Почетна / Култура / ЖЕШОВ, НЕГДЕ У СРБИЈИ

ЖЕШОВ, НЕГДЕ У СРБИЈИ

ИЗ ПУТОПИСНЕ БЕЛЕЖНИЦЕ ПОЗОРИШНОГ КРИТИЧАРА

Пише Драгана Бошковић

Како смо се у једином драмском театру у пољском граду Жешову, месту рођења родоначелника модерног театра Јиржија Гротовског, с новинарима пропитивали шта ми знамо о пољској драматургији, а шта они (готово ништа) о српској, те расправљали о временима када је Пољска гледала к нама са чежњом, као према Западу, док данас, када је чланица ЕУ, упркос проблемима, успешно „гура“…

Пред улазак у велики ремонт позоришне зграде Јан Новара, редитељ и директор Театра Ванде Шемашкове у пољском граду Жешову (где је рођен родоначелник модерног театра Јиржи Гротовски), позвао је Печатовог критичара да погледа пет њихових представа, како би могао да их предложи нашим и европским фестивалима. Овај „шоукејс“ је врло узбудљив, јер добро знамо квалитет пољског театра, не само по редитељима Лупи и Варликовском, као и о другим победницима БИТЕФ-а, него и по ауторима као што су Мрожек, Виткаци, па нешто савременији Гловацки, Слобођанек, а онда и по такозваној „порно генерацији“ најмлађе пољске драматургије – Валчак, Војћешк, Клата… Новара, нажалост, није понудио пољску драматургију за гледање, што је аутор овог текста прижељкивао, него приказ различитих жанрова и дела које одреда врло добро играју: „Деца Јова“, потресни музички ораторијум о Холокаусту, који снажно одјекује у овој средини, где је до Другог светског рата половина становништва била јеврејске вероисповести; „Осврни се у гневу“ Џона Озборна, у Новариној режији, врло необично инсценирана, са гледаоцима са две стране, док глумци натуралистички играју на писти између; „Згариште“ савременог либанског писца Вајдија Муавада, о болној теми избеглиштва; „Венера у крзну“, по филму Романа Поланског, такође у режији Јана Новаре, и Молијеров „Уображени болесник“, врло спретно адаптиран, уз многе опаске на данашње стање у пољском друштву, судећи по салвама смеха у публици на одређене реплике. Све представе су биле високопрофесионално изведене, а наступили су глумци надалеко познате пољске школе, спретни у свим, како реалистичким, тако и постдрамским жанровима. Чини ми се да би свака погледана представа нашла своје место на нашим фестивалима, и да би се све веома допале овдашњим гледаоцима. Представе универзално тумаче болна питања, свуда актуелна – борба за духовне вредности кад један народ нестаје, тешке одлуке у наоко конвенционалним породичним односима, страшна авет избеглиштва, злочин који настаје из первертираних мотива, болест друштва у неолибералном капитализму…
Театар Ванде Шемашкове је једини драмски театар у Жешову, има две сцене, постоји 70 година и у њему се организује Бијенале позоришног плаката. Глумица и редитељка чије име носи Ванда Шемашкова (1867–1947) прославила се на пољским сценама, а имала је и просветитељску улогу у Америци, где је боравила од 1924. до 1926. године. Борила се за очување пољског језика, оснивајући многе драмске школе за децу у емиграцији. Испунивши ову мисију, вратила се у Пољску, покренула глумачки студио у Лавову и образовала многе глумачке класе. Била је директорка разних позоришта широм Пољске, а у Жешову је руководила театром две године.
Жешов је главни град Поткарпатског војводства од 1999. године, на југоистоку Пољске и средиште је Жешовског округа. У 17. веку Жешов је дошао у посед моћне породице Лубомирски. Данас је седиште мноштва високошколских установа и дипломатских представништава.
Задатак вашег критичара обухватао је и предавање о балканској драматургији, те сусрет с новинарима градских медија, веома заинтересованих за нашу културу и позориште. Што се позоришне „балканологије“ тиче, с великом муком је требало систематизовати различите драматуршке школе, никле широм нашег полуострва, не само у ексјугословенском региону. На предавању се пак показује да колеге највише интересује шта се пише код нас. Слушају о претежном „матријархату“ који тренутно влада у новој српској драми, где су даме преузеле вођство, као и теме апсурда и црне гротеске, настале у генерацији којој су грађански сукоби деведесетих одузели детињство… После, с новинарима, пропитујемо се шта ми знамо о пољској драматургији, а шта они (готово ништа) о српској. Дотичемо се теме о временима када је Пољска гледала к нама са чежњом, као према Западу, и данашње ситуације, када је чланица ЕУ и, упркос проблемима, успешно „гура“… Пољаци, зачудо, ретко говоре руски, па је Јан Новара позвао у помоћ младу Јургиту Заикаускас, кћер литванског редитеља Линаса Заикаускаса; она у Кракову студира (мама јој је Пољакиња), а одлично, као „позоришно дете“, преводи с мог руског (који није сјајан) на пољски. Јургита студира филозофију на једном од најпознатијих универзитета у свету – Јагелонском универзитету, где је учио Коперникус, у 14. веку, а касније и наш нобеловац Иво Андрић…
Домаћини предлажу план посете најважнијим атракцијама. Крећемо у седамдесетак километара удаљено село Санок, родно место значајног пољског сликара, архитекте, фотографа и вајара Жђислава Бекшинског, који се одликује стилом фантастичног реализма, с надреалним, апокалиптичним сликама неког мрачног света. Велики део галерије, смештене у адаптираном дворцу, заузимају његове слике и скулптуре. Као и његове незаборавне, кошмарне слике, и живот му је био хорор: жена му је умрла од рака, син му се убио на Божић, а њега је, 2005. године, заклао син жене која му је била домаћица, да би продао његове прескупе слике… У истој галерији неколико спратова заузима и фантазмагорична збирка икона, њих око 1.200, сакупљених током векова из поткарпатских црквица и манастира; слика потпуно невероватна у католичком свету. Проналазимо Светог Николу и осећамо се као код куће.
Посету од неколико дана, у којима свако вече проводимо у театру, користимо и за разгледање замка богатих жешовских породица Лубомирски и Потоцки, у оближњем месту Ланцут. Већ изграђен дворац, у 17. веку је доградио војвода Станислав Лубомирски. Дворац је, заправо, био моћна утврда, као одбрана од Швеђана и Мађара у то доба. У 19. веку замак је прешао у посед породице Потоцки. Током Другог светског рата, ту је било седиште Вермахта и потпуно је очуван, са својим богатствима… Врло је занимљиво да је још војвоткиња Изабела Лубомирска увела обичај музицирања у дворцу, па се и данас, у велелепним салама, или у дивном врту, у лето одржавају концерти и фестивали класичне музике. Године 1996. у дворцу у Ланцуту је одржан састанак девет председника из земаља Централне Европе.
Невероватна збирка уметничких дела из целог света, употпуњена је правим малим барокним позориштем, за потребе домаћина и гостију у дворцу.
У Театру Ванде Шемашкове се сваке године, у трећој недељи новембра, организује Фестивал новог театра, праћен озбиљним истраживањем у области модерних театарских форми. Директор театра, редитељ Јан Новара љубазно је позвао неко српско позориште да учествује у следећем издању фестивала, ове године. Учесника треба пажљиво одабрати, будући да ће то бити наш допринос новом европском театру.
Пошто су од јуна у ремонту, трупа Театра Ванде Шемашкове је заинтересована да у току лета покаже неке своје успешне представе на гостовању, па се распитују о летњим фестивалима код нас и у окружењу.
Надајмо се да ће фестивали бити заинтересовани за ово изузетно позориште и њихове одличне пројекте.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *