Српски филм у раљама пријатеља

После 47. Феста (2)

Највећи скандал је појава на Фесту бедастог, али – и то је могуће! – антисрпског филма Последњи Србин у Хрватској Предрага Личине, такође једне од наших „мањинских копродукција“ у режији Српског филмског центра (…) Доста је таквог пријатељства. Не аболира свака шала на свој рачун Хрватску од оног антисрпског имагинаријума који тачно описује Милорад Пуповац и који прети отвореним ратним лудилом. То што се ту и тамо оплете по каквој авети служи тамо као алиби за изругивање и пљување по целој Србији и свим Србима, без мере и краја. Ништа о Туђману и компанији, али зато дрвље и камење на Милошевића

Упркос грдним кампусима талената, мастер класама и „Креативној Еуропи“ изгледа да је уметност филмске режије у Загребу у приличном опадању или се бар тако чини после ревије новије хрватске продукције у програмској целини „Српски филм“ („и пријатељи“), коју смо могли гледати на управо завршеном 47. Фесту. Еклатантни примери били су Алекси Барбаре Векарић, Сам самцит Боба Јелчића и Последњи Србин у Хрватској Предрага Личине, којима и посвећуjемо овај напис. Они га заслужују из једног јединог разлога: поставили смо у прошлом броју „Печата“ питање откуда ови филмови уопште на Фесту и сада је ред да то питање образложимо; иначе, не бисмо их ни узимали у обзир.

Нови фосили

Уметност филмске режије још постоји у Хрватској и то су показала филмови Рајка Грлића и Еда Галића, који су се нашли изван главног програма Феста. Филм Свака добра прича је љубавна прича (Хрватска–Словенија, 2017), коју су потписали Рајко Грлић и Матјаж Иваншин је документарно-играни експеримент о фамозном љубљанском љубавном троуглу из половине седамдесетих година прошлог века, у коме се изврсно забављају глумица Милена Зупанчич, глумац Радко Полич и писац и редитељ Душан Јовановић, играјући на сцени тамошње Драме властите животе. Резултат је филм изненађујућег поистовећења реалности и наратива. Мора се признати да овакав хибрид, упркос својој необичности, одлично функционише, чак и разоноди гледаоца. При свему, он открива и специфичности негдашњег „љубљанског културног круга“, ту мајушну, готово аутистичну средину – где се све вртело у кругу од неколико стотина мушкараца и жена, познатих и међусобно повезаних. Очигледно је да све то, у тамошњим околностима, постало и извесна културно-уметничка баштина, којој представа има да захвали своју привлачност. У сваком случају убедљива евокација старих добрих времена и старих мајстора, међу које, наравно, спада и сам Грлић, изумитељ славних раља живота.

[restrict] Све то садржи се у наслову хита „Нових фосила“ из половине осамдесетих година За она добра стара времена, што је и наслов филма Едуарда Галића, представника старије гарде хрватског филма, који се, Богу хвала, добро држи. Како се нашао на Фесту не знам. Није га било ни у програму ни у каталогу фестивала. Без икакве најаве приказан је једног јутра на новинарској пројекцији, те се сасвим условно може рећи да се овде уопште и појавио. Очигледно није баш фаворит. Ипак, добро је да смо га видели. То је филм за који Хрвати кажу да приказује генерацију „на раскрижју између Хрватске и бијела свијета“. Али како се цео нараштај не може једноставно преселити преко баре, млади тумарају у кругу старих добрих времена, старог „фиће“, стараца са редовном пензијом те јоште живих кумровечких старина, урољаних народних хероја, са којима испијају „жују“ до касних сати. И све то фосилно време је одлично режирано и плени извесном емпатијом младих за гробље илузија настало у „домовинском рату“, коме се, иначе, на сваком кораку кади и поје (Галић снимио је кад је требало хит Хероји Вуковара: гробље тенкова исто онако ефектно као Светозара Марковића и Димитрија Туцовића некад за ТВ Београд!).

Кад потону илузије

Фавориткиња је и овде и тамо била Барбара Векарић (презиме у Београду звучи познато), чијим је филмом Алекси отворен прошлогодишњи пулски фестивал. Њена визура почива на сценаристичком аранжману који је требало да буде ода хедонизму у ЕУ либералном кључу, а испао је све друго само не то. Визуелни рам ове „уметности живљења“ требало је да буду прекрасни пленери и марине Пељешца и Корчуле, те благодети винородног подручја најбољих далматинских вина, што се прожима кроз високоосмишљену туристичку понуду. Власници ексклузивних винарија и коноба глуме овде богату касту „винске елите“, која живи у луксузним вилама са погледом на пучину и по цео дан се пренемаже у стилу „белих телефона“ (италијански жанр четрдесетих о животу размажене буржоазије у сенци фашизма), што има нарочитих сличности с Хрватском данас. У такав земаљски рај упада обесна и раздражена Алекси (Тихана Лазовић), згодно дериште блазираних родитеља (београдски глумци далматинског порекла Неда Арнерић и Аљоша Вучковић – то је, ваљда, она „глумачка традиција јужнословенских земаља“ из саопштења Фестовог жирија), која уместо да прихвати бенефите старе обитељске винарије ради све у корист њене штете, одбија да буде „сомелије(р)“ („вински стјуард“ – једно ново, уносно снобовско занимање) и фантазира о студирању фотографије у Берлину, за шта, иначе, нема услова ни диспозиција. Алекси није никакав бунтовник без разлога и не зна ни за какву мисију, већ буквално тумара по филму, нема идеју шта би са собом (као што ни редитељка не зна шта би с њом), леже дословно са сваким мушкарцем кога сретне, али у свему томе не налази никакво задовољство. Напротив, овај joie de vivre она доживљава као колотечину, у коју упада и испада насумично, немајући појма шта ради и зашто. Опија се и шмрче. Задовољства доживљава као кулук. Сваки озбиљан рад као смор. Не, она није хедонист, јер такав налази смисао у остварењу духовног мира и равнотеже, док Алекси испољава стални немир и стрепњу. Ако је коначна сврха истинског хедонизма остварење потпуне унутрашње хармоније, Алекси је драстичан пример супротног: озбиљне збрке у глави и насумичности у понашању. Кад потону све илузије, нуди се сваком, излаз тражи у подавању и паразитизму. Кад је одевена, Алекси не изгледа лоше. О стајлингу се водило рачуна, па се уз вино и хедонизам у филму, уз фолирање ad nausseam, навелико продаје и мода за бубреге. То је, уједно, једино што се овде поуздано може утврдити. Барбара Векарић још не уме да режира, а кад ће то научити – не знамо. Дај Боже да то остане само хрватски проблем (рекли смо већ да све ово можда има неке везе са Хрватском данас).
Али шта се то тиче српских пореских обвезника?

Конфузан до краја

Слично важи за загребачког глумца и редитеља Боба Јелчића, аутора награђеног за режију филма Сам самцит. Занимљиво је колико додирних тачака постоји између иначе сасвим различитих предузећа Векарићеве и Боба Јелчића. Пре свега, то је одсуство било каквог просторног плана режије, готово незнатан удео режије уопште. Јелчић је примарно позоришни редитељ, филмом се бави узгред, а кад ради, доведу му неког да тај посао заврши (можда отуд присуство београдског редитеља Раше Андрића у овом пројекту). Даље, у оба случаја одсуствује драматуршка мотивација главног карактера, уз чињеницу да су и Алекси и Марко све време и без разлога видно узрујани, што се огледа у сукцесији болесних, готово психотичних призора.
Не зна се тачно каква бунтовна сила води Јелчићевог Марка (Ракан Рушадат, „Керемпухов“ глумац јорданског подријетла) кроз кафкијанске замкове хрватског социјалног сустава. У томе издушује сва енергија филма: Марко има проблем са временом за виђање свог детета, које је одредио суд. Он мисли да је то време кратко и бори се да га на сваки начин продужи. То је светско чвориште које непрестано храни ону раздраженост (сами процените колико за исту има оправдања), која не да мира целој породици. Њена глава Тетак (рутинска улога Микија Манојловића) труди се да му помогне, при чему се откривају други видови тамошње збиље: политичка корупција, оближња Босна као шанса за хрватске одметнике, питање „трећег ентитета“, нарочито актуелно на рубним подручјима земље и афера „Агрокор“, по цео дан на свим медијима (то би, ваљда, требало да буду они „многи слојеви хрватског друштва“ из образложења Фестовог жирија, који је Јелчићу подарио награду). Речју, филм лута неодређеним просторима и конфузан је до самог краја, кад Марково дете одједном ишчезава и почиње расплет, али се филм се ту – изненада завршава! Потпуно необјашњиво, аматерски мотивисано, као и све друго. Ама остаје и даље кључно питање: какве све то скупа има везе са српским филмом и Србијом?

Новосрби као глобална пошаст

Највећи скандал је појава на Фесту бедастог, али – и то је могуће! – антисрпског филма Последњи Србин у Хрватској Предрага Личине, такође једне од наших „мањинских копродукција“ у режији Српског филмског центра. Ево тог сижеа: у некој блиској дистопији планетом се шири инвазија зомбија заражених светским вирусом, на који су резистентни једино – Крајински Срби! Већ ова идеја носи морбидни набој, који ће на крају експлодирати у глобалну пошаст. Једна група још незаражених Србохрвата бежи из Загреба у прво српско село на Кордуну, где их дочекују јуродиви Срби, који љуште ракијштину и бели лук, предвођени стогодишњом бабом партизанком, што пуца из кратежа на све живо. То је, рећи ће вам бољи познаваоци, неки треш-хорор са елементима гротеске и фарсе, једна зомби-травестија, опремљена свим геџетима и маскама сличних жанровских копилади растурених по подземљу покретних слика. У принципу, овакве петпарачке продукције избегавају политичке конотације, али је ова изузетак. Штавише, цела је саткана од опсесивних и злоћудних стереотипова српског присуства на хрватској земљи, знамења, писма, обичаја, предрасуда или ако хоћете карневалских лутки, које су баш неки дан јавно спаљивали на својим ривама. Ево шта је тим поводом изјавио један од врсних познаваоца хрватског фолклора Милорад Пуповац, чији је двојник сажежен 3. марта 2019. године на карневалу у Каштел Сућурцу, на дан завршетка београдског Феста:„Хрватска је створила свој антисрпски имагинаријум. Хрватска је створила свој антисрпски наратив и Хрватској, посебно у протеклих пет година, формирала говор мржње према знамењима као што су застава, писмо, појединци и људи који симболишу Србе у овој земљи. Хрватска је заробљеница тог стања.“
Свака реч у овој изјави може се применити на филм Предрага Личине, приказан два дана раније на новинарској пројекцији Феста, где се том приликом збио чудан догађај: одједном прилично испуњена (што раније није био случај) „стручном“ публиком око Феста или познатих нам пријатеља Феста, сала је бучно поздрављала овај филм, хистерично се смејући на разне глупости којима филм обилује и афирмативно реагујући на све антисрпске поенте, као да се филм приказивао у Широком Бријегу, а не у срцу Београда. Згранутом, објашњавали су ми како се ради о добронамерној пародији и симпатичној лудорији, која „релаксира напетост у региону“. Ове мантре слушамо већ неколико година и слушаћемо их још.
Том будалаштином нећемо се више бавити, али је време да се подвикне: Доста је таквог пријатељства. Не аболира свака шала на свој рачун Хрватску од оног антисрпског имагинаријума који описује Пуповац и који прети отвореним ратним лудилом. То што се ту и тамо оплете по каквој авети (као што је национална ТВ гуска „Хрвојка Хорват“) служи тамо као алиби за изругивање и пљување по целој Србији и свим Србима, без мере и краја. Ништа о Туђману и компанији, али зато дрвље и камење на Милошевића. У свом антиратном ангажману Бобо Јелчић пљује једино по Додику. Доста је тог пријатељства у име кога трешти финале Последњег Србина у Хрватској: Срби су изненада мутирали у хорде Новосрба, које више нису отпорне на вирус и крећу у освајање планете, шиштећи кроз вампирске зубе: „Косово је срце Зомбије“. На шта их Сергеј Трифуновић, у улози америчког генерала, гађа атомском бомбом.

[/restrict]