БРЗОПЛЕТОСТ И ПОВРШНОСТ СУ БОЛЕСТИ 20. ВЕКА

СОЛЖЕЊИЦИНОВО ПРОРОЧАНСТВО (2)

Пише АЛЕКСАНДАР СОЛЖЕЊИЦИН

У другом делу говора који је 1978. године одржао дипломцима Харварда, Александар Солжењицин бави се проблемима западних медија, утицајем западног и источног система на људску душу и карактер, као и питањем неопходности оружаног отпора „комунистичкој претњи“

А шта бисмо могли рећи о криминалитету као таквом? Правни оквири, посебно они у Сједињеним Државама, довољно су широки не само да охрабре личне слободе него и поједине личне злочине. Кривац може проћи некажњено, или добити незаслужено благу казну захваљујући подршци хиљада јавних правобранилаца. Када год држава започне озбиљну борбу против тероризма, јавно мњење је одмах оптужује за кршење грађанских права терориста. Има много таквих случајева.
До таквог преусмеравања слободе у правцу зла дошло је постепено, али јасно је да је до њега дошло пре свега из хуманистичког и беневолентног концепта по којем људска природа не може бити зла. Свет припада човеку и сва животна зла су производ погрешних друштвених система који морају бити поправљени. Зачудо, међутим, иако су најбољи друштвени услови остварени на Западу, ту и даље има криминалитета, и то чак значајно више него у сиромашном и бесправном совјетском друштву.

ПРОБЛЕМ МЕДИЈСКИХ СЛОБОДА И штампа, такође, ужива најширу слободу. Када кажем штампа, мислим на све медије. Али како она користи ту слободу?
Овде поново главна забринутост јесте како не прекршити слово закона. Нема истинске моралне одговорности за извртања или несразмеру. Какву одговорност новинар или новине имају према својим читаоцима, својој причи или историји? Они јавно мњење или владе заводе непрецизним информацијама или лошим закључцима. Знамо ли за било који случај јавног признања или исправљања таквих грешака од стране тих новинара или новина? Тешко да се то икада догађа, јер то штети продаји. Народ може бити жртва таквих грешака, али новинар се по правилу извуче и можемо се кладити да би могао почети да пише и потпуно супротно с подједнаким самопоуздањем.
Због тога што је потребна тренутна и веродостојна информација, прибегавање нагађању, гласинама и претпоставкама које би попуниле празнину постаје неопходно, а ништа од тога никада не бива исправљено. То остаје у сећању читаоца. Колико брзоплетих, незрелих, површних и погрешних судова се доноси свакодневно без икакве провере, што збуњује читаоца. Штампа може и стимулисати јавно мњење, али и погрешно га образовати. Због тога можемо видети да се терористи описују као хероји, да се тајне значајне за безбедност државе објављују јавно, или да се беспризорно улази у приватност јавних личности под слоганом: „Сви имају право да знају све“. Али то је лажно гесло, особено за лажну епоху. Људи имају право и да не знају, а то право је много важније. Право да њихове дивне душе не буду испуњене трачевима, бесмислицама и таштином. Особа која ради и води смислени живот нема потребе за претераним и оптерећујућим протоком информација.
Брзоплетост и површност су психичко обољење 20. века, а та болест се највише види у штампи. Таква каква јесте, међутим, штампа је постала највећа сила унутар западних држава, моћнија и од законодавне, извршне и судске власти. Могли бисмо се запитати: по ком закону су они изабрани и коме су одговорни? На комунистичком Истоку, искрено, новинар се поставља као државни функционер, али ко је западним новинарима дао њихову моћ, на колико дуго и с којим прерогативима?
Постоји још једно изненађење за некога ко долази са Истока, где је штампа чврсто униформна. Тенденција ка заједничким приоритетима у западној штампи као целини открива се постепено. Ради се о моди. Постоје општеприхваћене мустре расуђивања и могу постојати заједнички корпоративни интереси, што све заједно даје не међусобно такмичење него униформност. Огромна количина слободе постоји у штампи, али не за читаоце, јер новине углавном развијају, истичу и наглашавају мишљења која нису превише отворено у супротности с њиховим и са општим токовима.
Без икакве цензуре, модни трендови мисли и идеја су на Западу пажљиво одвојени од оних који нису модерни. Ништа није забрањено, али оно што није модерно тешко да ће икада наћи пут до новина или књига, или бити изречено на колеџима. Правно, ваши истраживачи су слободни, али они су условљени дневном модом. Нема отвореног насиља као на Истоку, али селекција коју диктира мода и потреба за уклапањем у масовне стандарде често спречавају људе независног мишљења да допринесу јавном животу. Постоји опасна склоност ка окупљању у крда и искључивању успешног развоја. У Америци сам добио писма врло интелигентних особа. На пример, професора са забаченог малог колеџа који би могао умногоме да допринесе обнови и спасењу своје земље, али његова земља не може да га чује јер не интересује медије. Ово ствара снажне масовне предрасуде и заслепљеност, што су најопасније ствари у нашој динамичној епохи. Имамо, на пример, самообмањујуће тумачење садашње ситуације у свету. Оно делује као окамењени оклоп људских умова. Људски гласови из 17 држава Источне Европе и Источне Азије не могу га пробити. Он ће бити разбијен једино немилосрдном ћускијом догађаја.

СОЦИЈАЛИЗАМ НИЈЕ АЛТЕРНАТИВА Поменуо сам неколико карактеристика западњачког живота које изненађују и шокирају новопридошлице. Циљ и опсег овог говора ми не дозвољавају да наставим с том анализом, с посматрањем начина на који те западне особине утичу на важне аспекте живота земље, као што су основно образовање и више образовање у друштвеним наукама и уметности.
Скоро је опште место да Запад читавом свету показује пут за успешан привредни развој, иако је у прошлости он био снажно поремећен хаотичном инфлацијом. Многи људи који живе на Западу су, међутим, незадовољни сопственим друштвом. Они га презиру или оптужују да није на нивоу зрелости који је досегло човечанство. Многи од тих критичара окрећу се социјализму, што је погрешан и опасан ток.
Надам се да ме нико од присутних неће осумњичити за критику западног система зарад представљања социјализма као алтернативе. Пошто сам доживео примењени социјализам у земљи у којој је та алтернатива остварена, свакако да нећу говорити у њену корист. Познати совјетски математичар Шафаревич, члан Совјетске академије наука, написао је одличну књигу под насловом „Социјализам“. Ради се о дубокој анализи која показује да социјализам било каквог облика и боје води ка тоталном уништавању људског духа и смрти човечанства. Шафаревичева књига је објављена у Француској пре скоро две године и досад је нико није демантовао. Ускоро ће бити објављена и у Сједињеним Државама.
Али ако би ме неко упитао да ли бих увео западни систем такав какав је данас у своју земљу, искрено, одговорио бих негативно. Не, не бих могао препоручити ваше друштво у садашњем стању као идеал за преобликовање нашег друштва. Пролазећи кроз интензивну патњу, наша земља је достигла духовни развој таквог интензитета да западни систем у свом садашњем стању духовне исцрпљености не делује привлачно. Чак и особине вашег живота које сам управо поменуо изузетно растужују.
Неоспорива чињеница је да људска бића на Западу слабе, док на Истоку постају чвршћа и јача. Током 60 година за мој народ, и 30 за народе Источне Европе, прошли смо кроз духовну обуку која је превише напредна за западно искуство. Сложеност живота и смртно бреме произвели су снажније, дубље и интересантније карактере од оних које генерално производи стандардизовано западно благостање.
Због тога, ако би се наше друштво преобличило у ваше, то би представљало побољшање у неким аспектима, али и промену нагоре на неким посебно битним пољима. Нема сумње да једно друштво не може остати у амбису безакоња, као што је случај у нашој земљи, али је за нашу земљу понижавајуће и да изабере механичку легалистичку углађеност коју ви имате. После вишегодишњег насиља и репресије, људска душа жуди за вишим, топлијим и чистијим стварима од оних које нуде данашње масовне животне навике наметнуте одвратним рекламама, телевизијском омамљеношћу и неподношљивом музиком.
Има смислених упозорења која историја даје угроженом или пропадајућем друштву. Таква су, на пример, пропадање уметности или недостатак великих државника. Има и отворених и очигледних упозорења. Центар ваше демократије и ваше културе остаје без струје на свега неколико сати и изненада руље америчких грађана почињу да пљачкају и пустоше. Углађени површински премаз онда мора бити заиста танак, а друштвени систем веома нестабилан и нездрав.
Али борба за нашу планету, и физичка и духовна, та борба космичких пропорција, није неко уопштено питање будућности. Она је већ почела. Снаге зла започеле су своју офанзиву. Можете осетити њихов притисак, али екрани и публикације су препуни прописаних осмеха и подигнутих чаша. Чему радост?

ПИТАЊЕ МОРАЛА И ПОЛИТИКЕ Добро познати представници вашег друштва, попут Џорџа Кенана, кажу: „Не можемо на политику применити моралне критеријуме.“ На тај начин ми мешамо добро и зло, исправно и погрешно и отварамо простор за тријумф апсолутног зла у свету. Напротив, само морални критеријуми могу помоћи Западу у борби против добро испланиране комунистичке стратегије за свет. Не постоје други критеријуми. Практична или повремена премишљања било које врсте неизбежно ће бити почишћена стратегијом. Пошто је постигнут одређени ниво проблема, легалистичка размишљања доводе до парализе која човека спречава да види обим и смисао догађаја.
Упркос обиљу информација, или можда због тог обиља, Запад има потешкоће у разумевању стварности онакве каква јесте. Неки амерички стручњаци наивно су предвиђали да би Ангола могла да постане совјетски Вијетнам, или да би кубанске експедиције у Африци најбоље могле да се зауставе посебном америчком благонаклоношћу према Куби. Кенанов савет сопственој земљи да започне једнострано разоружавање спада у исту категорију. Када бисте само знали како се најмлађи званичници Кремља подсмевају вашим политичким маговима. Што се Фидела Кастра тиче, искрено, он се руга Сједињеним Државама шаљући своје војнике у далеке авантуре из земље која се налази одмах поред ваше.
Ипак, најсуровија грешка почињена је неуспехом да се схвати рат у Вијетнаму. Неки људи су искрено желели да се сви ратови прекину што је пре могуће. Други су веровали да мора бити простора за национално, или комунистичко самоопредељење у Вијетнаму, или у Камбоџи, што данас видимо изузетно јасно. Али припадници америчког антиратног покрета постали су умешани у издају далекоисточних земаља, у геноцид и патњу кроз коју сада пролази 30 милиона људи. Чују ли ти убеђени пацифисти уздахе који оданде допиру? Схватају ли данас своју одговорност? Или би радије да не чују?
Америчка интелигенција изгубила је нерве, што је довело до тога да се опасност много више приближи Сједињеним Државама. Али о томе не постоји свест. Ваши кратковиди политичари који су потписали брзоплету капитулацију у Вијетнаму наизглед су Америци дали паузу да безбрижно дође до ваздуха. Сада, међутим, Вијетнам пута сто виси над вашим главама. Тај мали Вијетнам је био упозорење и прилика за мобилизацију народне храбрости, али ако је Америка доживела стваран пораз од мале комунистичке полудржаве, како се Запад може надати да ће пружити чврст отпор у будућности?

Крај у следећем броју

С енглеског превео: Филип Родић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *