Почетна / Уводник / У РАТУ ПЕТЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ

У РАТУ ПЕТЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ

Тешка социјална и политичка превирања у Венецуели ових дана у фокус светске пажње доводе и један мање познат појам: рат пете генерације, скраћено – Г5Г. Разумемо ли о чему је реч у овој новој „комбинацији“ већ спознатих одређења попут: 5Г технологија, ратови четврте генерације, хибридни ратови? Наднети над паклом Венецуеле, посматрачи наиме закључују да је у овој земљи у току рат пете генерације – ситуација када су „масовни медији и друштвене мреже саставни део шеме рата, чији је циљ да се кроз дуготрајне психолошке операције генерише дестабилизација становништва, и да се покуша утицати на колективну психу, рационалност и емоције, као и на њихову политичку лојалност и способност да се одупру“. Познато је да се у хибридном ратовању упоредо са војним мерама преплићу економске, информативне и дипломатске линије (што није ново), али у овом, по коришћеним оружјима неупоредивом, ратовању поменуте операције су значајно унапређене и новим технологијама. Све то, кажу експерти, предузима се у циљу „контроле умова политичког руководства и становништва нападнуте државе“. Нека раније дата појмовна одређења у окриљу западне академске заједнице пружају могућност да се педантно распакују тајне актуелног Г5Г десанта у Венецуели. Читамо (Logično.com) да је „рат пете генерације“ уведен 2009. године као оперативни стратешки концепт у интервенцијама САД и НАТО-а. Одређивање „стратешког концепта“ као у пракси безобалног оперативног модуса, српског читаоца дакако уводи у познате матрице важећих објашњења за овдашње невоље настале утицајем страног фактора. Уочава се сличност са приликама за које важе дефиниције „наставак агресије другим средствима“. Није ли нешто попут рата пете генерације на простору Балкана експериментално већ практиковано, па се – увежбано – сада примењује у Латинској Америци? Чини се да је и то разлог што аналитичари с балканског простора данас посвећено тумаче појединости о Г5Г рату.

Демистификујући лажи западних мејнстрим медија о наводном „поразу демократије у Венецуели“, аутор портала Logično.com распаковао је актуелну Г5Г офанзиву: „Није важно победити или изгубити, него уништити интелектуалну моћ непријатеља, присиљавајући га да тражи компромис, користећи било које начине, чак и циљану употребу оружја. То је директна манипулација људским бићима кроз њихов неуролошки део, на који се обруше све расположиве методе манипулација.“

Важно за разумевање укупне стратегије овог неоружаног рата је свест о чињеници да се додатни механизми потпуне контроле остварују и преко финансијских установа попут Међународног монетарног фонда, Светске банке, фондова и невладиних организација. Подсетимо: у домену моћи ових поменутих актера решава се и опстанак низа чинилаца српског друштва и државе. Недавно, поводом актуелне приватизације Комерцијалне банке, Печат је детаљније писао о овом аспекту система контроле, односно о деловању ММФ-а. Не само поводом ове приватизације, подсетили смо на чињеницу да америчка војска користи главне глобалне финансијске институције – Светску банку, Међународни монетарни фонд и Организацију за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) – као неконвенционално „оружје“ за спровођење својих интереса у иностранству (што је иначе открио тајни војни приручник из 2008. године). Тада објављеном Печатовом темату, уз мало слободе у интерпретацији, умесно је било наденути субверзивно име: „Г5Г у српском банкарству и економији“.

Посматрајући из перспективе деценијског искуства, доживљеног на хаотичном и практично окупираном Балкану, препознајемо успешно спровођене праксе поменутог, са становишта агресора успешног, ратовања! Г5Г је овде домаћа звер. Не препознајемо неман само у сферама које су непосредно везане за политичке аспекте живота или стратешке правце укупних друштвених кретања. Напротив, модуси новог ратовања – са циљаним деловањем на способност одупирања, колективну психу, рационалност и емоције – преливају се и плаве све равни функционисања државне заједнице.

Поменимо у том смислу и један догађај чији актери узгред оценише: „Ово је нимало политички.“. Реч је о репортажи недавно приказаној у програму јавног сервиса, у којој су аутори разматрали националну стратегију у производњи хране.  

Прехрамбени суверенитет или сигурност, питање је сад, запиташе се они са пуном озбиљношћу, дакле без имало подругљивог отклона, или воље да се у овако предоченој недоумици заузима став. Расправа је трагала за одговором – да ли је суверенитет, дакле независност и самосталност у производњи хране, стварно боља опција од избора који се еуфемистички назива „сигурношћу“, а практично подразумева потчињеност мегасистемима (најчешће глобалним) који су свеприсутни произвођачи, снабдевачи, трговци и мешетари! Премда је мали пољопривредник централна фигура Националне стратегије за развој пољопривреде, у пракси је другачије, па се бележи да је уз приватизацију и долазак крупних инвеститора (сигурност!) током последњих 20 година у Србији нестало 300 хиљада пољопривредних газдинстава.

Уз предочавање евидентног пропадања пољопривреде, додата је истина да је најјачи ударац домаћим произвођачима задао Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП), када је Србија, лоше преговарајући, странцима отворила не само тржиште земљишта већ и омогућила да европски фармери са својим неупоредивом већим субвенцијама преплаве српско тржиште јефтинијом, али – по правилу – далеко неквалитетнијом храном, често мало познатог порекла. Поражавајуће прилике у земљи, за коју се некада говорило да „може да храни пола Европе“, не ометају ауторе овог програма да данас, „непристрасно“, испале питање: Треба ли због сигурности одустати од суверенитета? Потом, у наставку, иде закључак који демистификује филозофску дистанцу у дилеми да ли нам је боље да развијамо индустријску производњу са великим агросистемима (страним?) или да подстичемо породична пољопривредна газдинства и фирме (домаће). Кажу они: „Концепт прехрамбене сигурности коју заступају ММФ и Светска банка сматра да само велики системи могу да искорене глад.“

Не открива ли и овај случај природу проблема, односно чињеницу да је савремено битисање српског друштва прожето некаквим Г5Г ратом ниског интензитета, али перманентног трајања? Да ли је без основа сумња да су успостављени механизми контроле саме способности размишљања у важним доменима управљања друштвом?

Ако рат пете генерације означава праксу „поткопавања и сламања народа“, „уништавање интелектуалне моћи непријатеља“, у мрежи оваквог дејствовања вероватно можемо потражити одговоре на питања о одлукама и стратегијама чији нам се резон чине недокучивим. На пример: због чега се занемарује чињеница да би продајом Комерцијалне банке Србија дошла у ситуацију да више од 85 одсто банкарске индустрије у земљи буде у рукама страних власника, што би је учинило веома рањивом у некој наредној финансијској кризи?

Поновимо: У једном важном, доскоро тајном, приручнику каже се да америчка војска „схвата да правилно интегрисана манипулација економском силом може и мора да буде саставни део неконвенционалног ратовања“. Чини нам се да је разумна претпоставка да у неком, још увек тајном, приручнику стоји објашњење како се дејством одговарајућих 5Г технологија управља колективном свешћу и капацитетима разума нападнутих друштава.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *