Почетна / Култура / Српски филм у раљама пријатеља

Српски филм у раљама пријатеља

После 47. Феста (2)

Највећи скандал је појава на Фесту бедастог, али – и то је могуће! – антисрпског филма Последњи Србин у Хрватској Предрага Личине, такође једне од наших „мањинских копродукција“ у режији Српског филмског центра (…) Доста је таквог пријатељства. Не аболира свака шала на свој рачун Хрватску од оног антисрпског имагинаријума који тачно описује Милорад Пуповац и који прети отвореним ратним лудилом. То што се ту и тамо оплете по каквој авети служи тамо као алиби за изругивање и пљување по целој Србији и свим Србима, без мере и краја. Ништа о Туђману и компанији, али зато дрвље и камење на Милошевића

Барбара Векарић још не уме да режира, а кад ће то научити – не знамо. Дај Боже да то остане само хрватски проблем (рекли смо већ да све ово можда има неке везе са Хрватском данас). Али шта се то тиче српских пореских обвезника? (Алекси)

Упркос грдним кампусима талената, мастер класама и „Креативној Еуропи“ изгледа да је уметност филмске режије у Загребу у приличном опадању или се бар тако чини после ревије новије хрватске продукције у програмској целини „Српски филм“ („и пријатељи“), коју смо могли гледати на управо завршеном 47. Фесту. Еклатантни примери били су Алекси Барбаре Векарић, Сам самцит Боба Јелчића и Последњи Србин у Хрватској Предрага Личине, којима и посвећуjемо овај напис. Они га заслужују из једног јединог разлога: поставили смо у прошлом броју „Печата“ питање откуда ови филмови уопште на Фесту и сада је ред да то питање образложимо; иначе, не бисмо их ни узимали у обзир.

Нови фосили

Уметност филмске режије још постоји у Хрватској и то су показала филмови Рајка Грлића и Еда Галића, који су се нашли изван главног програма Феста. Филм Свака добра прича је љубавна прича (Хрватска–Словенија, 2017), коју су потписали Рајко Грлић и Матјаж Иваншин је документарно-играни експеримент о фамозном љубљанском љубавном троуглу из половине седамдесетих година прошлог века, у коме се изврсно забављају глумица Милена Зупанчич, глумац Радко Полич и писац и редитељ Душан Јовановић, играјући на сцени тамошње Драме властите животе. Резултат је филм изненађујућег поистовећења реалности и наратива. Мора се признати да овакав хибрид, упркос својој необичности, одлично функционише, чак и разоноди гледаоца. При свему, он открива и специфичности негдашњег „љубљанског културног круга“, ту мајушну, готово аутистичну средину – где се све вртело у кругу од неколико стотина мушкараца и жена, познатих и међусобно повезаних. Очигледно је да све то, у тамошњим околностима, постало и извесна културно-уметничка баштина, којој представа има да захвали своју привлачност. У сваком случају убедљива евокација старих добрих времена и старих мајстора, међу које, наравно, спада и сам Грлић, изумитељ славних раља живота.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *