у поменутим жестоким играма, од неког у њих укљученог западног фактора, по правилу прихвата као привремени партнер; на неко време и као изнуђени савезник, али се генерално третира као „туђа кост“ која угрожава примат Запада. Чак и док им Русија треба, њени западни партнери снују да је гурну у понор чим им више не буде потребна.
Русија, значи, не да се не доживљава као део „западне породице“ народа и држава већ се види као опасни уљез у зони за коју Запад мисли да му припада. Тако је било током оба светска рата, а и пре и после њих. Има много истине у томе да су ту и корени успелог бољшевичког минирања царске Русије. А Америка, од које смо кренули са овом „причом“, као водећа актуелна сила Запада, прихватала је и интензивирала све старе геополитичке и друге антируске постулате.
Свакако, Вашингтону је циљ и да ниједна друга сила не постане равноправни глобални ривал САД, односно да се благовремено спречава сазревање такве ситуације па и настанак великих регионалних сила које нису контролисане од стране евроатлантских стратега, али према Русији ем постоје традиционалне – сопствене и туђе, али темељно усвојене – негативне историјске наслаге и предрасуде, ем је она уистину, уз сав економски и свеколики други успон Кине, једини истински војнополитички ривал САД.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Један коментар

  1. Душан Буковић

    “Свакако, Вашингтону је циљ и да ниједна друга сила не постане равноправни глобални ривал САД, односно да се благовремено спречава сазревање такве ситуације па и настанак великих регионалних сила које нису контролисане од стране евроатлантских стратега, али према Русији ем постоје традиционалне – сопствене и туђе, али темељно усвојене – негативне историјске наслаге и предрасуде, ем је она уистину, уз сав економски и свеколики други успон Кине, једини истински војнополитички ривал САД.”

    Комунистичка, фабијанска, бундистичко-бољшевичка експериментална тактика и стратегија за Русију у ХХ столећу, била је примена марксистичког економског система и стварања тоталитарног човека, којег су комунисти као неки свој специјалитет рекламирали као тзв. „Стахановизам“, као ударнички покрет у послу сваке врсте, а који се заснивао баш на ономе противу чега је учио комунизам. На принципима противним комунистичком програму, на подели рада! Чудновато, али истинито, баш на подели рада! Oво опште природно правило, познатo јe капиталистичко-корпоративном поретку од давнина. Oво се нарочито истиче у капиталистичко-корпоративном поретку у науци од пре неколико векова. Овим су се комунисти страшно угрували и оспорили сами себе тако, како то ни једна противна пропаганда не би могла учинити. Али они су и даље пропагирали тзв. „Стахановизам“ дрско прелазећи преко свих противних тврдњи и истицања ноторне истине од стране противника, да је овај начин производње познат у природи столећима и да капиталистичко-корпоративни друштвени поредак своју производњу заснива на њему. Оваквом пропагандом тзв. „Стахановизма“ (Види: Ј. Стаљин, Питање лењинизма, Београд, 1946, стр.496-508) комунисти су тукли сами себе туђим, капиталистичко-корпоративним оружјем. Чудновато је и необјашњиво како су се комунисти овако преварили у овом случају, како су у ствари на овај начин признали своју заблуду са теоријом противу поделе рада и стварањем тоталитарног човека (Види: Mikhail Heller, Cogs in the wheel – The formation of Soviet man, New York, 1988).

    И није чудо што је на крају комунистима дошла „перестројка“ и што су им дошли грађански ратови крајем ХХ века.

    Очигледно је да су „руски“ као и „српски“ комунисти-интернационалисти и глобалисти остварили капиталистичко-корпоративне циљеве западно-евроских и америчких империјалиста-тријалиста. Трајно су разбили и осакатили Србе и Русе, што сведочи између осталих и проф. Љуба Јурковић у књизи “Комунисте и национално питање”, где стоји:

    “Више се је пута у историји, нарочито најновијој, догодило да су разни марксисте служили директно или индирекно интересима капиталистичке реакције, односно капиталистичком империјализму. Али не само појединци, марксисте по убеђењу, него и читаве марксистичке странке отворено су се залагале за интересе реакције. Нарочито за време светског рата имали смо довољно прилике да видимо и опробамо марксисте свих врста и разних нација…

    Да су комунисти служили интересима реакције ја сам увек осећао, и многа су ме факта на то упућивала, осећао сам то некако инстинктивно, – а сигурно је да у политици инстинкт важи скоро једнако као и научно утврђене истине, – па сам у једном чланку “Национализам и Социјализам” отраг неколико година писао:

    Нама изгледа да је ‘диктатура радника’ фатална не само за поједине националне целине, него и то у првом реду, и за сами пролетаријат. Шта више. Нама, чак, изгледа, и многи нам знаци за то дају за право, да су баш сами капиталисти формулисали и створили све могуће ‘Интернационале’ и ‘Социјалне револуције’, разуме се, у нади да ће из хаоса, који тиме настаје, баш сами капиталисти извући коначно највише користи…

    Једнако тако, у истом смислу, писао сам у чланку ‘Пред великим догађајма’: ‘Ја некако инстинктивно осећам да је велика и крвава руска револуција дело капиталистичке Америке и Европе. Капитализам је употребио идеалну душу Словена да у првом реду ослаби снагу Словена и да им тако запречи пут у свет’.

    Али доћи ће дан када ће Руси ту крваву игру својих непријатеља врло добро разумети, и када ће се ослободити опасних експеримената на живом телу свога народа.

    Овакви крвави експерименти доиста могу, за сада, да троше енергију Словена, али ти експерименти могу коначно да буду фатални за оне који су их проузрочили…

    Ово сумњичење комуниста изгледа невероватно, смело и парадоксално, али само на први поглед, јер је светски интернационални … капитализам у стању да у свом интересу, у интересу капиталистичког империјализма и експанзије, у конкурентској међусобној борби, употреби и најрискантнија средства, најкрвавија и најодурнија средства. У ту сврху он ће да употреби науку, лепе умености, технику, националне и социјалне осећаје, разредне борбе, ратове, револуције, крв и покољ милиона невиних душа, у једну реч све само да дође до циља!

    За време светског рата, у којему су, без сумње, играли велику, ако не и одлучну, улогу капиталистички интереси, био је згодан моменат не само да се ослаби и уништи немачко-аустријско-маџарски империјализам, него и опасност организовања руског капитализма, који би могао да буде опасан за западно-европски и амерички капитализам, или, и кад се тај неби организовао, требало је ослабити словенску расу, чија је елементарна снага на свим пољима људске активности у то доба почела задавати озбиљних брига западном и америчком свету. Немачку је требало ослабити, да тако кажемо, легалним ратом, а Русију социјалном револуцијом.
    Уништење Немачке и Аустрије имала је да изврши енглеска, француска и америчка војничка снага на копну, мору и зраку, уз помоћ оних малих народа којима је тај рат обећавао несумњиве користи и који је имао да задовољи њихове националне тежње, ствар која капитализму Запада и Америке не може да изгледа опасна, пошто су ти народи више мање присиљени да буду економски овисни тако да ће их се на другој страни моћи увек притисути у случају да би постали опасни по њих и њихове интересе. Да су ти капиталисти доиста тако мислили, што се овог последњег тиче, види се јасно из фамозног чланка Лорда Ротермира, чланка који је некако узбудио цео политички свет заинтересаованих земаља, а нарочито је живо заинтересовао и нашу земљу, а у којему тај господин отворено и безобразно каже:

    ‘Румунија, Чехословачка и Југославија морају подређивати свој национални развитак и напредак кредитима, које примају из иностранства. То значи, да морају подлећи ако им не дођу у помоћ велике банке у Лондону и Њујорку….’, па даље: ‘На мир и на стабилизацију средње Европе могуће је утицати преко новчаних завода у Њујорку и Лондону…’

    Други задатак, уништење Русије, извршити ће такозвана ‘Социјална Револуција’. На тај начин уништити ће се руска народна привреда, руска индустрија, руска култура, руски утицај на остале Словене, и коначно руска снага, пред којом су имали стваран респект сви народи света. Томе циљу служити ће Црвена Интернационала најзгодније.

    Иза малих перипетија и озбиљног ризика за комунисте који су проузрочили саму руску револуцију, Совјети бити ће присиљени да пре склапају трговинске уговоре са енглеским и осталим капиталистима, а после ће руска земља постати опет предмет пљачке светског капитализма. Тада ће капитализам опет доћи на свој рачун. Руски ће народ тада бити без организоване економске одбране и пут капиталистичком империјализму бити ће опет широм отворен у велику и богату руску земљу.

    На жалост, како видимо, бољшевици су до сада савршено срушили све што се је срушити дало, – они су тај поверени задатак извршили да боље нису могли: сада је Русија опустошена и гола, народ је гладан, – Русија требује помоћи, требује продукте светског капитализма, и Совјети то траже, и разуме се примају. Ту скоро у Женеви делегат Совјета тражио је помоћ капитализма, говорио је на дуго и широко о ‘коегзистенцији оба система’, што ће да буде од обостране користи, и капитала и пролетаријата!…” ( Види: Проф. Љубо Д. Јурковић, Комунисте и национално питање, Љубљана, 1928, стр. 26-28).




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *