Почетна / Култура / Војо Станић – 95. пут

Војо Станић – 95. пут

Пише Зоран Живковић

Прве недеље минулог фебруара, на херцегновском „Шкверу“, у том центру свог космоса, Војо Станић је обележио свој деведесет пети рођендан. Није изостала ни рођенданска торта, било је и свећица, али све је он зачинио, и то у свом препознатљивом стилу: „Срамота ме је колико имам година…Ето, једино нисам запамтио краља Николу. Мада скоро да сам и њега мога’ запамтит…“

фото: Вечерње Новости

Збило се то управо средином тих деведесетих, онда када је Југославија „растрзана коњ’ма на репове“, али су на један неочекиван начин настале многе југословенске приче.
Један тадашњи привредник, чији је успех, додуше, био у настанку, нашао се, по значајној препоруци, у згради Српске академије наука и уметности, у посети једном од најпознатијих српских сликара, академику Мићи Поповићу. Била је то, испоставиће се, и једна од последњих година у Поповићевом животу. Пошто је саслушао разлог посете, Поповић је не часећи много изненадио госта, предлажући му да, уместо његових, купи слике херцегновског сликара Воја Станића. При томе је још и додао да ће цена Војових слика у будућности само расти.
Фасцинираност Станићевим стваралаштвом, и оригиналним светом Медитерана, који је у нашу ликовну уметност Станић донео, Мића Поповић је показао још шездесетих година прошлога века, када је велику пажњу изазвала једна од првих, али и најзначајнијих београдских Станићевих изложби. Она је тада представљала магични тренутак у којем су се поново, на ликовно незабораван начин, захваљујући Воју Станићу, сусрели Београд и Медитеран.
Али то би, ипак, био само још један од занимљивијих тренутака у богатом ликовном животу престоног Београда да га од заборава није сачувала, колико то заиста може, анегдота, која и данас плени неодољивом свежином. Према тој анегдоти, сликар Мића Поповић, иначе познат и по томе што није избегавао да каже оно што стварно мисли, одушевљен овом изложбом, учинио је несвакидашњи гест. На тај Поповићев неочекиван и редак комплимент и намеру да купи једну од изложених слика, Војо Станић је у свом стилу одмах узвратио: „Не долази у обзир. Ако ти се свиђа, дођи код мене у Нови, па сам насликај, све се види с мог балкона.“
И колико год ова анегдота разгаљује опште раширени хоризонт очекивања које Медитеран и медитеранске теме собом носе, у случају Воја Станића она открива једну неочекивану занимљивост.

Rudi – Ulje na platnu 65 x 51 cm Godina 1969.

Мада није ни рођен, ни одрастао на Медитерану, Војо Станић је данас једна од првих и најдражих асоцијација на Херцег Нови и Боку. Јер његово сликарство које je још давно „ухватило“ тај суштински покрет снова који значе живот на медитеранским једрима, ненадмашно сведочи о тој „неподношљивој лакоћи“ постојања тамо где су сунце, море и небо најтешње повезани.
Прве недеље овог фебруара, на херцегновском „Шкверу“, у том центру свог космоса, Војо Станић је обележио свој деведесет пети рођендан. Није изостала ни рођенданска торта, било је и свећица, али све је он зачинио, и то у свом препознатљивом стилу: „Срамота ме је колико имам година…Ето, једино нисам запамтио краља Николу. Мада скоро да сам и њега мога’ запамтит…“
Да у много шта, па чак ни у године, баш толико и до краја не може, па и не треба поверовати, Војо одавно говори: „Волим живот и жао ми је што ћу умријети. Ако ми се то уопште једном догоди. А изгледа да хоће… Иако, није хитно, је ли?! Велим ти: бићу жив само док не умрем. А послије ћу милијарду година бити мртав. Значи, не мора се баш журити, је ли… Јер живјети је прелијепо. Ма какав да је живот… Само се надам да нећу у Рај; Пакао је друго: све што је забрањено – све је тамо…Све оно што си радио док си био жив, због чега си кажњен. У Паклу бих, сигуран сам, нашао своје пријатеље, све оне с којима сам сједио у кафани. То је моја слика… А Рај, то не; не, никако!… Нијесам био, али га замишљам као парк у прољеће: пуно воћа, топло, свега и свачега. Дивно, али је проблем што то није кратки излет; траје вјечно! А ко би нормалан тако нешто поднио? Поред свега, у Рају мораш да играш шах. А ја, замисли, никада нијесам научио да играм шах. И онда – шта ћу тамо?! Можда би зато најбоље решење било да останем овдје, а?!“

Равнотежа, 2000.

Иако се данас сматра једним од правих симбола Херцег Новог и Боке Которске, Војо Станић, рођени Подгоричанин, себе као да више сматра Никшићанином. Али оним из доба његовог детињства и младости. Успоменама из Никшића радо се враћао на својим платнима, али и у својим опчињавајућим сећањима, у које спада и цртеж капеле на Ловћену којим је, уместо литерарним радом, матурирао пред тада окупационим, италијанским управитељем никшићке гимназије. Посебно се из тог времена сећа јавног суђења будућем народном хероју Љубу Чупићу, који је Воја и младе Никшићане освојио храбрим држањем на суду и чувеним осмехом пре стрељања.
Други светски рат није само Воју донео променљиву ратну срећу, коју је личним подвизима ваљало стално „поправљати“. Устанак је доживео у Шавнику, где су италијански војници лако разоружани и потом стрељани. Мада су устаници приликом њихове сахране испалили почасни плотун, присећа се Станић. Како је потом, стицајем околности, присилно мобилисан у тзв. проиталијанске „националисте“, уграбио је прву прилику да од њих побегне. Па онда, „како нијесам желио да изгубим тај рат, преша’ сам у партизане“, каже о свом војевању Војо.
У шестој, наравно ударној црногорској бригади, скренуо је више пажњу на себе цртежима него било чим другим. Униформу је скинуо 1946, да би те јесени кренуо за Београд, где је најпре уписао Правни факултет, а после годину дана Ликовну академију, где је у вајарској класи Жарка Долинара 1951. дипломирао.
И уместо „битке за опстанак у Београду“ или покрета према Паризу или Риму, Војо Станић се, као у песми свог пријатеља Арсена Дедића, „влаком према југу“, спустио у најлепши део тог модрог ока бококоторског залива, да би у херцегновској уметничкој школи предавао вајарство.
У граду који се непрестано огледа у свом мору и небу, Војо је не само постао уметник већ је остварио свој давнашњи, гимназијски сан – да једнога дана живи загледан у пучину тог непрестаног извора живота и слободе.
Када би пожелео додатно и филигрански да погоди и најосетљиви староседелачки и локалпатриотски понос Новљана, поготово оних који увек с мало подигнутијим обрвама гледају све који су се најскорије спустили новским скалинама, само за њих Војо би радо изговарао омиљену реченицу: „Чим сам први пут сквасио ноге у море, себи сам рекао: отоле ме више нико никада неће помаћ’.“
Али прошло је само неколико деценија, а Војо је почео шеретски да изговора оно: „Овђе сам ти ја познатији и од Ван Гога и Пикаса.“
Ондашњи Херцег Нови имао је неколико хиљада становника и није био баш велики град. Али Војо би на ту тему и на њој сличне увек узвраћао оригиналном „војовском“ реченицом: „Шекспир да је живио и у Шавнику, све би драме написа’.“
Ипак, тадашњи Нови био је један од најлепших медитеранских градова-паркова, и свако ко би зашао у просторе око старог хотела „Бока“ био је очаран миомирисима чудесног биља. А ако би у њега дошао право из планинских и континенталних снегова, онда би све изгледало попут неког културног шока.
Средином педесетих, када је у Новом још увек свеже сећање на чаролије Унриних пакета било интензивније од мириса мимоза, неку годину раније пре него што ће „Јадран“ без пораза постати првак Југославије у ватерполу, тачно 23. децембра 1954. у 16 и 30 Војо Станић је започео своју прву слику, инспирисану мулом које се пружало надохват његовог прозора.

Регата, 1980.

Поткрај педесетих житељи Херцег Новог постају Милица Бабић и Иво Андрић, у кући која није претерано далеко од оне у којој се код познатог учитеља Јосифа Троповића школовао Раде Томов Петровић, потоњи црногорски владика и српски песник.
Војо тада стално слика, али се посвећује и својој новој и потом непролазној љубави – једрењу. На његовој барци често су Милица и Иво, и у њиховом београдском стану убрзо ће бити примећене две слике њиховог баркариола (како је то сам Војо наглашавао), дотле непознатог сликара из Херцег Новог.
Атмосферу Новог крајем педесетих је на изузетан начин „реметио“ и зачињавао, магичном елоквентношћу и својим океанским духом Бранко Лазаревић. Тог трагичног губитника нетом прохујалог рата, иначе једног од најзначајнијих импресиониста и међуратних српских интелектуалаца на седељкама и код Станића, слушао је и његов колега из времена краљевске дипломатије Иво Андрић. Али Андрић је, како сведочи Војо, чак можда и са више пажње слушао мање познате Новљане, рибаре, убеђене песнике, па и митомане разних врста, који у присуству „шјор Ива“ као да су више били инспирисани да говоре, а мање да слушају.
Тадашњи Херцег Нови је био знатно мањи од данашњег, али у њега су за Андрићем пристигли Стеван Раичковић, Михаило Лалић, Душан Костић, Зуко Џумхур.
У деценијама које су уследиле настајао је шармом овејани медитерански опус Воја Станића, инспирисан људима и крајолицима Боке и Херцег Новог. Али како је његово сликарско дело расло, као да су и ти људи и ти крајолици све више почели да личе на свет са слика Воја Станића.

Иво Андрић и Војо Станић са супругама на бродићу у Херцегновском заливу

Држећи се свог изгледа најважнијег уметничког, али и животног креда, да је досада смрт уметности, Војо је једноставно најпре растворио свет око себе и на сликама га поново створио, чинећи га амаркордски очаравајућим и непролазним.
И док је Лубарда остварио ту сликарску поетску легенду о каменом мору Црне Горе, Војо Станић је те јунаке из херцеговачког и црногорској горја приказао у њима најближем урбаном медитеранском амбијенту, који је неповратно мењао све.
На првим Војовим сликама где људи попут птица као да стално нешто ишчекују са мора, приметна је и једна тамна, смоласта нијанса, коју су могли и приморски борови донети. Касније, без обзира на основне мотиве, са Војових слика запоседају нас сви валери сунца, које се, чини се, једино тако распрскава на новској Белависти.
По Воју Станићу се највероватније неће звати ниједан сликарски правац, нити ће он икада стати у било какве пригодне „изме“. Али и први поглед на његове слике сваког гледаоца у исти мах чини озаренијим и виталнијим, него што је можда икада и био.
Било је, наравно, покушаја, у разним пригодним приликама и стручним освртима, да се одреди проценат утицаја Де Кирика, Делвоа, па и других, на Воја Станића. Ствари ту, како и он сам тврди, ипак нису једноставне. Истичући да су о њему увек лепо писали, Војо у вези с утицајима, уместо било каквих открића шаманских тајни свог стварања, све објашњава једноставно и у свом стилу: „Прије, док ми је мајка била жива, па дођу њене пријатељице, старе жене, на кафу, у собу гдје сам некада сликао. И из досаде гледају шта радим, па почну и да ме критикују. А ја се правим као да ме то не интересује. Али кад пођу, ја добро погледам сваки детаљ. И најчешће нијесам занемарио ниједну примједбу. И могу ти рећ’ да су доста пута биле у праву. Јер, ја мислим да је сликарство умјетност у коју се разумије свако…“
Једно време Војово сликарство и његов вајарски рад живели су у некој врсти „конкубината“. Опростио се од вајања спомеником Јовану Томашевићу, оснивачу Комунистичке партије у Црној Гори, а који и данас стоји у Подгорици, испред зграде некадашњег Централног комитета СК Црне Горе. Тај Војов стилизовани Томашевић носи у свом изгледу једну црту интелектуалне деликатности, одударајући од познатог соцреалистичког кључа, који је у ликовним представама захтевао снажне карактере типичних комуниста у најтипичнијим ситуацијама.
Уосталом, нико као сам Војо Станић није тако једноставно објаснио проблем социјалистичког реализма у уметности, који је по њему пропао јер се није пре догодио у животу, него у уметности.
Како каже, неки сликари праве сликарство, а неки слике, које су документи личног доживљаја.
На његовима сликама, као и у центру његовог свемира јесте човек. У књизи насталој како и сугерише њен наслов „У доколици“ Војо је записао: „Овај свијет и све што постоји не би имали никакав смисао да нема људи.“
Али како би изгледао свет који познајемо без људи какав је Војо Станић, о томе најбоље могу да сведоче многи његови пријатељи. Јер Војо је живи сведок и уједно јединствена негација познате реченице Бенита Мусолинија: „Колико непријатеља – толико части.“
Када су деведесетих пале прве гранате на Дубровник, он је изразио отворени протест. Али када је у постреферендумској Црној Гори рекао да је једном дао руку Емиру Кустурици и да он остаје његов пријатељ „за вазда“, разочарао је и такозване антиратне профитере.
Атмосферу садашњег још увек тињајућег историјског и политичког згаришта некадашње Југославије Војо једноставно описује: „Данас на простору бивше Југославије да би те вољели мораш некога да мрзиш. Ако никога не мрзиш, онда сви тебе мрзе.“
Седење с Војом на херцегновском Шкверу је заиста „једрење на сновима“, мада он спада у најређу врсту магова дружења за столовима покрај мора који саговорнике освајају и својим инспиративним слушањем. Али кад узме реч, она као да постаје само његова: „Често сам раније ишао и по мјесец дана барком у Далмацију. И онда би’ вазда, кад би дошао, испричао понеки доживљај. А и ти моји пријатељи су вољели да их слушају. Све им је изгледало занимљиво. Међутим, доста пута се није ништа догодило. Али да не бих разочарао пријатеље, онда би’ измислио неке мале доживљаје, обрадио их, причао. И што сам више причао, све су савршенији били.“
Војове приче почињу као они велики таласи чије се размере виде доцкан, тек када вас до краја обузму, мада из даљине то као да ни најмање нису наговештавали. Његов хумор је из предела највишег духа. И на његовим сликама спонтаност и интуиција важнији су од свега.
Као и у његовој чувеној причи о пријему херцегновских уметника код Тита, када се затекао у Загребу, код Арсена Дедића, који је у свој познатој збирци „Народне пјесме“, још средином седамдесетих, објавио и песму „Војо Станић“. Како је из Загреба „најсрдачније“ испраћен, тако му је требало мало више времена да се навикне на атмосферу код Тита. Али то није било претешко, прича Војо, јер том приликом главну реч је имао Зуко Џумхур. „Он се није одваја’ од њих и има’ сам утисак да када Тито и Јованка оду на спавање, да ће Зуко лећ’ између њих.“
Док открива најживописније детаље тог сусрета, у исти мах, незаустављиво попут плиме, саговорнике обухватају тај невероватни хумор и истинска осећања којима Војо све више осваја. И када зацењени саговорник, већ обузет сузама од смеха, помисли да је крај, тек тада бива изложен потпуном климаксу Војове приче и причања.
А тај климакс је десерт, сладолед у облику лабуда, којим треба да буде завршен овај ручак за уметнике у Игалу, код Тита.
„Најпре принесоше Титу лабуда и он му, ка’ што му и приличи, попут великих војсковођа лако о’киде главу. И онда дадоше свима редом. Како сам у том друштву био најмлађи, мени остаде онај, задњи дио. Али нека, био је пун чоколаде.“
Тако Војо још једном подсети на један од препознатљивих медитеранских топоса – „хвалисави војник“ (miles gloriosus), према којем на Медитерану ништа није толико ни значајно ни вредно ако не може да се исприча.
Војо Станић је, сем због изложби и једног нешто дужег боравка у Риму, нерадо остављао сву ту аутентичност живота на Шкверу.
Људи, иначе, у потрази за највећим истинама о животу често напуштају родни крај. Ипак, када „обиђу цио свијет“, каже Војо, тек тада увиде да су о тим најважнијим животним истинама могли да сазнају не мрдајући с кућнога прага. Али то не би знали да нису „обишли цио свијет“.
Када је већ био закорачио у десету деценију живота, Војо Станић је једном свом пријатељу, с гарсоновским осмехом, али и неком одлучношћу правог завереника, отворено саопштио: „Одлучио сам да живим до краја живота.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *