Рат заклетих пацифиста

Фаталне (за нас) немачке одлуке: Како је, после политички хазардерске улоге (конзервативца) Хелмута Кола у растакању Југославије, његов наследник (социјалдемократа) Герхард Шредер ортачки са (зеленим) Јошком Фишером увео земљу, први пут после Хитлера, у рат против Србије (НАТО агресија) чија двадесета годишњица управо следи

О годишњицама великих, превратничких и, посебно трагичних догађаја, а НАТО агресија против Савезне Републике Југославије (24. март – 11. јуни 1999) то сигурно јесте, изнова се „врте“ стара питања која, по правилу, и кад је реч о немачком учешћу у тој агресији, остају без коначних и неупитних одговора.
Једно од тих кардиналних питања јесте, свакако, следеће: Лако се могло догодити да заклети пацифисти, политичке странке које су чиниле у том часу „црвено -зелену“ владајућу коалицију, Социјалдемократска партија (СПД) и Зелени, и њихови лидери, „шездесетосмаши“ Герхард Шредер, канцелар, и Јошка Фишер, његов заменик и шеф дипломатије – уведу земљу, први пут после Хитлера, у један безумни рат.
Реч је о припадницима странака које су чиниле окосницу снажног мировног покрета, који је, у време Вијетнамског рата и посебно опасне блоковске трке у наоружању – размештање америчких ракета „першинг 2“ на западнонемачком тлу, као „одговор“ на совјетске ракете „СС-20“ са источне стране – дизао нацију на ноге: на улице великих немачких градова излазиле су стотине хиљада противника рата, а америчка војна база (с ракетама) у Рамштајну бивала је, данима, под блокадом „живог зида“, мноштва људи који су је, држећи се за руке, опасивали.

[restrict]

Болна траума

Свежа и болна траума Другог светског рата, с трагичним последицама нацистичког безумља по читав свет, али и Немачку, чинила је своје: нашла је снажан израз у заветном покличу „никад више рата“. И у званичној немачкој политици: немачке владе су дуго показивале наглашену уздржаност према било каквом учешћу војника Бундесвера изван националне територије, макар се радило о мировним мисијама, „заклањајући“ се иза Основног закона (устав) који је то изричито забрањивао.
То је посебно наглашавано у часу немачког уједињења: требало је умирити европске суседе (и не само њих) које је хватала нескривена стрепња од нарасле снаге новог џина у самом срцу Старог континента, његових (непредвидивих) амбиција и аспирација. Приликом окончања последње рунде преговора о такозваним спољним околностима немачког уједињења, који су вођени у формули „четири плус два“, четири силе ратне победнице (Сједињене Америчке Државе, Совјетски Савез, Велика Британија, Француска) и две немачке државе (Западна и Источна Немачка), 12. септембра 1990, у Москви, (западно)немачки шеф дипломатије Ханс Дитрих Геншер је истицао како ће Немци бити „на висини своје (велике) одговорности“. Ништа друго не желимо, наглашавао је, осим да у слободи, демократији и миру живимо са свим осталим народима, наше национално јединство (уједињење) представља за нас (само) већу одговорност а не тежњу за већом моћи“.

Колов политички хазард

И „канцелар ујединитељ“ Хелмут Кол је, 3. октобра – званичан дан уједињења – испред зграде Рајхстага у Берлину, заветно поручивао: са немачког тла ће се убудуће ширити само мир, а основни услови за мир су неповредивост граница, поштовање територијалног интегритета и суверенитета свих држава у Европи.
Заветне речи и преузете обавезе су убрзо, и то управо у случају Југославије, заборављене: званични Бон (држава се још није била „преселила“ у Берлин) и Хелмут Кол су, политички хазардно, инсистирањем на исхитреном, једностраном признавању сецесионистичких република Хрватске и Словеније, разбијали мировни (европски) покушај, и пројекат, у непосредној „режији“ и посредничкој улози британског лорда Питера Карингтона, да се до разрешења југословенске кризе дође кроз преговоре.

Немачка показује мишиће

Против „својеглавог“ немачког држања били су, у том трену, практично сви. И Европска унија и Америка. Председник САД Џорџ Буш (Старији) није скривао, не бар у том часу, незадовољство што Бон у југословенском случају „показује мишиће“. „Њујорк тајмс“ је, овим поводом, констатовао крај епохе Немачке као „економског џина“ и „политичког патуљка“. Ослобођена страха и обзира из времена сукоба Исток–Запад, уједињена Немачка је, по америчким проценама и уверењима, почела да „показује зубе“.
Амерички државни секретар Ворен Кристофер ће и коју годину касније, у јуну 1993, изјавити – ту његову изјаву пренео је и немачки „Велт“ – оним преурањеним признавањем (Словенија, Хрватска) учињене су тешке грешке а за то посебну одговорност сносе Немци. И француски шеф дипломатије Ролан Дима је констатовао како је одговорност Ватикана и Немачке у „убрзавању кризе у Југославији очигледно енормна“.

Питање политичког разума

Кол се, практично, нашао у ситуацији да буде „сам против свих“, али је истерао своје: бацио је на сто „јаку (фаталну) немачку карту“ и натерао партнере у европској унији да га, гунђајући и са задршком, следе у разбијању (велике) Југославије. Био је, међутим, као историчар по образовању, у то време против онога што ће учинити његов наследник и „пацифиста“ Герхрад Шредер – учешће у НАТО агресији – што ће, као „политички пензионер“, оквалификовати као „историјску грешку“: тврдио је, наиме, да у Европи постоје подручја, а у та „подручја сигурно спада Југославија“, где се не може замислити ангажовање немачких војника, то је, једноставно, „акт политичког разума“.
Тај „политички разум“ је, очигледно, у марту 1999. изостао. Герхард Шредер је посегао за још једном немачком фаталном картом која ће се обити о наше главе: његовом наредбом и немачки бомбардери су седамдесет осам дана разарали Србију и убијали недужне људе. Признао је, закаснело (2014), да је тиме прекршио међународно право. У разговору с новинарима „Цајта“ рекао је: послали смо авионе на Србију и заједно са НАТО снагама бомбардовали једну суверену државу.

Министарске ратне трубе

Немачко учешће у том „неправедном рату“, и бруталној агресији, имало је посебну тежину из више разлога. Немачка је у том часу „водила“ Европску унију, а чињеница да се њени војници „први пут боре у иностранству а да их не (пред)води Адолф Хитлер“ (историчар Курт Грич, аутор књиге „Рат за Косово“) издашно је експлоатисана у хушкању на рат.
Кад су они ту, морају бити Британци, Французи и други, „то је била логика“, каже овај историчар. На „немачку карту“ играо је посебно фамозни портпарол западне војне алијансе Џејми Шеј: ако Немачка, која од 1945. није смела да води ратове, ако и Немци сада стоје на страни добра, онда ни ми не смемо да се уздржимо и изостанемо…
Прве ратне трубе у хушкању и подјаривању Немаца да ускоче у ратну лаву била су два важна министра у „црвено-зеленој“ коалицији – министар одбране („министар рата“) Рудолф Шарпинг, који је безочно лагао (лансирао је причу о концентрационом логору за Албанце на стадиону у Приштини, и „Потковици“, наводном, и измишљеном, српском плану о тоталном протеривању Албанаца с Косова) и шеф дипломатије (и вицеканцелар) Јошка Фишер, који се „прославио“ паролом „Нисам научио само никад више рат, научио сам и никад више Аушвиц“. Касније се правдао, очигледно суочен с јеврејским критикама (за Јевреје је Холокауст трагично јединствен и непоновљив) како „није имао намеру да упоређује нацистичке и српске злочине“.

Увлачење Руса у чамац

Званични Берлин је играо, такође, посебну улогу пројекту „увлачања Руса у (НАТО) чамац“. Шредер пише у мемоарима (штампани су 2006. у Хамбургу) како га је спољнополитички саветник Михаел Штајнер (био је претходно заменик специјалног изасланика Уједињених нација у Босни, Швеђанина Карла Билта) убедио да би се „рат“ (НАТО агресија) који се налазио у „врелој фази“ могао окончати (само) ако се „Русија увуче у чамац“. Москва је, пише Шредер, дуго остављала утисак да, из неке врсте пансловенских емоција, стоји на страни Београда, што је Милошевић користио као џокера у картама.
Шредер хвали, у том контексту, Фишерове дипломатске напоре да се Јељцин дистанцира од Милошевића иако су пресудну улогу у томе одиграли, очигледно, Американци. Клинтон је, према Јељциновом „дневнику“, руског председника ставио пред изричит избор: треба се одрећи Милошевића у име добрих америчко-руских односа. И Јељцин се није колебао. Плашио се само реакције јавности, посебно „националиста и комуниста“. Жртвовао је и (премијера) Јевгенија Примакова у корист Виктора Черномирдина, који је био „више по вољи Американаца“.

„Торпедовање“ Јевгенија Примакова

Званични Вашингтон, очигледно, није опростио Примакову онај спектакуларни гест над Атлантиком непосредно пред почетак бомбардовања Југославије. Руски премијер се налазио у авиону на путу ка Вашингтону, у раније утаначену посету, кад га је потпредседник САД Ал Гор обавестио да ће напад на Југославију управо почети. Примаков је демонстративно наредио пилотима да се окрену и врате, с пола пута, у Москву.
Уследило је, такође демонстративно америчко „поигравање“ с њим, уз Шредерову асистенцију. Примаков је, на инсистирање француског председника Жака Ширака, 30. марта те трагичне 1999, отпутовао у Београд како да од Милошевића издејствује „бар мали сигнал“ добре воље како би се обуставило бомбардовање. Добио је знатно више од тога и, очигледно задовољан, пожурио да то пренесе Герхарду Шредеру, с обзиром на чињеницу да је његова земља, Немачка, у том часу председавала Европском унијом.

Нови амерички ултиматум

Француска иницијатива, очигледно, није имала амерички благослов, што се брзо, на драстичан начин, показало: тек што је авион с Примаковом узлетео из Београда, настављено је бесомучно бомбардовање српске престонице. У Бону га је чекало ново изненађење, и разочарање: немачки канцелар није уопште хтео да чује шта Примаков „има у рукама“.
Припремао се у позадини свега, очигледно и увелико, нови амерички ултиматум (после оног из Рамбујеа), у чему ће Шредер такође бити ангажован. Био је домаћин састанка у државној резиденцији (хотелу) на Петерсбергу, брду изнад Бона, америчког преговарача Строба Талбота, Јељциновог изасланика Виктора Черномирдина и финског председника Мартија Ахтисарија (немачки канцелар га је „пронашао“ и наговорио да буде посредник и преговарач с Милошевићем у име ЕУ).
Американац је том приликом издиктирао услове које ће (безусловно) Ахтисари и Черномирдин испоставити председнику Милошевићу. То је онај фамозни састанак на којем је Милошевић био суочен с трагичним избором: или ултимативно прихватање онога што се од њега тражи или ће Београд бити сравњен (Ахтисари је, сликовито, прешао руком преко стола, као кад се брише прашина) са земљом.
Жестоки противник НАТО агресије Оскар Лафонтен, који је, практично, пошто је у том часу био лидер Социјалдемократске партије (СПД), довео Шредера на канцеларски трон, после (пре)дуге владавине Хелмута Кола (шеснаест година), записао је у књизи „Срце куца лево“ како није могао да поверује да ће управо влада заклетих пацифиста – коалиција социјалдемократа и зелених – први пут после пола века Немачку увући у рат.

Компјутерске убице

Лафонтен је демонстративно напустио Берлин, и све функције – шефа партије, „суперминистра“ (финансија) и посланика у Бундестагу – дванаест дана пре него што ће бомбардовање почети. У току агресије питао се, каже, да ли је било паметно што је то учинио. И да ли је, као шеф партије, могао ако не да спречи рат, оно бар немачко учешће у том рату. Уз опаску да би му то, можда, пошло за руком да је био канцелар, што је, по „праву вучења“, као први човек победничке странке, могао бити…
Лафонтен је био огорчен што је владајућа коалиција, коју је „устоличио“, само неколико месеци после тога погазила оно што је записано у коалиционом споразуму: да ће стриктно поштовати, кад је реч о евентуалном војном ангажовању, „међународно право и немачки устав“. Желео је управо коалицију са зеленима, пацифистичком странком, уверен да ће влада тако лакше моћи да води политику мира. Изненадила га је чињеница да је ова странка тако брзо „потрошила свој пацифизам“.
Њен ратоборни лидер Фишер давао је, каже Лафонтен, „запањујуће изјаве“, оне о Аушвицу, наглашавајући како су потребне бомбе да би се зауставили „српски есесовци“! Устао је, отворено и јавно, против сумануте сатанизације српског народа. Упозорио је (Фишера) да Аушвиц сами стварају они који би, наводно, да га спрече. Чини то сада НАТО: онда су биле гасне коморе и метак у потиљак, данас то раде, констатовао је Лафонтен, позивајући се на речи Петера Хандкеа, компјутерске убице с пет хиљада метара висине…

[/restrict]