Шта су попили?

Зашто је приштинска платформа за српско признање независности Косова најбољи начин да се Србија натера да настави борбу за очување целовитог Косова и Метохије у свом саставу

Када се у уторак око поднева појавио пред ТВ камерама, јутро после двочасовног састанка с двојицом изасланика немачке канцеларке Ангеле Меркел који се завршио око претходне поноћи, председник Србије Александар Вучић оставио је утисак резигнираног човека, који нема избора него да настави да се бори. Што је, додуше, позиција олакшана утолико што јој се алтернатива налази само у капитулацији, и то не само безусловној капитулацији већ и зачињеној сасвим понижавајућим а неподношљиво скупоценим условима…

ВАНРЕДНЕ ОКОЛНОСТИ Вучићев састанак с Јаном Хекером, „најважнијим спољнополитичким саветником немачке канцеларке“, како је описан у овдашњим медијима, и њеним саветником за Балкан Матијасом Литенбергом био је по много чему неуобичајен.
Није било редовне, званичне најаве за медије, није било фотографисања на почетку састанка, изостало је и обраћање новинарима или макар званично саопштење после разговора. Већ и све то довољно говори о ванредној природи овог сусрета. Који, ако му је циљ био да Београд врати за преговарачки сто с Приштином, а шта би друго и могло да му буде циљ будући да Немачка од Србије тражи да призна независност Косова а то је немогуће већ и зато што су две стране престале да седе за тим столом и о томе разговарају, није уродио плодом. Јер, поновио је Вучић у уторак, „дијалог не иде“, „ми немамо ни разговоре“, и осим оног утиска резигнираности због неминовне борбе која му (нам) предстоји, није оставио и утисак, све и ако утисци умеју да буду погрешни, да би око наставка дијалога, у садашњим околностима, нешто могло да се промени.

[restrict]

ПРИШТИНСКА ПЛАТФОРМА А и како да се промени када смо, после прошлог петка, од дијалога Београда и Приштине још и даље него што смо били у четвртак минуле недеље, а и тада смо од дијалога били подалеко захваљујући стопроцентним таксама које нам је Приштина увела, и од њих не намерава да одустане без обзира на јавне притиске Берлина, Вашингтона, па и Брисела, хајде да га споменемо кад већ постоји и нешто саопштава иако се нико нормалан више на то не обазире.
У петак је, елем, скупштина у Приштини усвојила „Платформу за дијалог о коначном, свеобухватном и правно-обавезујућем споразуму о нормализацији односа између Републике Косово и Републике Србије“.
Ова платформа, зато што је „праћена законским актима“ и „има обавезујућу снагу“, како је подвукао Вучић, а и сама у својој тачки 5 напомиње да представља „званичан став Републике Косово који успоставља принципе, циљеве и очекивања Републике Косово“, заслужује да буде подробно анализирана. Нема ту много мудрости, нимало неочекивано, али зато обилује безобразлуком преко сваке мере.
Уосталом, процените и сами па ћете видети да ова начелна оцена своју потврду заиста добија када се уђе у детаље приштинске понуде Београду.
Приштина, тако, очекује – тражи, и не пристаје ни на шта мање од тога – да ће дијалог резултирати тиме што ће „две земље једна другој признати суверенитет, што ће омогућити Косову пут ка чланству у Уједињеним нацијама“.
Косово захтева „недвосмислено признање и прихватање суверенитета Косова као независне државе од стране Србије“, од које се приде очекује и да се обавеже да ће „окончати све активности које ометају пут Републике Косово ка међународном признању као независне, суверене државе“; да „поштује суверенитет и територијални интегритет Републике Косово“; да се „суздржи од противљења или утицања на треће државе да се успротиве чланству Републике Косово у међународним организацијама, укључујући Уједињене нације“; и да се у правно-обавезујућој форми, као и за све претходно, „суздржи од било каквог облика мешања у унутрашња питања или спољне односе Републике Косово“.
Наводи се и да коначни договор мора да садржи одредбу о томе да „права Албанаца који живе у Србији морају да у потпуности буду реципрочна с правима српске заједнице у Републици Косово“, те да „Устав Косова (…) није подложан преговорима“. Штавише, „било какав коначни договор мора да у потпуности буде усклађен са Уставом Републике Косово, који наводи да је суверенитет и територијални интегритет Републике Косово неповредив, неотуђив, недељив и заштићен свим средствима које подразумевају овај устав и закон“.
Међу принципима је, 7. принцип, и да „не може да буде додатног нивоа власти на Косову између локалног и централног“ – ово се односи на евентуалне надлежности евентуалне Заједнице српских општина – и 8. принцип да „сва права на коришћење природних ресурса и имовине на сувереној територији Републике Косово припадају искључиво Републици Косово и зато нису подложна преговорима“.
А ту је и предуслов да би се уопште село за преговарачки сто, „гаранција да српска делегација има право да пристане на Принцип 1“ – „недвосмислено признање суверенитета Републике Косово…“ – што заправо значи да ће приштинска страна с београдском сести за преговарачки сто само ако она има дозволу за директно кршење Устава Србије.
Осим „признања косовске независности и државности у оквиру постојећих граница“, Приштина је себе обавезала и да с Београдом склопи само онај споразум којим ће бити „основан специјални трибунал за истрагу и гоњење ратних злочина које је Србија починила током рата на Косову 1998. и 1999. године“; и којим ће се Србија обавезати да „исплати ратне репарације као компензацију за економске губитке“ изазване тим ратом; и приде „компензацију за жртве рата“ и репарације за „жртве сексуалних злочина током рата“; и да врати „културне и друге предмете узете из музеја и других јавних институција“; и да Косову препусти „фер удео у наслеђу бивше Југославије“. И поврх свега тога договор с Београдом мора да подразумева и „потпуно укидање Резолуције 1244 Савета безбедности УН“.

ПЕРСПЕКТИВА ДИЈАЛОГА Од признања независности и чланства у УН, преко имовине и културног блага до ратних репарација и кажњавања (само) српских злочина, безмало једина повољна околност у овом документу налази се у томе што се његови аутори нису досетили да нам затраже и право прве ноћи. Но и без тога, ово су услови на које чак ни Чедомир Јовановић не би могао (сасвим лако) да пристане.
Тако да и не чуди бесна, необично бесна реакција Александра Вучића која је уследила после њеног усвајања: „Сад са тим папиром, бандо из Приштине, сиктер, где год хоћете, и видите да ли неко други може да вам испуни то што сте тражили! Србија вам то испунити неће!“ И: „Све у реду, људи, него, јел’ сте добро ви? Шта сте јели? Шта сте пили? Шта је са вама? Има ли мало реалности и рационалности код вас?“ Па то исто, само мало мирније: „Драги наши албански политичари, џабе сте кречили, нема ништа од та посла, него, ви се лепо мало опаметите па са паметнијом платформом, па ћемо онда да наставимо да разговарамо…“
Но читава је ова ситуација још и много сложенија него што можда изгледа на први поглед.
Пре свега, изузимајући неколицину свежих и нарочито увредљивих захтева, треба приметити да основни захтев Приштине – српско признање самопроглашене независности и улазак такозваног Косова у Уједињене нације – ни по чему није нов а још је мање неочекиван, напротив. Нову околност, међутим, представља кодификација овог захтева, чиме је Приштина заиграла на све или ништа.
Другим речима, усвојеном платформом Приштина је самој себи везала руке, сатерала саму себе у ћошак и одатле сад не може назад, утолико што се обавезала да Београду, то јест Вучићу, не понуди чак ни некакав минималан уступак, изговор да потпише капитулацију а да при томе задржи некакву слабашну могућност да је назове компромисом и то у овдашњој јавности представи као своју победу.
Још директније, понуђено му је само узми или остави оно што нико не би могао да узме а да не настрада већ и од сопствене савести (добро, ипак нисмо баш сасвим сигурни за Ч. Јовановића).
Уз то, а то нам ситуацију чини и нарочито компликованом, ту је и реакција Вашингтона, Берлина и споменутог Брисела на приштинску декларацију. Реакција је, наиме, изостала у потпуности. А то значи да ни једни, ни други, ни трећи у њој не проналазе ништа спорно, те се сви побројани захтеви, док нас не увере у супротно али не липши магаре до зелене траве, имају сматрати њиховим заједничким. Уосталом, све ово и јесте, то јест они би желели да буде, завршница процеса који су заједно покренули још пре двадесет и више година.
С тим у вези, није до краја јасно, а ваљда ће се разјаснити у наредном периоду, какву су реакцију Београда на оволико непристојну понуду они, уопште, очекивали. Да пристанемо, и тиме се потпуно сломимо? Или су унапред знали да је ово понуда која не може да се прихвати, па су нас ипак с њом суочили? С којим циљем? Шта им је, у том случају, наредни корак? Изазивање хаоса и некаквог новог погрома над преосталим Србима на Косову и Метохији, што би било оправдано одбијањем Београда да пристане на платформу Приштине? Ауторима и инспираторима приштинске платформе, доказано, нимало није стало до Срба на Космету осим ако су на путу за жуту кућу, али да ли би оваквим злочином дошли ишта ближе циљу коме теже, а то је улазак у Уједињене нације? Зар је ико у стању да помисли да би поновљени злочин над Србима у остатку Србије изазвао наглу жељу да ипак удовољи захтевима Албанаца?

ЗНАЧАЈНА ПРЕПРЕКА Тек, док чекамо да видимо њихов наредни корак, једно морамо да имамо у виду: све ово не значи и да се Србија сада, усвајањем приштинске платформе, нашла у некаквом безизгледном положају у коме само може да прихвати оно што се од ње захтева.
Истина је сасвим супротна и то се признаје чак и у приштинској декларацији, што може да прочита свако ко има живаца да је чита до краја.
А ту се признаје: „Позиција на којој је Република Србија од 2008. показала се као значајна препрека за реализацију амбиције Косова да у потпуности учествује у институцијама и раду међународне заједнице. Формално прихватање државности од стране Републике Србије кључан је следећи корак, који ће скоро неизбежно уклонити последње преостале политичке препреке за опште признање.“
Да, од нас зависе. Нека тако и остане, уосталом, компромиса ионако не може да буде с онима који никакав компромис не желе…

[/restrict]