Почетна / Култура / Српски филм или кукавичја јаја Феста

Српски филм или кукавичја јаја Феста

Наградама сто посто хрватским филмовима који су представљени као српски ствара се солидан преседан за будућу привилеговану позицију Загреба усред Београда, промоцију хрватског филма о српском трошку и доделу нових, већих средстава наших пореских обвезника ауторима и филмовима који са Србијом немају никакве везе или је имају на нашу штету

Намера да се у српску такмичарску секцију Феста „испод жита“ уведу, фаворизују и награде хрватски и други филмови из земаља бивше Југославије или Западног Балкана или „региона“ – како то политички коректни посленици највеће српске филмске смотре воле да кажу – представља покушај деградације и дискриминације домаћег филмског стваралаштва. Ову намеру спроводи Фест у договору и сагласности са Филмским центром Србије, који сарађује са „регионом“ на штету правог српског филма у спровођењу своје штеточинске политике, којој се већ једном мора стати на пут. Што се Феста тиче, уведен је званични програм „Српски филм“, коме је у загради додат чудан и неразумљив поднаслов „Србија и пријатељи“, што једно другом противречи: или је у питању српски филм у оном смислу у ком га дефинише важећи српски Закон о кинематографији или је на делу нешто друго, што се може и не мора подводити под појам пријатеља у региону и шире, на шта ћемо се посебно осврнути. Како било, ове године је та ујдурма овенчана наградама сто посто хрватским филмовима који су представљени као српски. Зашто? Зато што се тиме ствара солидан преседан за будућу привилеговану позицију Загреба усред Београда, промоцију хрватског филма о српском трошку и доделу нових, већих средстава наших пореских обвезника ауторима и филмовима који са Србијом немају никакве везе или је имају на нашу штету. Оваквих филмова било је седам (више од половине такмичара целе секције Српски филм!) а ми ћемо се задржати на три награђена и извикана: Сам самцит (Бобо Јелчић), Алекси (Барбара Векарић) и Последњи Србин у Хрватској (Предраг Личина). Сва три су по члану 6 нашег Закона о кинематографији из 2012. и 2014. страни филмови: снимљени су на страном језику, већина чланова екипе нису држављани Републике Србије, дела нису с тематиком из културног простора Републике Србије нити су дела у целини или претежно снимљена на територији Републике Србије. Ипак, два од ових страних филмова приказани су и победили у секцији Српског филма, а трећи упорно рекламиран као један од најбољих филмова Феста и увршћен у Фест-плус упркос свом опскурном садржају и антисрпским порукама.

Српски филм који то није

Ни један, ни други ни трећи (исто важи и за још четири филма) не могу се сматрати српским филмовима према одредбама реченог српског Закона, члан 4, тачке 1–5. Ову одредбу поновићемо овде последњи пут, пре него што кренемо даље: српским филмом „сматра се кинематографско дело које је произвео домаћи продуцент и које испуњава најмање три од следећих услова:
да је дело снимљено на српском језику или на језику припадника националних мањина у Републици Србији;
да су већина чланова ауторске екипе (редитељ, сценариста, композитор, директор фотографије, драматург и монтажер) држављани Републике Србије;
да су најмање 90% чланова филмске екипе (филмски глумци и филмски радници) држављани Републике Србије;
да је дело са тематиком из културног простора Републике Србије;
да је дело у целини или претежно снимљено на територији Републике Србије.“
Као што се види из самих филмова, ниједан од ових филмова не испуњава не најмање три него ниједан прописан услов, тј. не може се уопште сматрати српским филмом. Да ли се може или не сматрати пријатељским ствар је слободне процене и јавне дебате (о томе ћемо и ми рећи коју реч) и не улази у појмовни оквир овог случаја. Селектор Феста Југослав Пантелић, који не спори да је одговоран за овако конципиран такмичарски програм, по свему судећи мисли да га наведене одредбе Закона ни у чему не обавезују, заступајући сасвим супротан приступ. Он сматра да је „српски филм коначно интегрисао мањинске српске копродукције, које задовољавају све критеријуме да понесу назив српски филм (курзив БЗ), што је било у плану још од почетка његовог мандата“. Љубазно га позивамо да јавно објасни те све критеријуме, јер се они, очигледно, потпуно разликују од оних које је прописао Закон. Ово је веома озбиљан моменат, јер селектор даље каже: „Са овом изменом моја мисија је завршена, ствар је постављена онако како треба. Сада имамо одлично постављен фестивал, а људима из регије је стало да представе филм у Београду, јер ће им то бити одлична карта за даље фестивале.“ Шта ће све ово Фесту и српској култури, није рекао.

Фест нема алтернативу

Да у питању није приватна ствар него званична политика, потврђује и градски секретар за културу, иначе председник Одбора Феста Иван Карл: „Такмичарски програм Феста је неповратан процес, да би се на мапи наше земље и региона фестивал афирмисао као најзначајнији.“ Дакле, у старом, „жутом“ маниру: овакав Фест нема алтернативу. Ни речи о културним процесима који су у принципу резултат јавног дијалога и другим, лањским снеговима. Тако је како треба, дајте још пара! Што је занимљиво, с тиме изгледа да су сасвим сагласни и у Загребу. Челник Хрватске државне агенције за филм (ХАВЦ) Данијел Рафаелић, који већ годинама води главну реч на Фесту и дели награде српским филмовима, 3. марта у поноћ, на РТС-у, одушевљено поздравља овакву претворбу хрватског филма у српски филм! Додуше, само кад су у питању новац и промоција; док је и вук сит и српске овце на броју. Жири „Српског филма“ био је посебна прича: у њему су седели по један Кинез, Немац, речени Хрват и два Србина, од којих један млади глумац, а други графички дизајнер и прошлогодишњи дебитант, чији је филм у Београду видело једва неколико стотина гледалаца. Такав жири замислили су и извели поменути функционери Феста са циљевима који су нам сада јаснији.
Тако се српска кинематографија приближила магловитом „филму региона“, под малигним утицајем извесног западнобалканског братства и јединства, у ствари политичке коректности срачунате на догледну промену свести српског гледаоца, све о (овог гледаоца) трошку и на његову штету.
Како би иначе било могуће да награду за режију не добије убедљиво најбољи српски редитељ Мирослав Терзић, за режију филма Шавови, који се управо вратио из Берлина овенчан европским признањем?
Нико да помене ред културно-историјских становишта, која би овде требало да играју главну улогу. Не може се српски филм, апсолутни континуум од преко стотину година, са својим изграђеним идентитетом, стилом и ауторима по којима спада у сам врх српске и светске културе, одређивати административном праксом регионалних фондова и хировима директора фестивала. Како, по сваку цену, српски филм може да постане нешто што српски филм није и још да се при томе истичу његове наводне вредности – које то нису? Аутор ових редова једва чека да у наредном броју „Печата“ sine ira et studio понуди анализу ових „победничких“ филмова и њиховог професионалног домета, као и програмске ујдурме које су их довеле у неодржив положај.

Из одлуке о наградама

„О најбољим филмовима у такмичарском програму Српски филм (Србија и пријатељи) одлучивао је петочлани жири који су чинили Јао Ванг, Лазар Бодрожа, Милан Марић, Данијел Рафаелић и Алберт Видершпил (…) Најбољи редитељ, по мишљењу жирија, био је Бобо Јелчић (…) Кроз тај колаж добијамо увид у многе слојеве хрватског друштва (…) Жири се унапред радује будућем раду Бобе Јелчића“ (и) „Најбољи деби у овој селекцији остварила је Барбара Векарић (која је) својим дебитантским делом спојила естетику, глумачку традицију јужнословенских земаља и савремене преокупације младе жене.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *