Почетна / Култура / Читајући Борхесов извештај

Читајући Борхесов извештај

Пише Милан Р. Симић

Укротитељ својих, записничар туђих и већински власник читалачких снова, писац за кога је фантазија тек недисциплинована стварност, а реалност сан који се никако не заборавља – славни Аргентинац и сам у предговору истиче да књижевност није ништа друго до контролисано сневање

Борхес је волео пешчане сатове, мапе, укус кафе и Сервантесову прозу. А сећате се, понекад, мада никад претерано озбиљно, сумњало се у Борхесово постојање! Истина, чудесни Аргентинац, који се дрзнуо да ствара „нови универзум на основу постојећих митова“, и сам је великодушно доприносио таквим сумњама. Јер као Творцу новог књижевног универзума и пристајало му је да буде, што је више могуће, скривен од очију доконих радозналаца. А као и сви упорни књижевни истраживачи, и још упорнији митографи, и Борхес се слепо држао сопствене визије. Некако природно, уз његову визију срасла је и опседнутост књигом која би требало да буде шифра и зборник свих осталих књига. Па иако се сумњало у Борхесово постојање, у његову жељу и намеру да баш он буде аутор такве књиге, није сумњао нико! Аплауз и за његове ненадмашне лавиринте, вртове, цитате из ненаписаних књига, тумачења „божјих мапа“ све знајући да јесте тачно записано у причи Бродијев извештај, да се прошлост, садашњост и будућност, у својој сложености, садрже у пророчком божјем памћењу, у Његовој вечности. Чудно је, отуд, да можемо до у бескрај гледати у прошлост, али ни за тренутак у будућност, јасан је Борхес. Његова прича, ремек-дело сажетости. Уосталом, Борхес је најпре причом и покорио светску књижевну позорницу. Укротитељ својих, записничар туђих и већински власник читалачких снова, писац за кога је фантазија тек недисциплинована стварност, а реалност сан који се никако не заборавља – и сам Борхес у предговору истиче да књижевност није ништа друго до контролисано сневање. Да, контролисано. И добро да је тако, сетимо се речи Ернеста Сабата, још једног великана светске и аргентинске књижевности, да „један сањани тигар може бити много страшнији од реалног“. Морамо се сложити, од спавања, знамо, нема тајанственије работе (прича Старица). Дакле, мислилац по коме је онострано тек фалсификовани одраз у огледалу, а све оно магијско само зачин књижевним укусима о којима вреди расправљати, својим литерарним инвентаром, збиркама прича, једноставно нас је приморао да прихватимо како је његова Велика прича, у којој је посебан акценат на пишчево умеће у обликовању ликова, о постојаности Света заправо прича о порицању самог Света! Бацимо светло само на једног јунака. Хуан Мурања беше мушкарац који је знао све што мушкарац треба да зна, који је осетио окус смрти и који у наставку беше нож а потом успомена на нож и који ће сутра бити тек заборав, заборав који чека све нас (прича Хуан Мурања). Беше нож а потом успомена на нож, да! И парадоксално: што више разумемо Борхесово увек занимљиво и провокативно приповедање, све нам је загонетнији, односно све су веће могућности рачвања и домаштавања његове прозе. Јер писац је сигуран када вели да предмети живе дуже од људи, и с правом се пита да ли се ова прича овде завршава, уз додатно питање хоће ли се ови ножеви поново укрстити (прича Сусрет)? Готово да смо, као читаоци, приморани да радимо што и писац који је у причи Незвана и незнана више него јасан када записује: Потрудићу се да причу изложим што верније, мада себе већ видим како ту и тамо попуштам пред књижевним изазовом да појачам или придодам извесне детаље. А то је већ одлика која краси највеће међу највећим писцима, што Борхес јесте. Истовремено, Борхесов „прозни извештај“ у коме прави смисао приче привидно није затајен, извлачи нас, замкама и варкама, на мегдан свим облицима савремене историје. Било фалсификоване, дописиване, кривотворене, или потребне историје, која је и најчешћа, све „бацајући“ нас у структуру своје прозе са специфичним стилом у коме је примарно ослобађање личности јунака! Тако ће, у причи Недостојник, јунак потврдити да „Лепо кажу, док гризе савест, траје и кривица“. С више него јасном поруком: семе будућности, ако је има, засејано је у прошлости ако је уопште и постојала! Уопште, код Борхеса је почетак приче снажан и јасан, толико уверљив као код ретко ког писца! Догађај се збио на имању Ла Колорада, јужно од градића Хунин, крајем марта 1928. године. Ово је почетна реченица приче Јеванђеље по Марку коју вреди прочитати више пута сетивши се Борхесовог правила: све претходне приче написане су због Моје приче у којој јесу све тајне овог света! Није ли читање таквих књига подједнако тешко колико и њихово писање? Не заборавимо, тако је јер причамо о прози највиших домета у којој, онако узгредно читамо како живимо убеђени да нам је судбина поделила лоше карте и да другима тече мед и млеко. Прози у којој се речи, једна за другом, самообогаћују, згушњавају, у којој је немогуће заробити фантазију колико пишчеву, толико и фантазију читалаца. Тако, када се занос Борхесовог стваралачког духа зналачки „угнезди“ у нашој машти, тек тада смо спремни да заронимо у чудесну верзију пласиране прошлости – када су ножеви у питању, и у њихову будућност, јер за многе Борхесове јунаке, у овој збирци прича, противников прецизан убод ножем заправо и јесте прелазак границе између постојања и непостојања.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *