Почетна / Колумне / Зона сумрака – СТРАХ ОД ПРИНЦИПОВЕ СЈЕНЕ

Зона сумрака – СТРАХ ОД ПРИНЦИПОВЕ СЈЕНЕ

Да ли је пред нама време у којем неће смети да се славе Гаврило Принцип и други српски јунаци?

Тешко да је Гаврилу Принципу и у најлуђим сновима могло пасти на памет да ће се пароле „наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу“, урезане на зид затворске ћелије у којој је умро у Терезину, једног дана плашити и директор једне београдске школе. И то не 1941, када су у Београд дошли они што су спомен-плочу Принципу у Сарајеву скинули и однели на поклон фиреру, него 2019, када се због дивљења младом револуционару одавно нико више не стреља и не веша.
Одавно се поштоваоци убице хабзбуршког надвојводе не прогоне, али не значи да ће заувек (још дуго) остати тако. Биографија сада већ ноторног директора Основне школе „Никола Тесла“ у београдској Раковици Станислава Стевуљевића говори нам да његов гест скидања деци мајица с ликом Принципа, односно натписом „догодине у Призрену“, и наводно описивање Принципа као „мајмуна који је започео Први светски рат“ (он је то демантовао) не одаје бечког ђака него особу са истанчаним осећањем за пресвлачење и окретање у правцу дувања ветра. Као човек који је на место директора школе дошао после петооктобарских промена у дресу Демократске странке и успео на њему да се одржи до данас, упркос свим контроверзама које се уз његово име вуку (од наводног малтретирања деце до наводног малтретирања запослених), Стевуљевић је доказао да зна када треба променити политику, односно партијску књижицу, и слике Зорана Ђинђића и Бориса Тадића заменити неким другим сликама. Тај инстинкт му је по свему судећи омогућио не само да задржи место у школи него и у општинским органима власти.
Дакле, могло би се рећи да Стевуљевић има моћ да непогрешиво осети шта је у датом тренутку „богоугодно“ и да је то једина морално-политичка линија којом се он води. Због тога би се могло претпоставити да је пред нама време када ће величање Гаврила Принципа, хероја са Кошара и Призрена као српске престонице постати непожељно. Ово утолико пре што је јавни сервис који води један други искусни вишепартијски преживљавач осетио потребу да на сличан начин цензурише мајицу са мапом Косова и Метохије у бојама српске заставе и поруком да „нема предаје“.
Да су можда у праву људи који располажу инстинктом бродског пацова и сада предосећају времена у којима ће Принцип постати „мајмун“, Призрен прихватљив само као родно место великоалбанске идеје, а хероји са Кошара бити замењени НАТО војницима, указује нам и то што док је пре свега неколико година борцу са прослављене карауле било забрањено да држи јавни час у једној београдској школи, сада у Врању, граду у којем су пре свега двадесет година НАТО бомбе убиле 63 цивила, деци предавање држе припадници америчке Националне гарде.
Док прошле године „није био прави тренутак“ да Ненад Михаиловић другарима свог сина одржи предавање о подвигу својих сабораца у одбрани српске границе, сада је, макар тако мисли директорка врањске гимназије Сузана Мишић Станковић, прави тренутак да нашој деци о свом „хуманитарном раду и мисијама“ говоре припадници америчке Националне гарде. Пошто је предавање одржано 8. марта, на Дан жена, било је говора и о томе „како је то бити жена у војсци“, али не оној српској.
У праву је био Принцип и када је на зиду своје ћелије урезао стихове: „Тромо се време вуче, и ничег новог нема, данас све као јуче, сутра се исто спрема. Право је рекао Жерајић, тај српски соко сиви – Ко хоће да живи нек мре, ко хоће да мре нек живи.“ Пацови ће преживети, али људи неће.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *