Зона сумрака – Чедоморство на британски начин

Када пензионисани британски дипломата процени да је владару у чијем је стварању и сам учестовао прошао рок употребе – јасно је колико је сати. Ствар је, међутим, у томе што нам је Ајвор Робертс пишући о Милу Ђукановићу више рекао о себи и својој земљи, него о оцу младе црногорске демокрације

Да ли сте се икада запитали зашто „контроверзни бизнисмени“ када им се море у домовини превише заталаса уточиште најчешће потраже у Лондону? Климу као мотив можемо одмах одбацити. Врло повољни услови за добијање боравишне визе и држављанства у замену за нешто новца, с једне, и врло рестриктивно законодавство у односу на екстрадицију, с друге стране, могли би бити снажан мотив, али то нуде и неке друге земље. Шта је тајкуне од Бориса Березовског преко Мухтара Абљазова и Нирава Модија до Ивице Тодорића и Душка Кнежевића навело да уточиште потраже у наручју Краљице Мајке? Можда управо то што им је, чини се, краљица мајка. На овакав правац размишљања наводи текст бившег британског амбасадора у Београду Ајвора Робертса, под насловом „Време је да најдуговечнији европски владар оде“, у којем се наводи да „Мило Ђукановић сада припада прошлости“. Ове Робертсове оцене биле би сасвим у реду да нам, објашњавајући ко је црногорски владар није, вероватно сасвим случајно, открио начин деловања и размишљања службе Њеног краљевског височанства.
„Пошто сам се први пут сусрео са Ђукановићем средином деведесетих, када сам био амбасадор у Београду, сећам се да сам Лондон известио да је он другачији од већине лидера бивше Југославије. (…) Деловао ми је као умеренији, разумнији и веома посвећен стављању интереса Црне Горе на прво место. То је био неко с ким је требало да покушам сарадњу и то сам рекао Лондону“, навео је Робертс у свом тексту, додајући да је „током година, Ђукановић, деловао као да испуњава обећања“. Та „обећања“ су, како се наводи даље у тексту, била „одрицање од Милошевића“, „вођење своје земље ка независности од Србије“, у чему је „показао личну храброст и праву политичку вештину“, и на крају „упркос снажном противљењу Москве, увео своју земљу у НАТО“. Све потези вредни хвале, али сада, како каже Робертс, „упркос свим својим квалитетима и достигнућима, Ђукановић припада прошлости“.
На овом месту Робертс прелази у критику свог, како се јасно види, пулена. Ђукановић, према његовим речима, „Црну Гору повезује са епохом бившег хрватског председника Фрања Туђмана и Милошевића – да не помињемо бившег британског премијера Џона Мејџора (који је Робертсу поверио службу у Београду!, прим Ф. Р.) бившег председника Русије Бориса Јељцина и бившег председника САД Била Клинтона – епохом комунистичке Југославије, ратова у Босни, Хрватској и на Косову, оптужбама за шверц цигарета и дроге“. „Епоха у којој је његова каријера каљена била је епоха снажних лидера, закулисних радњи, заобилажења правила и недостатка одговорности“, додао је он истичући да су Црној Гори сада потребни „другачији лидер и другачија политичка култура“.
Да ли је Британији и Робертсу Ђукановић одговарао зато што је био „умерен и разуман“, или зато што је био човек „закулисних радњи који заобилази правила“? Ако му одговара човек који „испуњава обећања“ док „шверцује дрогу“, онда би му одлично било и да је на чело Колумбије ономад успео да дође Пабло Ескобар. Робертс је, по свему судећи, слика и прилика британског менталитета и практичности, првокласни производ тог система који док му је Џон Мејџор шеф испуњава његове захтеве и љуби му скуте, а када престане то да буде, ставља га у исти кош са особама које очито презире.
Ово треба имати на уму и када читате кога вам Робертс сада препоручује. Баш као што је некада Ђукановић био дечко који не само да обећава него и испуњава обећања, тако су данас дивни актуелни лидер Македоније Зоран Заев, и „будући лидери“ Црне Горе Душко Марковић или Игор Лукшић – људи чији „интегритет није под знаком питања“, баш као што је то некада био случај с Ђукановићем. Чега ли ће се све у вези с њима Робертс сетити када и њима „прође рок“, односно када испуне сва дата обећања? Шта ће се десити са бизнисменом Душком Кнежевићем када одигра улогу која му је намењена? Да ли човек који, како пише Робертс, „зна фигуративно, ако не и буквално, где су закопани лешеви“ Мила Ђукановића зна и за неке „друге лешеве“, на пример британске, с обзиром на то да његов успон не коинцидира само са успоном Мила Ђукановића већ и Робертсовим боравком у Београду? Да ли ће и Кнежевић проћи као некадашњи „фаворит“ Лондона Борис Березовски, који се мистериозно обесио пошто је у писму од Владимира Путина затражио „опроштај за своје грешке“ и дозволу да се врати у Русију?