Почетна / Колумне / Зона сумрака – Војвођански антифашизам

Зона сумрака – Војвођански антифашизам

Чанково реаговање на критике и увреде које му је упутио колега из ПСГ јасно показује да су он и његови трабанти управо супротно од онога за шта се представљају. Чанак и екипа нису никакве демократе и антифашисти, него обрнуто

Упркос свим манама, „мафијашки“, „диктаторски“, „ненародни“, „антицивилизацијски“ и како све не од стране грађаниста називани режим Александра Вучића није силом и репресијом одговарао на вулгарности које је на његов рачун изрекао лидер Покрета слободних грађана, у слободно време глумац, Сергеј Трифуновић. Непознато нам је, на пример, да су му се на вратима појавили увређени Вучић и пар „СНС батинаша“. На то, досад, критиком или било чиме другим, нису реаговали ни „либерално-демократски“ просветитељи попут Теофила Панчића или „војвођанских грађана“ окупљених око портала „Аутономија“ са часним и принципијелним Недимом Сејдиновићем на челу.
Довољно је било да Трифуновић на себи својствен начин искритикује „свету краву“ војвођанског „грађанства“ па да га поштени Панчић од „једне специфичне, интелигентне, жовијалне, драгоцене јавне личности“, која никако не треба да се претвори у још једног „конфекцијског политичара“ (Н1, 27. фебруар), претвори у опасника. „Плашим се тога шта тај човек мисли, говори, шта тај човек може да учини ако му у руке доспе било каква моћ“, написао је избезумљен од страха Теофил Панчић („Време“, 2. март). Раније „жовијални“ (да цитирамо Панчића) Трифуновићев дискурс није сметао ни његовом колеги са портала „Аутономија“ Павлу Радићу, али сада је то „недопустиво“, „крајње вулгарно“ и „безмало уличарски“. Која је суштинска разлика између термина „фукса“ и „ђубре“? Нема је. Разлика је само у објекту квалификације и његовом партијско-идеолошком припадништву.
С друге стране, допустиво, пристојно и академски је то што је „света крава“ овога пута оличена у Ненаду Чанку због увреда отишла у не баш пријатељску посету критичару уз претњу да ће за „вређање породице“ платити, односно да то „кошта“. Не знамо тачно на који начин Чанак намерава то да наплати, али његова биографија (на пример „анегдота“ са Павлом Лешановићем из 2013) и чињеница да се у посету Трифуновићу није упутио с једним филозофом и једним песником, него двојицом „телохранитеља“ довољно говоре сами за себе. За ауторе са „Аутономије“ је допустиво и пристојно да њихов духовни и материјални вођа, стално неправедно прогоњени Недим Сејдиновић у јавној сфери оцењује величину „ћуна“ српских светаца. Не сумњамо ми да је Сејдиновић у овом домену врхунски стручњак, него би неки затуцани православци то могли да схвате као говор мржње према целој једној верској заједници. На танком леду би се, међутим, Сејдиновић могао наћи када би на сличан начин говорио о, на пример, пророку Мухамеду. Али паметнији је и пристојнији он од Трифуновића, па неће убости у осињак што га чувају његови Панчић и Радић.
А шта ћемо са оптужбама за сепаратизам које је на рачун „антифашиста“ окупљених око Ненада Чанка изрекао Сергеј Трифуновић? Ма нема о томе ни говора! Коалициони партнер Ненада Чанка, лидер многољудне Војвођанске партије Александар Оџић је Трифуновићу поручио да „Војводина није и никада неће бити Србија“ и поздравио га древним војвођанским поздравом „Војводина Војвођанима“. Не дајте да вас збуни то што један „антифашиста“ користи паролу коју у различитим варијантама узвикују неонацисти широм Европе. Од „Француска Французима“, преко „Немачка Немцима“ па до „Србија Србима“. То није „фашистички“, пошто се фашистичка идеологија изворно заснива на идеји јаке државе без обзира на националност својих поданика. Тако, на пример, у фашистичкој Италији све до капитулације у септембру 1943. није било већег прогона Јевреја. Исто тако, прави српски фашиста никада не би смео да узвикне „Србија Србима“, него би се поносио и својим херојима других националности попут Тибора Церне, што даде живот за своју земљу на Кошарама, или Золтана Данија, што обори онај „невидљиви“ авион.
„Војводина Војвођанима“ стога никако није „фашистичка“ парола и један „антифашиста“ је може слободно узвикивати. То је, као што смо већ указали, парола која потпуно одговара идеологији нацизма који своју суштину црпи из теорије крви, односно нације. Војвођани, рећи ћете, нису нација, па оваква тврдња у њиховом случају не стоји. У реалности нису, али у главама Оџића, Чанка и сличних јесу. Њихов национализам није етнички него грађански, односно политички. Није им битна крв него политичка конструкција. У томе се они разликују од немачких националсоцијалиста, али је ту њихова спона са усташама. И усташе су на хрватску нацију гледале као на политички пре него на етнички концепт. То доказује идеја „три трећине“ Мила Будака. Срби који су прихватили католичку веру и хрватску националност су за НДХ прихватљиви, без обзира на порекло. Тако је било некад, а тако је и сада, јер у супротном не би било могуће да је „правоверним Хрватима“ прихватљив Данијел Субашић, а није Милорад Пуповац. Због тога би се за Оџића могло рећи да је „усташа“, јер ако дођемо до остварења идеје „Војводина Војвођанима“, шта се дешава с онима који „Војвођани“ нису? Дељење на трећине и фигуративно, и буквално? А ово се уклапа и у њихову причу о „антифашизму“, јер је познато да су усташе мрзеле фашисте који су у бројним приликама штитили Србе и Јевреје од покоља. Толико да су хрватски Јевреји део Хрватске под управом фашистичке Италије звали „Обећана земља“ (Иво Херцер у „Вашингтон посту“ од 2. децембра 1993). То је „војвођански антифашизам“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *