Почетна / Култура / Толстојев Вронски у Србији

Толстојев Вронски у Србији

Пише Невена Милетић Сарић

Готово век и по свет познаје и тумачи књижевни лик Алексеја Кириловича Вронског, официра који је трагично волео Ану Карењину у по њој названом Толстојевом делу. Многим читаоцима једног од најлепших романа светске књижевности добро је познато да је писац Вронског уобличио захваљујући историјској личности Рајевског… Монографија Будимира Поточана посвећена овом историјском и литерарном лику открива и како је једна српска историјска и локална културолошка тема постала планетарна

Сто педесет година је прошло од када је млади руски пуковник Николај Николајевич Рајевски први пут ступио на тле братске словенске земље. Деценију мање свет познаје и тумачи књижевни лик Алексеја Кириловича Вронског, официра који је трагично волео Ану Карењину у по њој названом Толстојевом делу. Готово свима који су прочитали један од најлепших романа светске књижевности, добро је познато да је писац Вронског уобличио захваљујући историјској личности Рајевског.
Професор, књижевник и новинар Будимир Поточан, у обимној монографији Вронски у Србији – Мисије пуковника Рајевског 1867. и 1876. године, после тродеценијских темељних истраживања, успео је да открије непознате чињенице о личности пуковника Рајевског и исприча причу о два официра: Рајевском и Вронском, налазећи међу њима сличности и разлике, те да нас упозна с младићем који је у Србији био чак два пута и јуначки погинуо у Српско-турском рату 1876. године.
Условно, монографија Вронски у Србији може се поделити на четири целине. Прва од њих доноси фактографски илустровану нарацију о два боравка пуковника Рајевског у Србији и Босни и погибији у Србији. У другом делу, компаративним методолошким поступком, аутор доказује да је као инспирација за књижевни лик Вронског Толстоју послужила управо личност Рајевског. Трећи део доказује потребу да се ванвременски роман и његове вредности ставе у нови рецепцијски оквир. Четврта целина тиче се мултимедијске рецепције радова насталих на темељу истраживања о пуковнику Рајевском у Србији.
Главни део истраживања у монографији усмерен је на откривање непознатих или мало познатих чињеница о Рајевском, сину и унуку генерала који су стекли славу у Бородинској бици, о његовој угледној племићкој породици, образовању и војној каријери, те учешћу у Српско-турском рату.

ЕВРОПА ДРУГЕ ПОЛОВИНЕ 19. ВЕКА На прву мисију у Србију и Босну пуковник Рајевски кренуо је из Букурешта априла 1867. године. Половином маја боравио је у Србији, а потом и у Босни.
Четири његова писма, упућена српском министру војном Миливоју Петровићу Блазнавцу, а које је Поточан пронашао у Архиву Србије и први их објавио, необорив су научни доказ о значају мисије руског официра у Србији и Босни 1867. године. Анализа садржаја писама, изворно написаних на француском језику, упућује на то да је Рајевски обилазио српске гарнизоне не би ли проценио организацију српске војске. Као коњички официр, Рајевски износи предлог за реорганизацију српске коњице и јачање њене борбене способности. Такође, даје детаљан извештај о употребљивости путних праваца за случај ратних дејстава: Имајући у виду да ће Босна веома брзо постати поприште рата између Србије и Турске, настојао сам да за време свог путовања прикупим одређена обавештења о путевима у тој провинцији.
Мисија Рајевског, закључује аутор, спроведена сарадњом двојице министара војних – руског и српског, толико је значајна да се упоређује с резултатима рада Панславистичког конгреса 1867. године.
Контекст другог боравка пуковника Рајевског у Србији, аутор је искористио и да читаоцима скрене пажњу на неке значајне личности које су се обреле у добровољачком покрету са жељом да помогну ослобођење српског народа од турског ропства. Ђузепе Гарибалди, патриота и војник који се борио за уједињење Италије, један је од оних који су срцем пружали подршку српском народу, као и чета гарибалдинаца који су се борили на Дрини.
Заједно са многим добровољцима из Русије, који су пошли да се боре у Србији, био је и пуковник Николај Николајевич Рајевски, чији мотив да се поново врати на ово поднебље најбоље илуструје писмо које је упутио мајци Ани Рајевској: Недавно букнули устанак у Херцеговини обратио је моју пажњу на ослобођење турских хришћана. Проблем који ме одавно занима. После херцеговачког плануо је устанак у Босни. Сада је и Србија у рату са Турцима. Зато сам и одлучио, драга мајко, да и сам учествујем у рату за ослобођење српског народа од турског ропства. Његов тронедељни боравак у Србији Поточан је искористио да, ослањајући се на мноштво докумената, дневника, писама и других извора, у анализу уведе историјске, политичке и друштвене чињенице које би описале атмосферу у Европи седамдесетих година 19. века. Одломцима из дневника Пере Тодоровића, а затим и прецизним извештајем капетана Радомира Путника о току битке за Горњи Адровац, аутор убедљиво поткрепљује своја запажања о догађајима с Моравског ратишта који треба да расветле и историчарима мало познате околности војевања и погибије пуковника Рајевског.
Јављам покорно, да је пуковник Рајевски овога часа, код моје батерије погинуо од пушчаног зрна непријатељског…, стајало је у поруци командира батерије поручника Шамановића упућеној главнокомандујућем генералу Черњајеву око 17 часова тог 20. августа 1876. године. Битка за Адровац била је пресудна за Рајевског, а о атмосфери и стратегији које су пратиле овај десеточасовни бој аутор приповеда ослањајући се на сведочења др Владана Ђорђевића, који је и тога дана био у штабу главнокомандујућег српске војске. Тело пуковника Рајевског однето је из Горњег Адровца у манастир Свети Роман код села Прасковча, одакле је, по жељи породице, пренесен у своју отаџбину и сахрањен поред својих славних предака у породичној гробници у селу Разумовска, у Кијевској области, у Украјини.
Важно поглавље монографије свакако чини сведочење о околностима под којима је подигнута Црква Свете тројице на месту погибије пуковника Рајевског у Горњем Адровцу.

ДРАМАТИЧНО ИГООВО СВЕДОЧАНСТВО Могло би се учинити да Игоов Апел за Србију, који нам аутор преноси у целости, нема много везе с Рајевским. Погођен страдањем српског народа и злочинима које су за собом остављале турске трупе, велики Виктор Иго је прозвао европске владе, дипломатију, цркву, савест човечанства; прозвао све оне који би могли да помогну, али који се ни огласили нису да би узели у заштиту поносити народ кога убијају. Игоове речи нису само сведочанство о његовој привржености малом словенском народу, чије је јунаштво и чија је борба против Османлијабила надалеко позната вековима, већ су и драматична илустрација атмосфере која је пратила борбе на фронтовима око Алексинца: Ту пред нашим очима догађа се убијање и геноцид над српским народом, догађају се паљевине и пљачке: мајке и очеви побијени, дечаци и девојчице продати; бебе сасвим мале да би их продали, располућене надвоје. Целе породице умиру у кућама које горе, цео Алексинац десеткован за неколико сати од 9.000 на 1.300 људи; а на гробљима више лешева него што се могу покопати, што изазива кугу.
Идеја и околности које претходе стварању уметничког дела касније битно утичу на значење тог дела, и узорни реципијент их мора узети у обзир при тумачењу. Полазећи од ове Екове поставке, Поточан истражује шта је Чајковског подстакло да за своју помпезну композицију Српско-руски марш узме као предлошке, поред мелодије тадашње руске химне, и три изванредне српске народне песме из збирки Корнелија Станковића. Указује да је то био начин да велики композитор, који је познавао српску народну поезију и рад Вука Караџића, изрази солидарност са Србима који се боре за ослобођење.
У својеврсној студији, изванредним компаративним методолошким поступком, аутор доказује да је као прототип за књижевни лик пуковника Вронског, Толстоју послужила управо личност пуковника Рајевског. Мултидисциплинаран приступ, који Поточан користи, обухвата не само у науци о књижевности устаљене поступке анализе књижевног јунака већ и савремене комуниколошке теорије које се с једне стране наслањају на теорију рецепције, а с друге на употребу документарних и архивских извора, који обухватају новинске текстове, слике, фотографије и, последњих година све учесталије, аудио-визуелне записе нових медија.
После прецизног оивичавања значења књижевног прототипа, аутор започиње продуктивно трагање које, уз помоћ пажљивог издвајања и поређења документованих чињеница из постојећих радова о овој теми и садржаја романа Ана Карењина, кроз петнаест тачака повезује књижевни лик и историјску личност прототипа. Поступак доказивања сличности између Вронског и Рајевског, од лика, преко рукописа, па до најважнијих чињеница из живота и на крају смрти, нарочито је обележило поређење естетских порука записаних у роману с прагматским поругама које нам доноси документарна грађа.

КАРЕЊИНА КАО БРЕНД Највећи друштвени роман светске литературе, како је Толстојев роман Ана Карењина окарактерисао Томас Ман, није само најпревођенији књижевно-уметнички текст него је и идеја која је обележила уметност с краја 19. века и цело 20. столеће. Ово велико дело утицало је и на театар и музику, а последњих деценија постало је неисцрпни извор инспирације масовних медија: почевши од његових различитих екранизација на филму и телевизији па све до хипертекста на интернету. Образлажући своју идеју о Ани Карењини као комуникабилној поруци која је, и као естетска и као прагматска категорија издржала пробу времена, Поточан нас враћа на модел о три интенције Умберта Ека, подвлачећи сваку од њих: интенцију аутора, интенцију текста и интенцију читаоца као незаобилазне у тумачењу и разумевању дела.
Изразито јак утицај Толстојевог рада и његових ванвременских идеја на реципијенте Поточан емпиријски доказује на мноштву примера из дневне и периодичне штампе.
Комуникација као мост између уметности прошлих времена и савременог читалачког искуства могуће је да данас захваљујући моћном телевизијском медију, начини коперникански обрт у књижевној рецепцији Као што је у 19. веку роман био доминантан књижевни жанр, појава покретних слика устоличила је филм као доминантну уметност, нарочито у другој половини 20. века, али и као један од најмоћнијих медија масовног комуницирања. Зато је рецепција филмова инспирисаних романом Ана Карењина отворила нову, модернију и дотад незамисливо широку, глобалну комуникабилност класичног сижеа. Филмска индустрија искористила је познати и вољени роман-симбол и његове јунаке да би направила бренд који са собом носи ознаку универзалности и мултикултуралности. Тако је Ана Карењина, са својим идејама и ликовима, направила искорак из једнодимензионалног света уметничког текста у мултимедијални простор нових и тиме трасирала пут другачијим рецепцијама.
У неколико поглавља Поточан излаже како је текао вишедеценијски процес истраживања, објављивања радова и филмских презентација о пуковнику Рајевском у Србији, наводећи прецизно називе публикација, место и време њиховог објављивања, време емитовања телевизијских филмова и промотивних активности које су их пратиле.
Да би проверио важност различитих рецепцијских полова у истраживањима о пуковнику Рајевском у Србији, аутор се послужио фељтоном, као новинско-књижевним жанром којим се и сам дуго бавио, затим филмовима: документарним и документарно-играним и на крају интернетом. Овај преглед објављених радова и филмова о пуковнику Рајевском аутор је искористио да укаже на специфичан дијалог телевизије и штампе, као и да подвуче неопходност дијалога у комуникацији између медија и нових ексклузивних садржаја утемељених на новинарском истраживању.
Под којим је условима кавалеријски официр из 19. века дојахао до информационог друштва и упустио се у дијалог са човеком интернет ере 21. века? Аутор на ово одговара у поглављу које се бави рецепцијом ранијих истраживања на вебу. Како су резултати тог истраживања омеђени језиком, па и ћириличним писмом, као локалним културним обележјима, аутор се пита још и како и зашто културна добра једне мале, локалне средине могу да искораче, па и да допринесу настанку неке врсте заједничке, планетарне културе. Пре него што нас доведе до одговора на ова питања, аутор подсећа на глобалну рецепцију Толстојевих књижевних дела и посебно романа Ана Крењина, као и на комуникабилност других уметничких дела насталих на основу овог Толстојевог романа, почев од опера и филмова, све до стрипа.
Новоистражене и аутентичне чињенице о личности и делу пуковника Рајевског допринеле су томе да он нарасте до симбола који ће читаоци препознати и прихватити, и захваљујући њима, можда другачије доживети и разумети свима познатог пуковника Вронског. А целином своје монографија Вронски у Србији аутор је успео у нечем заиста јединственом: да локалну културолошку тему уздигне дотле да постане планетарна и као таква опште културно добро.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *