Српски филм у раљама пријатеља

После 47. Феста (2)

Највећи скандал је појава на Фесту бедастог, али – и то је могуће! – антисрпског филма Последњи Србин у Хрватској Предрага Личине, такође једне од наших „мањинских копродукција“ у режији Српског филмског центра (…) Доста је таквог пријатељства. Не аболира свака шала на свој рачун Хрватску од оног антисрпског имагинаријума који тачно описује Милорад Пуповац и који прети отвореним ратним лудилом. То што се ту и тамо оплете по каквој авети служи тамо као алиби за изругивање и пљување по целој Србији и свим Србима, без мере и краја. Ништа о Туђману и компанији, али зато дрвље и камење на Милошевића

Упркос грдним кампусима талената, мастер класама и „Креативној Еуропи“ изгледа да је уметност филмске режије у Загребу у приличном опадању или се бар тако чини после ревије новије хрватске продукције у програмској целини „Српски филм“ („и пријатељи“), коју смо могли гледати на управо завршеном 47. Фесту. Еклатантни примери били су Алекси Барбаре Векарић, Сам самцит Боба Јелчића и Последњи Србин у Хрватској Предрага Личине, којима и посвећуjемо овај напис. Они га заслужују из једног јединог разлога: поставили смо у прошлом броју „Печата“ питање откуда ови филмови уопште на Фесту и сада је ред да то питање образложимо; иначе, не бисмо их ни узимали у обзир.

Нови фосили

Уметност филмске режије још постоји у Хрватској и то су показала филмови Рајка Грлића и Еда Галића, који су се нашли изван главног програма Феста. Филм Свака добра прича је љубавна прича (Хрватска–Словенија, 2017), коју су потписали Рајко Грлић и Матјаж Иваншин је документарно-играни експеримент о фамозном љубљанском љубавном троуглу из половине седамдесетих година прошлог века, у коме се изврсно забављају глумица Милена Зупанчич, глумац Радко Полич и писац и редитељ Душан Јовановић, играјући на сцени тамошње Драме властите животе. Резултат је филм изненађујућег поистовећења реалности и наратива. Мора се признати да овакав хибрид, упркос својој необичности, одлично функционише, чак и разоноди гледаоца. При свему, он открива и специфичности негдашњег „љубљанског културног круга“, ту мајушну, готово аутистичну средину – где се све вртело у кругу од неколико стотина мушкараца и жена, познатих и међусобно повезаних. Очигледно је да све то, у тамошњим околностима, постало и извесна културно-уметничка баштина, којој представа има да захвали своју привлачност. У сваком случају убедљива евокација старих добрих времена и старих мајстора, међу које, наравно, спада и сам Грлић, изумитељ славних раља живота.