Сатеривање уза зид

Отворена најава могућег референдума и проглашења независности РС има велику тежину, јер се тиме свима ставља до знања да ће Бањалука, уколико остане без маневарског простора и алтернативних решења, бити спремна да, бранећи своје интересе и опстанак, предузме и овако ризичан корак

Милорад Додик је, гостујући у емисији „Упитник“ на Радио-телевизији Србије, први пут јавно саопштио да ће Република Српска, уколико буде „притерана уза зид“, бити приморана да искористи последњу одбрамбену карту и, након спроведеног референдума, прогласи отцепљење од БиХ. Ово „терање уза зид“ односи се, наравно, на засад само хипотетичку могућност да Уставни суд Босне и Херцеговине прихвати најављени захтев СДА о брисању имена мањег ентитета дејтонске творевине, што би, како најављује државник из Лакташа, изазвало изнуђену реакцију Бањалуке.

ДЕСЕТ ПРИЗНАЊА „Ако иницијатива дође пред Уставни суд, ми смо се сложили, власт и опозиција, да ћемо предузети мере за утврђивање нашег статуса. Да не би било никакве дилеме шта би то било, ми ћемо спровести референдум и одвојити се од БиХ.“
Председавајући Председништва Босне и Херцеговине изнео је процену да би такав потез Републике Српске „подржало најмање десет држава“, при чему није желео да саопшти њихова имена, па самим тим ни да открије јесу ли на том списку Србија и Русија. Свестан је, наравно, Додик да би проглашење независности изазвало негативне реакције Запада („Рачунам на реакције САД и Европске уније“), при чему је у већ споменутој емисији посебно апострофирао Велику Британију као државу која засигурно не би признала самосталност Републике Српске. Он очигледно није могао да пренебрегне улогу коју је некадашња империја имала у неуспелој акцији проглашавања Срба „за геноцидан народ“ у Уједињеним нацијама, као и недавним децембарским „дешавањима народа“ на улицама Бањалуке, али је од тога, чини се, значајније његово виђење могућих војних импликација евентуалног „раздруживања“ Републике Српске са остатком БиХ.

[restrict]

ВОЈНЕ ОПЦИЈЕ Наглашавајући да Срби „нису авантуристи који ће урадити ирационалну ствар, а поготово не ону која би могла да доведе до оружаног сукоба“, Додик је изразио уверење да рат са Бошњацима није могућ „пошто они имају само кантоналне полиције“, док би се „заједничка војска Босне и Херцеговине одмах распала“. Да изнуђени пут у независност, ипак, не би био без ризика могуће употребе силе треће заинтересоване стране, први човек Републике Српске је индиректно признао тако што није изричито одбацио могућност НАТО интервенције: „Једино је могућност одлука да интервенише НАТО, а да дође до сукоба између Републике Српске и Федерације БиХ је немогуће.“
Несумњиво је да Додикова отворена најава могућег референдума и проглашења независности РС има велику тежину, јер се тиме свима ставља до знања да ће Бањалука, уколико остане без маневарског простора и алтернативних решења, бити спремна да, бранећи своје интересе и опстанак, предузме и овако ризичан корак. То, међутим, никако не значи да Миле из Лакташа и његови сарадници искрено прижељкују да ствари крену тим, за све а првенствено за Републику Српску, опасним путем. Напротив, чини се да је најодговорнији човек мањег ентитета БиХ овим наговештајем могућег заплета заправо упутио упозоравајући сигнал Сарајеву и – што је још важније – његовим међународним „пријатељима“ да добро размисле исплати ли им се да и даље гурају Србе ка тачки без повратка, или да „спуштањем лопте на земљу“ покажу спремност за проналажење компромисног решења којим би била очувана „мирна дејтонска Босна“.

РЕАФИРМАЦИЈА ДЕЈТОНА Време ће показати како су овај сигнал схватили они од чијих потеза првенствено зависи којим ће путем даље кренути некадашња централна југословенска република.
А да је спреман да пружи максималан допринос „реафирмацији дејтонске БиХ“, Додик је показао већ неколико дана после споменуте изјаве, када је у својству председавајућег Председништва државе у Бриселу предао челницима Европске уније Федерики Могерини и Јоханесу Хану одговоре Босне и Херцеговине на додатна питања из Упитника Европске комисије. Он је себе у престоници Белгије представио као „транспарентног прагматичара који на БиХ гледа очима реалисте и тако се и понаша“, а у складу с тим биле су и његове умирујуће поруке да „сецесија није на дневном реду“, односно да „није спорна целовитост БиХ већ њена нефункционалност“. То, међутим, није било све, пошто је одговорни државник из Лакташа не само изразио наду да би Босна и Херцеговина од садашње „карикатуре од државе“ могла да се трансформише у „хармоничну заједницу у којој нико никог не негира“ већ и најавио могућност напуштања посла у Председништву уколико „у периоду не дужем од годину дана, заједно са колегама из овог тела, не успе вратити БиХ са садашњег пута самоуништења на прави пут“.

ДОДИКОВ ПРАГМАТИЗАМ Анализирајући мотиве оваквог „изненадног Додиковог прагматизма“ показаног у Бриселу, немачки „Дојче веле“ изразио је опрезну наду да би некадашња велика нада Запада у БиХ могла да доживи још једну трансформацију и „због потребе да изађе из досадашње изолације“ поново постане „кооперативни партнер међународне заједнице“ у решавању босанских проблема. Уз све уважавање чињенице да је историја пружала низ примера неочекиваних политичких „трансформација“, чини се да су оваква, макар и опрезна очекивања повратка првог човека РС на „стари курс“ најблаже речено нереална. Иако жели што је могуће боље односе са Западом, Додик је свестан да би цена коју би морао да плати за враћање на позицију „поузданог партнера“ била превисока. Од њега би се тражило да изда националне интересе Републике Српске (прихвати улазак БиХ у НАТО и даљу централизацију државе), после чега би логично изгубио досадашњу подршку народа, а затим, попут многих „потрошених“ извршилаца задатака, био као „крпа“ одбачен и од оних којима више није потребан.
Након повратка председавајућег Председништва БиХ из Белгије уследио је састанак тројице националних лидера у Сарајеву на коме је – иако није било договора о кључном проблему прихватања „НАТО пута“ Босне и Херцеговине – остварен „одређени помак“ и најављено коначно „рађање“ новог Савета министара. Додик је изразио очекивања да би нови мандатар (Зоран Телгелтија) могао бити именован за десетак дана, а Савет министара формиран до краја марта, док је Бакир Изетбеговић такође био прилично оптимистичан, оценивши да „постоје велике шансе за постизање договора“. Остаје, бар засад, нејасно како обе стране планирају да у овом „договору“ премосте досада непремостиви јаз око активирања МАП-а, односно хоће ли – како неки наговештавају – Бошњаци бити спремни да, због инсистирања Европске уније на што бржем формирању Савета министара БиХ, одустану од досадашње уцењивачке политике блокирања конституисања овог органа.
Наравно, и с новим Саветом министара проблем различитог гледања на пут БиХ у НАТО неће бити скинут с дневног реда (што је потврдио и Милорад Додик), баш као што у сваком тренутку Изетбеговић може пред Уставним судом БиХ активирати најављену иницијативу о укидању имена Републике Српске. А све док ствари стоје тако, ни Бањалука се не може одрећи, засад само наговештеног, изнуђеног одговора референдумом о независности.

[/restrict]