Учитавање могућег смисла – У поретку без алтернативе

Данашњи свет је невесело место за испуњавање човека достојне судбине. Порушене су ограде, разголићена зла суштина. Код нас се то показује на вулгарнији начин, али светске мајсторе бешчашћа никад нећемо достићи

Неко, ономад, у јавној расправи, рече да је наш императив морална обнова. У свим народима, и у свим временима, та се потреба јавља. Животна снага сама од себе копни; посебна искушења, пред која нас је стављао прошли век, оставила су болне трагове у колективној свести. Одустајемо од рађања, и то нагонски, несвесно: утробе одбијају зачеће. У томе нисмо усамљени, цела Европа бележи демографски пад, али то нам је слаба утеха. Европа може како хоће, она се на крају увек некако извуче, али ми се нисмо довољно наживели.
Што се моралног препорода тиче, видик је са свих страна замрачен. Тај појам има бар два једнако важна, допуњујућа значења. Једно је општеприхваћени ред правила у међуљудским и друштвеним односима којих се ваља држати, а друго снага и решеност да се у та правила верује, то јест воља да се живи. Неписани кодекс постоји, али, исто тако, и уходани обичај да се, где год је то могућно, крши. Прва мисао код многих наших ближњих јесте: како изиграти неки пропис. Лепо замишљени, они лебде као утваре изван и изнад свакидашњих нужности. Гледамо како да се снађемо, да убијемо кривину, да ствар завршимо преко везе, да подмићивањем стигнемо до циља. У популарној серији „Бела лађа“ свако свакога вуче за нос, лаже и заводи за Голеш-планину, поткрада га, продаје му рог за свећу, враћа му шило за огњило, и то од председника Владе до његове секретарице. Гледате, па вам се смучи. Глишић, Сремац, Домановић, Ранковић, Веселиновић, Нушић, некад су нас, сликањем оваквих сподоба, наводили на ругалачки смех; данас ми, заједно са покварењацима, банчимо на фешти заједничке пропасти. Глумцу, који је водио главну реч у радо гледаној серији, у једном тренутку је улога битанге постала одвратна, па је одбио да настави снимање. Не мари, оно што је снимљено пре десетак година и даље је врло актуелно.

[restrict] Као да вера у вишу смисленост живота, и нада да се то може достићи часним радом, не успевају на осиромашеном и опустошеном тлу. Слабима остаје да се боре за голи опстанак, а ту се не бирају средства. Наше пропадање, уосталом, траје пуних осамдесет година. Имали смо на челу државе вођу познатог по изреци да се судије не смеју држати закона као пијан плота. И иначе, његов је допринос изградњи колективне свести неизбрисив: издао је онога ко га је довео на власт, продао левичарска уверења за обилату западњачку помоћ, емпатију са радничком класом заменио хедонистичким животним стилом, унео хаос у поредак вредности, припремио пропаст сопствене државе, до последњег дана живео од кредита, и још смо се тој „сналажљивости“ дивили, па и данас неки очекују с које би им стране џабалук могао стићи.
Ни другде није суштински боље. Данашњи свет је невесело место за испуњавање човека достојне судбине. Порушене су ограде, разголићена зла суштина. Код нас се то показује на вулгарнији начин, али светске мајсторе бешчашћа никад нећемо достићи.
Генерални директор фабрике „Рено“, извесни Карлос Гон (ваљда му се оно Ghosn тако изговара), у гажењу правила и обзира отишао је тако далеко да су га Јапанци, са чијом фирмом „Нисан“ је био у кооперантском односу, морали ухапсити. Крађе, проневере, злоупотребе, у једну реч: прекорачаји мере. Такав је био систем, у коме је Гон деловао: богомдан, без алтернативе, заснован на експлоатацији слабих и сиромашних. Да би се одржао, тај се систем, ипак, морао држати неких ограничења. Карлос Гон се заборавио и кренуо у бесомучно згртање. Купио је неколико луксузних вила и апартмана, у Паризу, Амстердаму, Рио де Жанеиру и Бејруту. (Члановима његове породице нарочито је био драг онај у Рију због романтичних предвечерњих шетњи по Копакабани.) Париски, у отменом XVI кварту величине 400 м2, платио је четири милиона евра, а вила у Бејруту га је коштала 15 милиона. Толика му је, званично, била годишња плата. Службени авион, са погодностима за рад и одмор, коштао је фирму 57 милиона евра. Ималац три пасоша (бразилског, либанског и француског), Гон је, такорећи бескућник, све то остварио у земљи где је на прочељу сваке општинске зграде исписано гесло „Слобода, једнакост, братство“, земљи која се посебно залаже за поштовање људских права у сиромашним крајевима планете.
Просечно плаћеном раднику фабрике на чијем је челу стајао требало би око 75 година рада да заокружи његова једногодишња примања. То се не да бранити економском логиком, нити изузетном личном способношћу инжењера Гона. То је, просто, провокативна демонстрација погодбе на којој почива неолиберални капитализам: индивидуална похлепа је покретач економије. Она је незајажљива, и гоји се док саму себе не прождере. И њој су, међутим, наметнута извесна ограничења, али прекршај није уочен у Европи него у земљи излазећег сунца. Са Јапанцима није стигао да се договори: захуктао се и одлетео у понор.
Карлос Гон је и градитељ, и жртва широм прихваћеног система деловања и мишљења. У тај систем не верују само експлоататори, него и експлоатисани, у нади да ће се једног дана докопати повлашћеног положаја. Помирили смо се са злом. Покушаји успостављања друкчијег поретка вредности, испробавани у прошлом веку, одбачени су као пусте лудорије. После рушења Берлинског зида, капитализам је подивљао од осећања важности и незаменљивости, и да није било Кризе из 2008, вероватно би данас учитељице водиле ђаке у Берзу као у цркву. Чак и Кинези замисао о правди, једнакости и људској срећи негују на чисто теоријском плану, на конгресима владајуће партије.
Грабеж, конкуренција до истребљења, звецкање оружјем, нови правци борбе за Lebensraum, мржња међу народима и државама, на радним местима, међу политичким странкама – то је слика света без алтернативе. Пропада природна средина, ишчезавају биљне и животињске врсте, ваздух је затрован, и опет, од саможиве алавости нико не одустаје. Сама идеја бескрајног напредовања је безумна, његова метастаза је видљива на свим странама, али и даље напредујемо, са триста километара на сат, главом у зид. Прогрес је Ђаво измислио, а човек озаконио. Сви смо, више или мање, сагрешитељи против склада и hybris-а, а Карлос Гон је, у томе, отишао мало даље. А мера је погодба одрживости живота, како појединачног, тако и у најширим размерама. Материјално надимање води у самоубилачку експлозију. Идеја непрестаног повећавања производње и освајања тржишта делује застрашујуће. Па тек спољни дугови богатих као и сиромашних земаља: коме ли ће, на крају, бити плаћени? Коме другом, него Ништавилу од кога су, као предујам будућности, узети. Услови, у којима ће бити враћени или пребијени, претпостављају катастрофалне ратове, праву Апокалипсу. Грешећи против светског склада и природне мере, поткопали смо себи тло испод ногу. Многа филозофска учења и религије упозоравају на опасност од неумерености, како у богаћењу, тако у јелу и пићу, у говору и твору. Узалуд. Уђите у било коју већу књижару, и ухватите се за најближи стуб да не бисте пали у несвест. Шта се добро, корисно и лепо може наћи у оним планинама наштампане хартије!
Остаје потреба уздржавања. Сад, уочи Васкршњег поста, није се згорег на то подсетити. Са рибом, маслиновим уљем и великим избором воћа и поврћа, то и није неко велико одрицање. Наше мајке и старамајке су терале по педесет дана на пасуљу, купусу и проји, и биле су здравије од ових невољница које се унаказују ботоксом. Једино уздржавањем можемо показати да смо јачи од јефтиних искушења, и од самих себе. Теодосије, у „Житију Светог Саве“, овако слика нашег светитеља и првог књижевника: „Јер примивши малу власт, велике ствари у њој ствараше, јер се трпезом не зароби, нити се многоме вину одаде, нити рашири црева као стока, нити на меки одар баци нахрањену утробу, него још више када је живео у пустињи, већим трудом, постом и ноћним стојањем умртвљаваше тело, и не само да је био углед или законодавац иноцима, него се и пре светитељства делом, као апостол показиваше.“
Карлоса Гона су једино затворске решетке могле ограничити. Могао би се, тамо, тешити Змајевим епиграмом посвећеним Хафизу:
Где је нашо сласти, ту јој није прашто
Сад гори л му душа, барем знаде зашто,
а можда, у ономе безмерју није ни стигао да ужива, па је тек у затвору одахнуо од поретка који му је, на високој нози, разорио живот.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *