Рибари људских душа

НАТО и пропаганда

Нема тог метода коме НАТО пропагандисти неће прибећи како би сузбили антиатлантистичке ставове и све учинили да преобликују догађаје и свест људи у складу с њиховим тежњама и циљевима

Tамо где не помаже ни агресивна пропаганда, потеже се за директним и огољеним захтевима за забрану да би се како-тако дошло до циља. Рекло би се да је управо неуспешни досадашњи пи-ар најжешћих овдашњих НАТО пропагандиста био разлог да затраже, ни мање ни више, него цензуру.

ЦЕНЗУРА У ИМЕ САРАДЊЕ То је ових дана учинила „Нова спољнополитичка иницијатива“, која предлаже „прекидање анти-НАТО медијске кампање, јер су односи између Србије и НАТО-а све интензивнији, о чему говори и потписивање новог ИПАП споразума“.
Ову иницијативу је на предлог Европског покрета у Србији подржало 18 невладиних организација, које се, како воле за себе да кажу, боре за слободу критичког мишљења, успостављање демократских друштава која поштују људска права и слободе.
Многи су се запитали да ли се тек случајно овај предлог за „прекидање анти-НАТО медијске кампање“ појавио баш пред 20. годишњицу НАТО агресије на нашу земљу? Други су, уз ироничне позиве на „политички коректан речник“, закључили како не би било пожељно преиспитивати улогу Северноатлантске алијансе у збивањима на простору бивше Југославије током деведесетих година прошлог века, као и њену улогу на постјугословенском простору на почетку новог века.
Или ће, како овај низ упитаности завршава „Спутњик“, бити забрањен рад комисије која се бави истрагом о последицама НАТО бомбардовања на здравље српских грађана? Све уз питање-закључак: „Хоћемо ли, ако се уважи предлог ’Нове спољнополитичке иницијативе’, гледати и слушати само улепшане и ушећерене верзије НАТО историје, према којима Алијанса широм света ходочасти у име демократије, људских права и слободе?“

ПОСЕБНА ДРСКОСТ Чудо је тим веће што у Србији и нема анти-НАТО кампање јер је већинско расположење нације такво, због свега што је НАТО учинио на овом простору, те овај захтев заправо представља захтев за заустављање говора против НАТО-а.
„Потребна је посебна дрскост“, како је за „Спутњик“ нагласила и угледна коментаторка и врхунски познавалац западне, нарочито америчке, политике Љиљана Смајловић, „тражити да се заустави анти-НАТО расположење, да то траже организације које се углавном финансирају из западних земаља, организације које се баве лобирањем за НАТО“. Овде се не ради ни о каквој „новој спољнополитичкој иницијативи“ него је заправо главни захтев „немојте против НАТО-а“, а то је, закључује Смајловићка, позивајући се на ироничне речи марксиста, „стварно нови квалитет у Србији“.

МАЛИГНИ РУСКИ УТИЦАЈ Карте је, на неки начин, открио командант здружених НАТО снага за Европу, амерички генерал Кертис Скапароти, својом изјавом, некако у исто време када се појавила и ова иницијатива у Београду, да је безбедносна ситуација на Балкану веома „фрагилна“ и да је регион главна мета руског „малигног“ утицаја. „Русија ’потхрањује’ регионалну неодрживост у напорима да спречи Балкан у постизању напретка у евроатлантским интеграцијама“, рекао је Скапароти у обраћању пред Комитетом за оружане послове америчког Сената.
Речи НАТО генерала само су ехо једне још необјављене акције Сједињених Држава, које намеравају да током ове и наредне године створе свој „глобални систем за парирање руском информативном утицају“. Ово су утицајном и озбиљном московском дневном листу „Известија“ открила „два извора упозната са ситуацијом“. Наводе да Вашингтон планира да оформи мрежу Националних центара за дигитална истраживања по целом свету, и да у сарадњу с њима укључи „локалне медије и невладине организације“.
„Известија“ објављује да ће прво стартовати „три пилот-пројекта“ – у Грузији, у једној од балтичких државица и на Балкану. Поред „центара“ постојаће и „специјалне мониторинг-мисије“ чији ће задатак бити да „лове мешање Москве у изборне процесе“.
Московски лист тврди да Американци намеравају да ово своје најновије „оружје“ испробају већ у време председничких избора у Украјини крајем марта. Такође током мајских избора за Европски парламент. Центар у Грузији прорадиће најкасније у мају ове године. Могуће је да ће исти случај бити и с „балканским центром“, за који се већ претпоставља да ће бити у Црној Гори.

ПРОТИВЗАКОНИТИ РАТОВИ НАТО пропагандистима и њиховом финансијерима, изгледа, није довољно све оно што су чинили још од Другог светског рата наовамо, што је тако прецизно описао швајцарски историчар и истраживач Данијел Гансер у својој књизи „Противзаконити ратови“. Ова књига описује противзаконите ратове вођене у прошлости и противзаконите ратове који се још увек воде. Од оснивања Уједињених нација установљена је забрана рата, која важи за све земље света. Постоје само два изузетка за вођење рата – самоодбрана и мандат Савета безбедности УН. Међутим, стварност изгледа сасвим другачије.
У књизи је описано на који начин су подривана основна начела УН, како је свесно гажена забрана рата и какву недоличну улогу у свему томе играју земље чланице НАТО-а. Противзаконити ратови, који су се одиграли после 1945. године и којима је у овој књизи посвећена пажња, вођени су 1953. у Ирану, 1954. у Гватемали, 1956. у Египту, 1961. на Куби, 1964. у Вијетнаму, 1981. у Никарагви, 1999. у Србији, 2001. у Авганистану, 2003. у Ираку, 2011. у Либији, 2014. у Украјини, 2015. у Јемену, а рат у Сирији још увек траје.
Данијел Гансер завршава књигу резимеом, хронологијом, списком шире литературе и изузетно исцрпним низом коментара, који се могу проверити током читања а пружају додатне информације. Један од њих гласи: „Свако ко прочита најновију Гансерову књигу ’Противзаконити ратови’ доћи ће до горког закључка да је ’рат против тероризма’, који од 11. септембра 2001. воде САД и њени партнери – припадници НАТО-а – у ствари рат за ресурсе и да им у овом тренутку исламистички тероризам служи као алиби за међународне интервенције.“
Не треба изгубити из вида да Гансер пише на Западу, баш као и далеко познатији амерички лингвиста и противник агресивне спољне политике САД Ноам Чомски, који у својој књизи „Нови војни хуманизам“ оштро критикује интервенцију НАТО-а на Југославију јер је била у супротности с међународним правом. Чомски се у књизи не бави само косметском драмом. Пре свега критички анализира Америку и уопште западно друштво које се лажно представља као хумано, а заправо је милитантно и немилосрдно, јер не бира средства да би дошло до циља.
Чомски наглашава да је под Клинтоном пркошење светском поретку достигло такве крајности да је забринуло чак и јастребове међу политичким аналитичарима. Тако је у „Форин аферсу“, водећем часопису спољнополитичког естаблишмента, чак и Семјуел Хантингтон упозорио Вашингтон да креће опасним курсем. Он сугерише да у очима доброг дела света – вероватно највећег дела света – САД постају „хуља суперсила“ која се сматра „највећом појединачном претњом њиховим друштвима“.

СТУДИЈА БЕЗ ЉУБАВИ Питање је само како су све ове књиге и критичке анализе прљавих НАТО ратова промакле цензорима земаља у којима ови аутори живе и раде, а да нису, рецимо, спаљене, као некада у нацистичкој Немачкој.
Можда данашњи чувари и пропагатори „НАТО хуманизма“ имају и за то решење, попут „Нове спољнополитичке иницијативе“ у Београду. Јер ако се вратимо у садашњи тренутак, на Скапаротијеве речи се надовезала и директорка ЦЕАС Јелена Милић кад каже да Кремљ, „Спутњик“ и њихови сарадници системски шире дезинформације о догађајима који су претходили НАТО бомбардовању. И да они, како тврди, шире дезинформације и о кључним дешавањима током агресије и последицама по здравље грађана и животне околине. ЦЕАС је, уочи обележавања двадесетогодишњице НАТО бомбардовања, објавио и публикацију „Из Русије без љубави – real lifetime case study based on a true story“.

ДАНСКИ СЛУЧАЈ Да иницијатива београдских НАТО пропагандиста није усамљена, потврђује пример Данске. Пред крај прошле године данска влада припремила је закон који забрањује јавну критику либералне демократије и НАТО-а, уз казне у виду вишегодишње робије, пренела је „Слободна Далмација“. „Чини се да се тоталитаризам у Европи, који је до 1990. пребивао с источне стране ’жељезне завјесе’, сада сели на Запад“, наводи овај лист.
Иницијатива која је упућена данском парламенту названа је „Мере за борбу против операција психолошких утицаја које спроводе стране обавештајне службе“. То значи да ће, у случају да закон буде усвојен, грађани Данске бити кажњавани ако се „уплићу у јавну расправу“ и „покушавају да утичу на процес доношења одлука“, а власт процени да то чине под утицајем или за рачун страних обавештајних служби. Конкретно, дански грађани суочиће се са казном затвора до 12 година ако се њихове изјаве током изборних кампања буду разликовале од службеног става власти.
Законски нацрт наводи и примере изјава и активности које ће постати незаконите. Међу њима биће кажњаване изјаве да су антируске санкције штетне за Данску, изјаве подршке „Северном току 2“, а корисници фејсбука могу завршити у затвору због објављивања „непријатељског садржаја о НАТО-у“.
Повод за овакав закон је актуални контекст опште западњачке параноје од наводне руске агресије, па тако данска влада критике НАТО-а сматра проруском пропагандом.
„Према речима владе, спољни утицај, посебно из Русије, представља све већу претњу Данској“, пише дански лист „Арбејдерен“, док лист „Берлингске“ указује да наведени закон „легитимна мишљења грађана сматра за пропаганду“ и закључује да је посреди „очигледан покушај застрашивања данског друштва“.
У ствари, то је само наставак НАТО пропаганде која је своје резултате већ дала у балтичким земљама, Пољској, Украјини, Грузији… где се русофобија и отворена антируска политика претворила у неофашизам, уз величање вођа фашистичких покрета током Другог светског рата у тим земљама.
А како заборавити најзлогласнију изјаву 20. века у којој је сублимирано све зло НАТО идеолога и стратега. „Врло тежак избор“, гласио је коментар Мадлен Олбрајт на ТВ 1996. године када је упитана за реакцију на убиство пола милиона ирачке деце током пет година рата, али, додала је, „мислимо да се цена исплати“. И тиме рекла много више од свих анализа и коментара на рачун НАТО-а.