ЗБОГОМ ПАМЕТИ

Политичка злоупотреба карневала

Пише Бојан Јовановић

Као што се у мраку садржаји несвесног неспутано испољавају, тако и карневалске маске штите учесника овог обреда и омогућују им слободно изражавање. Да се под маском карневала може сакрити и његов прави идентитет, показује и његово последње издање у Каштел Сућурцу код Сплита у недељу, 3. марта, када је одигран скеч којим је најпре искарикиран недавни фебруарски напад на српске ватерполисте на сплитској риви. Машкаре обучене у дресове „Црвене звезде“ и бодрене Бајагином песмом „Звезда“, „напали“ су мушкарци у тренеркама наоружани палицама, због чега је један од „звездаша“ скочио у море

Својим облицима културе свака заједница, изражавајући своја схватања, веровања и систем вредности, показује и однос према другом (које је често онај њен потиснути и несвесни део). Поједини обреди, попут карневала, имали су за циљ да привремено ослободе друштво од потиснутих садржаја који би могли да угрозе његово уобичајено, нормално функционисање. Тада долази до ритуалног исправљања неправде која се чини према потчињенима и обесправљенима, који пак добијају сатисфакцију да привремено постану владари, а владари да заузму њихово место. Преокретањем социјалне и вредносне хијерархије колектив се у традиционалном празнику празни субверзивног набоја који би га могао довести у питање.
Почетак великог ускршњег поста обележава се организовањем традиционалних карневала који су остали једно од обележја медитеранских култура, а потичу из времена римских сатурналија. Иако их је хришћанство ставило у календарски контекст својих празника, они су од давнина обележавали крај зиме и почетак лета. Овај првенствено пагански обред толерише се и негује у оквиру хришћанске римокатоличке културе и њиме се означава почетак највећег хришћанског празника. Дух тог паганског наслеђа провоцира и искушава постојећа друштвена, морална и културна правила, јер тада свако добија прилику да постане неко други или нешто друго: ратник, краљ, принц или лав, ружа, сунце.
Маскирани учесници карневала могу да под тим другим, позајмљеним идентитетом чине оно што у уобичајеним приликама не би могли. Важан елеменат овог ритуала је могућност да његови учесници слободно и без икаквих последица искажу кроз шалу, смех и поругу критички став према представницима актуелне власти и носиоцима друштвене моћи и утицаја. Као што се у мраку садржаји несвесног неспутано испољавају, тако и карневалске маске штите учесника овог обреда и омогућују им слободно изражавање. Због доминантног значаја маски, овај карневал је познат у Далмацији под именом машкаре, а тако се називају и учесници ове свечаности.

Да се под маском карневала може сакрити и његов прави идентитет, показује и његово последње издање у Каштел Сућурцу код Сплита у недељу, 3. марта, када је одигран скеч којим је најпре искарикиран недавни фебруарски напад на српске ватерполисте на сплитској риви. Машкаре обучене у дресове „Црвене звезде“ и бодрене Бајагином песмом „Звезда“, „напали“ су мушкарци у тренеркама наоружани палицама, због чега је један од „звездаша“ скочио у море.
Овај догађај који је требало да забрине све у Хрватској, а посебно Сплићане, послужио је за карневалску игру изругивања жртава тог монструозног напада и био увод у још бизарнији машкарски спектакл паљења велике лутке с ликом Милорада Пуповца. Обучена у шумадијску ношњу, која нема никаквих веза с традицијом Срба у било ком подручју Хрватске, лутка која је представљала председника Самосталне демократске српске странке, лидера Српског националног вијећа и посланика у Хрватском сабору запаљена је на крају ове општенародне забаве током које је одушевљена маса викала: „Крив је! Крив је!“ Када је она изгорела, учесници карневала задовољно су клицали: „Пуповац се претворио у пепео.“ Ово није први пут да се прави лутка с Пуповчевим ликом, који оличава, као и друге лутке – познате под називом крњо, све оно лоше у протеклој години, али је први пут над њом извршен црномагијски ритуал деструкције.
Овакав однос према представнику Срба у Хрватској није индивидуални чин, ексцес појединачне нетрпељивости, већ манифестација организованог колективног учешћа у његовом симболичком убијању. Суштина извршеног ритуала га зато и одваја од забавног духа карневала којим се исказује виталност и креативност народне културе. У оквиру традиционалног обрасца, карневал се завршавао спаљивањем лутке која је представљала саму смрт и оличавала преовлађујући природни принцип током трајања зимског периода који се овим чином завршавао. Обред је био начин социо-културног потврђивања почетка новог, летњег временског циклуса у којем ће вегетација поново оживети. У карневалском обреду обнове животног циклуса, антропоморфна фигура је означавала смрт и симболизовала одлазеће доба, па је и њено спаљивање представљало изношење и протеривање смрти.

Магија и зло

За разлику од овог ритуала, у коме је лутка симболисала апстрактну представу смрти, у црномагијској пракси прављене су лутке које су добијале име лица коме се настојало учинити неко зло. Представљајући замену за конкретног појединца, лутка је била објективна фигура над којом се чинило оно што је требало да се у стварности догоди том појединцу. У имитативној магији лутка се настојала учинити што сличнијом особи коју је представљала, да би се интервенцијом над њом, пробадањем иглама и деструирањем, иницирала и произвела истоветна последица тој особи, нанела јој се штета и учинило зло.
И управо овде, где престаје свака сличност с карневалском традицијом, почињу разлике које ритуал јавног спаљивања лутке представника Срба у Хрватској доводи у везу с актуелним хрватским друштвеним и политичким контекстом у којем обновљено усташтво, историјски утемељено геноцидом над Србима, настоји да се потврди непревладаним шовинизмом и добије свој легитимитет. Иако од датог контекста карневала зависи значење његових чинилаца, несумњиво је да је новим поступцима тај референцијални оквир проширен и промењен и да у њему извршени црномагијски ритуал има своје одговарајуће значење.
Личност која оличава масовно постраделе, прогоњене и покрштене Србе у Хрватској, постала је негативни јунак и предмет исмејавања јер су се у њу пројектовале националне негативне емоције и фрустрације. Одигравши своју улогу на риви, лутка је то могла да учини јер је била повезана невидљивим нитима с колективним несвесним представама. Уместо да карневалска слобода буде прилика за суочавање са собом и освешћивање своје тамне стране, она се злоупотребила за пројекцију тог мрачног дела себе у другог, па је тако и човек без икакве стварне политичке моћи, власти или утицаја постао објекат напада и бруталног изругивања. Он оличава негативан стереотип о Србима, реметилачки фактор у „лепој земљи“, кога треба уклонити да се не би више борио за заштиту људских, политичких и националних права Срба и њихов опстанак и достојанствен живот у Хрватској и да се не противи легализацији усташког поздрава „За дом спремни“. Спаљивање његове фигуре сажима и све досадашње поруке које му се упућују да би га требало убити, стрељати, бацити у јаму и затрти сваки траг о његовом постојању.
Та игра с поништавањем другог има димензију непризнаваног сопственог људског ништавила коме недостаје искуство и учинак добра да би се супротставило свом разјапљеном злу. Иако је биланс тих игара већ ушао у историју људског бешчашћа, увек се треба подсећати на то да у својеврсну негативну хрватску традицију спадају и злочини према Србима извршени и као својеврсна игра и забава. Једна од таквих игара је било и организовано такмичење усташа у убијању Срба у Јасеновцу, где их је убијено, заједно с Јеврејима и Ромима, како је то недавно показао Гидеон Грајф, на досад непознатом авионском снимку непрегледног поља с људским лешевима, више од 800.000. Сматрало се да у овом балканском Аушвицу нико не убија тако ефектно и брзо као Мирослав Филиповић Мајсторовић, познат под надимком фра Сотона, али да би се тачно утврдило ко је од јасеновачких кољача најбољи, организовано је у ноћи између 29. и 30. августа такмичење у којем су се Бонзо, Жиле, Зринушић и Брзица надметали у убијању заточених Срба. Победио је Петар Брзица, студент права, члан католичке организације „Крижара“, који је тада, према аутентичном сведочењу Хрвата Николе Николића, заклао њих 1.360 и освојивши титулу „кољачког цара“ био награђен златним сатом, сребрним сервисом, печеним прасетом и боцом вина. Део тих игара је да се извршени злочини умањују и негирају, жртве оптужују да су криве за оно што им се догодило, а џелати се припреме за још једну оргију убијања.

Нељудско на Пољуду

Почетак ове, 2019. године обележен је и информацијама из суседне Хрватске о њеном односу према Јасеновцу. И док се у склопу потврђивања усташтва славило убијање Срба, којима су слате морбидне божићне честитке с фотографијом одсечене главе припадника овог народа, појединци су настојали да оспоре факта и прикажу Јасеновац као радни логор у којем се умирало само од болести. Ове контрадикторне разлике показују сву дубину историјског зла с којим се Хрватска и многи Хрвати не желе суочити, као и стратегију бекства од одговорности потискивањем чињеница и пројектовањем сопствене нечисте савести на жртве оптужене да су изазвале и да су криве за своје страдање.
Зато и није случајно да се у Сплиту десио мрачни карневал, јер је управо у овом месту 12. јуна 2016. на травнатом терену стадиона „Пољуд“, пред утакмицу између Италије и Хрватске, одигране без присуства публике због казне за расистичко понашање загребачке публике на претходној утакмици с Норвешком, био исцртан кукасти крст. Показало се да слика која је обишла свет није била израз неког панкерског пркоса, нити „уметничког“ кокетирања са овим нацистичким симболом, већ показатељ самог средишта живе и агресивне усташке идеологије, пред којом они који јој се не приклањају остају неми и немоћни да би јој се адекватно супротставили.
Иако се сматра да назив карневал потиче од латинског carrus navalis, што значи лађа на колима, која се некад возила у покладним поворкама, извесније је да је он изведен из пратећег узвика Carne vale!, у значењу „збогом месо“ којим су учесници обреда започињали велики пост. Јасна порука упућена с последњег сплитског карневала на којем су манифестовани нетрпељивост и шовинизам према Србима, без икаквог саосећања према њиховим досадашњим жртвама и с јасном поруком шта их још може очекивати у Хрватској, указује, међутим, да му је можда најпримеренији назив: збогом памети.