Александар Сокуров – Нема генија у филму, јер филм је мала уметничка форма

Разговарао Добривоје Лазић

Тајни отпор Русије Европи и стално незадовољство Европе Русијом ће потрајати. То је сложени, вековни заплет економске и политичке међузависности, дивљења и неповерења, каже руски редитељ, аутор триологије о моћницима 20. века и филмова попут „Руског ковчега“ и „Франкофоније“

Никада нисам мислио да је филм нешто велико, не размишљам тако о томе чак ни сада. Филм је за мене само облик уметности и данас се може окривити за многе ствари. Нема никаквих достигнућа – каже Александар Сокуров, руски редитељ, сценариста, директор фотографије, продуцент, чак и инжењер звука, током нашег сусрета у Лечеу, на 20. Фестивалу европског филма, на којем му је приређена ретроспектива и уручена „Златна маслина“ за свеукупну каријеру.
Откуд неком ко је створио дела „Усамљени глас човека“ (1978), „Данима помрачења“, „Мајка и син“ и „Отац и син“, те трилогију о моћницима 20. века: „Молох“ (о Хитлеру), „Таурус“ (о Лењину) и „Сунце“ (о цару Хирохиту), вансеријску „Александру“, „Руски ковчег“, „Фауст“, „Франкофонија“ („Златни лав“ 68. Венецијанског фестивала) – такав став о филму у којем је завладао својим истанчаним осећањем за поетику дугих кадрова и атмосферу, постао миљеник филмских критичара и аутор с култним статусом? На ово питање Сокуров (1951, Сибир) одговара мирно: „Зато што је књижевност још увек моћнија и већа уметност. Филм је мала уметничка форма, поготово када се упореди с великом литературом.“
Ипак има филмова, па и ваших, који су велики попут литературе?
Можда, али један сам од оних људи којима филм није стварно потребан, јер је као културни феномен секундаран. Певачке похвале кинематографији су огромно претеривање.
Не би се сви с вама сложили?
Можда не би, али ако погледамо стање у савременом филму, можемо само да констатујемо недостатак моралног компаса у ликовима, нарочито у западним филмовима. Морална мотивација неке особе за мене је веома важна, али западни, нарочито амерички филмови говоре само о друштвеној мотивацији. Имамо читаве серијале романтизованог портрета насиља, рата и смрти, тако да због тога избегавам филмове многих савремених редитеља. Не, нећу вам рећи чије.
Нећете ни да наговестите чије?
Могу само да кажем да пре него што пожелим да погледам неки филм прво проверим каква је особа редитељ. Ако он ужива у прављењу грозних, ужасних филмова, онда можда нећу гледати његов филм. Можда је он веома талентован и креативан, али дубоко у себи он носи деструктивну енергију против живота. Чак и ако видимо да филм уноси нешто лепо у наше животе, живимо а колосалним и разарајуће деструктивним утицајем који филм доноси од 70-их година прошлог века.
Од појаве тада младих момака Џорџа Лукаса и Стивена Спилберга који су, како ми је то једном рекао Џон Бурман, променили све окренувши филм наглавачке?
То је рекао Бурман, сада и ви, али не и ја. Ја кажем да је грех веровати да си геније. Нема генија у филму, јер то није врста уметности у којој можете створити савршено ремек-дело. У литератури, у плесу, музици вероватно да, али никада у филму.
Да ли је овакав ваш став делио и Тарковски с којим сте били пријатељ?
С Андрејем сам се упознао у московској филмској школи ВГИК, где ми је био ментор који је волео оно што сам радио. Искрено, био сам тада веома резервисан према његовом раду и нисам никада био храбар да идем против њега, јер би било лудо да се расправљам с великим учитељем. Међутим, временом смо постали трајни другови по филмском оружју. Имали смо сродан дух и он је у мене много веровао.
А ви сте, попут Тарковског, увек веровали у потпуну креативну слободу?
Да, јер је тако једино право и могуће. Увек сам бирао продуценте који би ми омогућавали потпуну креативну слободу. Другачије не би било могуће снимити филм попут „Руског ковчега“, на пример, у којем мој тим и ја лутамо по Ермитажу и снимамо 88 минута готово у једном кадру све изведбе глумаца, прецизно кореографисане у секунду, док се камера сниматеља Тилмана Батнера кретала чак и када је он узео ваздух на два минута. Без потпуне креативне слободе све то не би било могуће. Сви смо били веома ангажовани у професионалном решавању свега поменутог, није било трикова, цео технолошки процес морао сам да знам до танчина унапред. Сви који раде на филму морају све знати, мораш знати више од своје филмске екипе и у томе и јесте највећи изазов за мене као редитеља.
Изазов за редитеља који твори уметност, а не индустрију забаве. Да ли то може да значи да сте уметнички елитиста?
Не бих рекао, ја само радим оно што умем, а знам да не умем да „штанцујем“ ствари. Не зато што су они који то тако раде гори од мене већ ја другачије једноставно не умем. Могу само да радим оно што сам осмислим и што сам направим, а све остало је ван мог домашаја. Морам сам да осмислим причу, сам да је драматуршки развијем, да све имам у својој глави, а не да неко други то ради за мене.

Понекад делује да у ауторском филму опстајете као један од последњих Мохиканаца?
Мислим да постоји много редитеља који раде оно што желе. И у Европи и у Русији, верујем и у Америци.
Али ниједан се није на такав начин дружио с ђаволом као ви екранизујући Гетеовог „Фауста“?
То „дружење“ није било баш комфорно, јер филм није поетско дело већ професионални рад. У опису посла редитеља отприлике 98 посто заузима рад, рад и рад, а свега два одсто уметност. Био је то тежак рад, зато што сам се уморио од тог јунака. Имати посла сваки дан с таквим ликом, улазити у његове дубине, доводи до тога да почнеш да га схваташ и разумеш и постајеш му сувише близак, а то је веома опасно. Знате, када свештеници обављају процес истеривања ђавола, многи од њих се после разболе. Знам неколико православних свештеника који су након тога оболевали од тешких болести, а један је и умро. То је врло тежак процес.
Ви сте се брзо ослободили ђавола?
Ђаво не постоји као посебан лик, он је у нама. Постоје само Бог и човек, а ђаво је унутар човека и све те контроверзне ствари, понекад и злочиначке, оне су у човеку. Многи људи у својој души немају места за ђавола, зато што су их родитељи васпитали да не поштују ђавола у себи. Код неких људи је то потпуно другачије. Нису васпитани, немају индивидуални свет у себи и временом постају ђаволски ликови у нашим животима. Праве злочине, свађају људе и доносе многе патње људима.
Међу актуелним личностима, на политичкој и уметничкој сцени, ко је по вама највећи „ђаво“?
Видео сам таквог човека, не могу да вам кажем како се зове, није жив. Видео сам човека који је имао тај страшни набој грозних, одвратних особина. Заиста постоје такви људи, а има их много и међу уметницима. Геније и злочинац су слични појмови. Пушкин се не би са мном сложио, али су живот и историја показали да ти таленат не даје заштиту од деструкције и злочина. Постоји многи људи који имају огроман таленат, али су врло опасни по друштво и човечанство, јер у своја дела стављају те неке темпирне бомбе. То може да буде и филм, може да буде роман, музика.
Из ваших филмова „Руски ковчег“ и „Франкофонија“ јасно се може видети да је Русија била једна од колевки европске културе и уметности, а једном сте ми рекли да је Европа то после одбацила?
Нисам рекао да нас је Европа одбацила, већ сам рекао збогом Европо, односно да не треба Европа Русији нити Русија Европи, али да нисмо спремни за растанак. Сматрам да је Русија млађа сестра Европе, и да је Европа Русији потребнија но Русија Европи. Чини се да Европа сматра Русију копилетом. Европа никада и није била толерантна према Русији, увек је била помало горда према њој. Превише горда сестрица, тако да поштовања према Русији никада неће бити. Макар ја то нећу доживети.
Зашто?
Зато што ће тајни отпор Русије Европи и стало незадовољство Европе Русијом потрајати. То је сложени, вековни заплет економске и политичке међузависности, дивљења и неповерења.
Откуд толико гордости и неповерења када читав Запад (и не само Запад) онолико користи из руске културе, уметности, науке, спорта?
Изгледа да за то постоји нека подлога, треба о томе размислити. Погледајте ко се како понаша. Не треба себе сматрати оним ко је увек у праву. У Русији се то понекад дешава. Руси често мисле да су само они у праву, а сви други у криву. Мислим да је највећи страх за Европу та непредвидивост ситуације с Русијом. Зар је ико могао да замисли шта ће се даље дешавати када је Јељцин одлазио. Превише је била радикална та промена. Сви стреме ка нечем конзервативном и стабилном. Ни Старом ни Новом свету не требају велика изненађења, и ако хоћеш да задобијеш ново место у систему цивилизације или да победиш у неком такмичењу, треба да развијеш цивилизовану државу. Не војску или оружје него државу у којој имаш добро васпитање, добро образовање у самом народу.
Да се за крај вратимо филму и вашем деликатном односу с глумцима од којих очекујете пре свега хуманост?
Зато што је то принцип филма, супротан од позоришта. У филму је способност глумца да пренесе унутрашњу хуманост и лична осећања важнија од техничких вештина. Рецимо, да ли је Дастин Хофман одличан глумац или велика личност? Мислим да он није велики глумац, али је велика личност. Мени је важно да изаберем такву личност за моје филмове, тако да та личност буде већа од мојих идеја.