ЗАПАД ПРИПРЕМА НОВИ ЦРКВЕНИ РАСКОЛ У ЛИБАНУ

Велики удар на јединство православних цркава нанесен је 11. октобра 2018. године у Украјини. Показује се да није окончан амерички план, у коме учествује и Константинопољска патријаршија, о преуређењу православног света. Следећи амерички циљ је Антиохијска православна црква

О подели цркве између Либана и Сирије, или о намери да се столица патријархата из Дамаска премести у Бејрут, донедавно се тек шапутало, међутим од 9. фебруара 2019. све се променило. Тада је, говорећи пред Међупарламентарном руско-сиријском групом пријатељства, председник Сирије Башар Асад напоменуо: „Пратимо оне који покушавају да поделе Антиохијску православну цркву у нашој земљи. Јавно се дају предлози либанском митрополиту о томе да се одвоји од Антиохијске цркве.“ Асад је нагласио да је потребно спречити ову поделу „иначе ћемо имати на стотине православних цркава и само један Ватикан“. Такође, током посете Русији, патријарх Антиохијске православне цркве Јован X (Јазиџи) није скривао да неке „стране силе теже да ослабе Антиохијску православну цркву“.
Овој теми раскола велику пажњу су посветили и либански медији који су закључили да Запад спрема напад на једну од најстаријих помесних православних цркава – Антиохијску православну цркву. После успешног одвајања тзв. Православне цркве Украјине од Русије, на Западу су почели да припремају нови удар на православље, овај пут на Блиском истоку, пише либански лист „Ал Ахбар“. Наводи се да „Запад жели да прогута Антиохијску православну цркву због њеног стратешког савеза са Руском православном црквом, иако у Либану нису створени услови за раскол“. Ради се о жељи Запада да подели цркву између Либана и Сирије, о чему стижу већ гласна упозорења црквених лица. „Ал Ахбар“ даље пише да је жеља Запада, пре свега, да расколом Антиохијске православне цркве промени њену политичку позицију и приведе је у антируски лагер.
Експерти са Блиског истока сматрају да је захтев да се формира Универзитет Светог Георгија у Бејруту у функцији раскола, јер противници овог предлога истичу да би он био конкурент Баламандском универзитету Антиохијског патријархата. Истовремено, за покушај изазивања раскола оптужују бејрутског митрополита Илију Аудија. На овакав закључак стручњаке за православље у региону Блиског истока навели су јавни иступи политичара блиских митрополиту, али и поклапање идеја либанских православних политичара са америчким жељама о питању православних цркава у овом региону. Међутим, има и оних који мисле да су то само ставови митрополитових пријатеља политичара, а не самог митрополита Аудија.
Против митрополита Аудија је поведена кампања да дели Антиохијску цркву, која је после упозорења Асада појачана. Реаговало је и Министарство одбране Либана, које је стало у одбрану митрополита Аудија – навело је да отварање универзитета није сведочанство поделе, јер свака епархија има своје школе, болнице и друге установе.

[restrict]

ГУТАЊЕ АНТИОХИЈСКЕ ЦРКВЕ Експерти портала geo-politica.info ипак сматрају да „нема сумње да Запад жели да прогута Антиохијску цркву, иако у Либану нема услова за раскол“. Западу смета Антиохијска црква, јер је сматрају главним „кривцем“ за раст утицаја Москве у региону. Наводе се чак и аргументи да су верници Антихијске православне цркве изузетно помогли руској војсци у Сирији, што јој се на Западу убраја у грехе. Зато желе да Антиохијску цркву разбију.
О питању раскола Антиохијске цркве изузетно су се ангажовале и дипломате из украјинске амбасаде у Бејруту. Мимо дипломатских обичаја чак је амбасадор Украјине у Либану Игор Осташ позвао патријарха Јазиџија да подржи нову „Православну цркву Украјине“, а објавио је и чланак и „Дејли стару“ 10. јануара 2018. о „црквеном питању“, при чему је три пасуса посветио „Либанској цркви“. Осим што је „Православну цркву Украјине“ назвао „симболом слободе“, амбасадор је упоредио нову „цркву“ и њене проблеме са црквеном у ситуацијом у Либану. Написао је да Украјина има великог суседа – Русију, која угрожава слободу Украјинаца, а Либан – Сирију, која покушава да контролише „либанску цркву“, исто као што Русија покушава да контролише „Украјинску цркву“. Порука више него јасна, јер подстиче православне Либана на крену украјинским путем раскола.
Одговор украјинском амбасадору је стигао месец дана касније од стране руског амбасадора у Либану Александра Засипкина: „Ако Петар Порошенко наступа као главни иницијатор и ’крсни отац’ раскола православља у Украјини, онда председник Сирије Башар Асад и председник Либана Мишел Аун воде политику добросуседства и равноправности свих конфесија, не дозвољавајући расколе унутар конфесија. При томе ово је усмерено на решавање стратешког задатка очувања хришћана на Блиском истоку – колевци хришћанства.“ На крају чланка руски амбасадор је закључио: „Могуће је покушати забити клин и решавати насталу ситуацију по украјинском примеру и одгурнути Либан од Сирије. Међутим, довести ово до краја није могуће, јер православни у Либану одлучно подржавају јединство Антиохијске православне цркве.“
Извори листа „Ал Ахбар“ наводе да украјински раскол није изолована појава и не тиче се само руско-украјинских односа. Ако православни свет призна расколничку „Православну цркву Украјине“, онда ће се то неминовно прелити и на друге државе које би да добију аутокефалну цркву, без обзира што је јасно да границе православних цркава не морају да се поклапају с државним границама. Управо чињеница да Антиохијска црква делује на простору две државе чини је погодном метом за раскол.
Експерти за православље у региону Блиског истока сматрају да се мора бити крајње опрезан иако Антиохијска црква има снаге да се одупре расколу, а залог њеног јединства је актуелни патријарх. Прво, актуелни покушаји раскола у Антиохијској цркви су буквално судбоносни, јер су повезани са покушајима усвајања неканонске праксе, кршења црквене традиције и удара на Русију.

НОВИЈА ИСТОРИЈА АНТИОХИЈСКЕ ЦРКВЕ Треба знати да ово није први покушај Запада да раздвоји Антиохијску православну цркву. Иза првог покушаја стоји Француској и то 1928. године. Међутим, то није била једина штета коју су Французи нанели православнима Сирије и Либана. Историја Антиохијске православне цркве није текла праволинијски, посебно од 1918. када су Сирију и Либан заузели Енглези и који су следеће 1919. ове територије предали Француској, после чега су имале статус протектората. Године 1923. Француска део територије која је припадала Антиохијској цркви (Кликија, Едеса и Мардин) предаје Републици Турској, да би крајем 30-их година прошлог века Турској предали и регион Александрете (Искендерун) с Антиохијом, древним центром Патријархата. Ови су хришћани у Турској доведени у веома тежак положај, пише „Википедија“.
Године 1920. француске власти су изузеле из састава Сирије тзв. Велики Либан (пре аутономну област Горњи Либан), при чему су већину становништва чинили хришћани (маронити, лојални Француској). После 1928. године део православних Либана први пут је иступио са идејом стварања Либанске цркве, тврдећи да је црквена независност логични наставак политичке самосталности. Ова тежња је била подржана од француских власти, али идеју нису прихватили православни Сирије. После тешких преговора у Бејруту и Захли 1929. две стране су се договориле да патријаршијска столица остане у Дамаску, наводи даље „Википедија“.
Патријарх Александријске цркве Александар III (1931–1958) био је присталица арапског национализма, те је заједно са муслиманима подржао арапски националистички покрет. Такође је допринео да се 1940. у Дамаску формира језгро арапске националистичке партије „Баас“, која је успела да принуди Француску да 1941. призна формалну независност Сирије и Либана, да би 1947. и дефинитивно повукла и последњег војника из ових земаља.
Антиохијска православна црква у хијерархији православних аутокефалних цркава, заузима треће место, одмах после Цариградске и Александријске патријаршије. Антиохијска патријаршија се сматра једном од четири древне патријаршије Васељенске цркве. Према предању, основали су је апостоли Петар и Павле око 37. године у Антиохији. Од 451. године добија статус патријаршије. Из Антиохијске цркве потичу многи свети подвижници и предводници православља: Свети Јован Златоусти, рођен у Антиохији, велики Јован Дамаскин и Иларион Велики, оснивач монаштва у Палестини, и многи други. Надлежност Антиохијске патријаршије обухвата: Сирију, Либан, Ирак, Кувајт, бројне епархије у Европи, Америци и Аустралији. Пуна историјска титула поглавара Антиохијске цркве гласи: „Његово блаженство патријарх Велике Антиохије, Сирије, Киликије, Месопотамије, и свег Истока“, пише на „Википедији“.
Данас Антиохијска патријаршија у Православној цркви заузима по части треће место, после Александријске, а пре Јерусалимске патријаршије. Седиште јој је у Дамаску. Свети синод ове цркве чине сви њени митрополити. Седишта епископа су: у Дамаску, Паризу, Сиднеју, Алепу, Басри, Хомсу, Хами, Лаодикији, Аркадији, Тиру, Захлу, Трип олију, Ибаил и Бејруту, а у Турској – Амиди, Теодосиопољу и Тарсу. У Америци епископе имају: Сао Паоло, Инглвуд, Буенос Ајрес, Мексико, Чиле, Њујорк. Богословски факултет ради у манастиру Баламанд, а Богословија у Триполију.
Антиохијска патријаршија издаје пет часописа и листова, и има веома развијену харитативну делатност. Има добро организоване и уређене организације православне омладине на свим нивоима, од основне школе до универзитета. Епископат Антиохијске православне цркве чине 32 епископа, а број верника је око пет милиона, подаци су „Википедије“.

[/restrict]