Почетна / Култура / Урош Тошковић (1932– 2019) Распућин новије повести уметности

Урош Тошковић (1932– 2019) Распућин новије повести уметности

У овом уметнику узјогунили су се балкански барбарогенији, српски вампири и хајдуци, црногорски манити, а кад они почну да ћерају шегу, можеш само да утекнеш јер нед’о ти Бог да те Тошковић попреко погледа, лоше ти се пише

Пре десетак дана заувек је отишао један од последњих светских, српских и црногорских генијалних цртача. Урош Тошковић, цртач, сликар, врхунски скулптор, аскета, рођен је на Пељевом Бријегу а преминуо је у Подгорици. Умро је у 87. години, али је тврдио да није рођен кад је уписано у крштеници већ две године пре тога. У његовој крштеници пише да је датум рођења 19. септембар а на Википедији 19. новембар. Неколико година током Другог светског рата провео је као дете у бугарском логору, незнано зашто јер је имао живе родитеље, а и откуд Бугари у Црној Гори, коју су окупирали Италијани? Ма све је код Тошковића бизарно и вансеријски па и његов крај. За највећег садашњег уметника Црне Горе млади су говорили да је „најслободнији човек Црне Горе“. Чудно је сахрањен, сутрадан после смрти, без државне почасти која је на највишем нивоу указана његовом најбољем другу Миодрагу Даду Ђурићу. Тошковић није био црногорски националиста, али је држава ипак организовала свечану комеморацију, с високим угледницима. У Србији је изашла марка с ликом овог уметника а издавач и галериста Момчило Моша Тодоровић је објавио 2015. године обимну монографију о овом великом ствараоцу, а вероватно ће припремити и друго издање. То је једина књига те врста коју су подржала министарства културе Републике Србије и Црне Горе – Тошковић је подједнако значајан за обе културе.

Рaтник, 1980, кoлaж, кoмбинoвaнa тeхникa

СРОДНОСТ С ФРЕСКАМА Почнимо причу о њему заобилазно. Историчари уметности су се мало бавили геополитичким и расним основама уметности а те су прокажене идеје у много чему и данас кључне. Различите представе Исуса Христоса потпуно су национално и расно условљене, као што су ликови с наших фресака другачији од других из византијског круга. Приказане личности из „Библије“ у нашој уметности ликом, телесном грађом, бојом коже, косе и физиономијом одговарају људима овог поднебља. Ако се пажљивије погледају Тошковићеви цртежи, уочиће се да поједини његови ликови имају сродност с ликовима на фрескама, с њиховим мужевним цртама. Главе су приказане сведено, снажно и изражајно а Тошковићев израз лица и држање уочавамо на његовим цртежима. Свеци и подвижници с фресака упиру поглед у вечност, као и Тошковићеви ратници и антијунаци. Средњовековни мужеви, праведници и мученици не изгледају само богобојажљиво већ и страшно; сетимо се само приказа Св. Киријака Отшелника, Св. Василија Острошког или строгоће Симеона Немање, праоца православних Срба. Тошковићеви волшебници, магови и патници, јеретици и револуционари, хајдуци и мученици имају нешто од суровости Св. Илије приказаног у манастиру Морачи у тренутку кад га храни гавран у пустињи; ради те фреске Тошковић је довео Жан-Пола Сартра у Црну Гору. Истим црногорским епосом и етосом ношени су црни, озбиљни и претећи Тошковићеви страдалници. Његове проститутке и убице, филозофи и уходе, курве и монаси, свеци и Цигани, јунаци и жбири носе печат исте мрачне, тешке и мучне судбине. Њихова патња блиска је хришћанству, али и демонизму, а њихов мрак као да поред грубости и сатанске интелигенције крије светлост и топлину. Таква су осећања уложена у ове скрајнуте, намучене цртеже пуне страсти, сумње и зебње.

Eрoтикa, 1985, туш нa пaпиру

Тошковића лепота потиче од меланхолика, црног хелиоцентрика, жреца црног сунца о коме говоре Виктор Иго и чланови Туле, тајног нацистичког езотеријског реда. У питању је сунце које сија у поноћ, опасно, неживотодавно, ка простору унутар себе, за самоубице, шаљући као звезда Албрехта Дирера с графике „Меланхолија I“ из 1514. године зраке смрти у очи жељне сазнања. Из тог страшног сунца виђеног у сновима, сновиђајног, магичног и оностраног долази Тошковићева светлост; ту се сакупио најцрњи талог, највећи јед кјароскура у историји модерне уметности. Блиски су му сјај трулежи с крила појединих инсеката, површине старих одбачених машина, древних часовника, гробљанских споменика и атмосфера на сликама његовог познаника Игора Васиљева, уклетог сликара као и Тошковић. Као да ће из уста неког Тошковићевог генерала једног дана покуљати хиљаде бубашваба а потом ће тај бајо исплазити језик гледаоцу нудећи му грумен злата. С Тошковићем заиста никад не знамо на чему смо, шта је шта и шта може да нас снађе. За разлику од других, он ником ништа не обећава осим скандала и естетике шока. Тај Распућин новије повести уметности може сваког да шутне у стражњицу као оног париског галеристу након што му је понудио изложбу, каталог, откуп радова и уговор. Мученик је окренуо леђа сагнувши се да погледа Тошковићеве цртеже а није знао да се то не сме, јер Тоша не може да одоли да не шутне трговца само ако му се за то укаже прилика, као што је без жаљења одбацио и париски културни свет. Њега ни Париз није могао да поднесе; био је превише и за миље у коме цветају све врсте боемије. У Тошковићу су се узјогунили балкански барбарогенији, српски вампири и хајдуци, црногорски манити, а кад они почну да ћерају шегу, можеш само да утекнеш јер нед’о ти Бог да те Тошковић попреко погледа, лоше ти се пише. Додајмо уз то да је он био и један од најбрижнијих и најнежнијих очева који су се могли упознати у Београду раних осамдесетих година. У његовом срцу од црног камена као да се крије сунце.

Глaвa сa искeжeним зубимa, 1987, кoмбинoвaнa тeхникa нa пaпиру

„ОН ЦРТА КАО БЕСАН ПАС“ Парафразирајмо речи написане о Емилу Сиорану, једином модерном филозофу који сталним промишљањем смрти наличи Тошковићу. Црногорски уметник црта животом, црта криком, црта болешћу и агонијом, сиромаштвом и злом овог и оног света, урезује линије испуњене људским и животињским болом, тетовира на папир патњу разбијеног камена, разроване планине и демолиране лепоте. Упознати његове цртеже значи осетити животну горчину, привид последњих ствари, јад и беду у којима се крију изузетност, мучеништво и испосништво, искупљење за посебне душе, осетљивог састава или уметничког сензибилитета. Тошковић ћутањем, мраком и тишином који у виду црног туша плаве његова дела, представља једног од последњих монаха и страдалника уметности, најпре својом унутарњом тежином, снагом и непоколебљивом вољом да као јуродив иде сам против свих, насупрот целом свету. Њему је драга алхемија сваке бочице туша, предмета којим је искушавани Мартин Лутер гађао и отерао ђавола. И сада се на зиду једног манастира може видети мрља остала од разбијене бочице. Та сенка истрајно кваси Тошковићево оштро перо јер је он можда последњи прави трагични и романтични херој уметности. У ликовној теорији заступане су тезе о демонској природи цртежа на основу значења руске речи черт (ђаво, враг, али и црта, линија). Драган Лубарда, други велики херезијарх међу цртачима, од кога је, како Љуба Поповић каже, Тошковић једино зазирао јер је мислио да је луђи од њега, оштро се успротивио тој идеји. Цртеж је за њега светлост а линија длака из његове дугачке беле браде. Цртач чини тихи наклон тој светлости као што, како Лубарда каже, то чине бочне улице које се уливају у централну београдску Кнез Михаилову. Било какве да је природе цртеж, Тошковић ће га мучити док га не заврши и не оконча заувек, док цртеж не сконча и не почне да личи на лешину, урезујући у њега своје черте и резе, белеге и трагове, цедећи капи своје црне хемије, дрек хемије сопственог nigreda, чемера и лудила које блеском интуиције претвара у хумор.
По храбрости да разреши своје земаљско послање, питајући се шта ће он овде, зашто и шта треба да ради, духовник је и јеретик спреман да се ухвати укоштац с последњим, проклетим питањима од којих је паметни и осетљиви Фридрих Ниче изгубио разум. Због тога Тошковић воли Цигане, сиромахе и одбачене, брине се шта ће им из ђубрета добро понети. Цртач апостол, ждерач ега ситних, покварених грађана, усамљен је и уклет јер ничим није поткупљен, занесен или заведен у модерној цивилизацији. Зато када пишеш о Урошу Тошковићу, моли да ти опрости! Њему Дадо Ђурић као цртач и сликар највише дугује јер је одбио грађанску удобност и послушност, живећи као и Драган Лубарда свој цртеж. Тошковићева трагика је за неке лепе али ишчашене душе посебног састава, за дечаке које привлаче подруми и тавани, за девојчице које убадају иглу у лутку да виде крвари ли. Задовољство које нуди као да није од овог света, није намењено лепом телу; у питању је естетика ружног, беспоговорног и тајног, прожета нечим што надилази људско као чудовиште, вулкан и ураган. Ко би се као он усудио да једри морем црнила, да испије чашу до дна, објави вечну ноћ и још буде духовит!? Он је позни мајстор данс макабра, тј. први који се ведро хвата у коло смрти. Уметности ће можда сванути када се препознају такви ствараоци или, како Емил Сиоран каже, „људи не схватају да се против медиокритетства мора борити само патњом“. Грозни мрак белог крша Црне Горе не једном се из грозе преобразио у гнозу; сетимо се само Његошеве „Луче микрокозма“. То није западни готски ужас, правоверна патња руске голубије, меке душе, нити индијски или афрички тихи јад. Тошковићев чемер је печат, жиг који носе борци и духовни ратници, аристократе света који зазире од мекоте, материјалног, урбаног и површног, у коме се вековима нису правили колачи. Неустрашив је у рату и у раду, у борби која у уметности сада бесни између сликарства и беспредметности, између фигуре и апстракције, езотеријског и концептуалног, цртежа и инсталације; као Црногорац, син је сна чије је друго име Традиција. Дадо Ђурић је рекао да признаје само освојено у најтежој борби, стечено с напором; само су тако настала дела ваљана или, како Драган Лубарда каже, „ако хоћеш да ухватиш нешто лако, то ће ти исцурити кроз прсте“. Зато је Тошковић „тешкаш“, већини одбојан, неприступачан и непријатан а малобројнима светионик. Он се не згражава над равнодушношћу и површношћу модерног човека већ зверски прождире његов вулгарни скептицизам, безверје и апатију. Зато је Милица Којчић, сликарка и цртачица, приметивши пре тридесет година задивљеност потписника овог текста једном од најбољих Тошковићевих уљаних слика из познате серије посвећене генералима (а како другачијих него у виду разјапљених лобања), рекла – „он црта као бесан пас“.

Прoфил, 1980, уљe нa плaтну

СУРОВ, АЛИ НЕ И СИРОВ Тошковићева уметност тражи да јој се верује, можда бескрајно. Не знамо да ли смо суочени с делима генијалног или суманутог цртача, шамана или шарлатана. Често не знамо ни шта је представљено, премда се више пута бавио уобичајеним темама, као што су мртва природа и пејзаж, не изневеривши себе нимало. Он може да се изражава у било којој ликовној форми, може цртати било шта а да увек остане препознатљив, то што јесте, снажни и непоткупљиви демијург. Један од његових најбољих радова зове се „Мислилац“ и цртан је реалистички, што Тошковић веома добро уме. Безобзирност, бескрупулозност, суровост, али не и сировост, расту у име уметника који је цртеж довео до крајности, до пароксизма и самопоништења. Његовом светоназору одговарају апокалиптичке теме, терен на коме се не узгајају љупки вртићи па зато толико распећа, кочева, гениталија и глава у његовом делу. С Драганом Лубардом у српски и црногорски цртеж увео је појам линије и лица, из којих могу да настану угао, жена, војник, ветар или звер. Његов је цртеж најбољи онда када не може да се гледа. Као и Миро Главуртић, уколико се не бави проблематиком зла, ако није љут и бесан, није ни занимљив. Звер је то која урла из бездана. Када један јеврејски галериста није могао да прочита његово презиме, почео је да се потписује с Tochkowitch и то је једини уступак који је учинио. Ако раздвојимо његово тако писано презиме на два дела, први наликује на реч туш а други чини енглеска реч за вештицу. Не црта сумануто или силеџијски већ то чини као вештац, мађија и зачарава, вилења, заклиње и проклиње.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *