ПОЛИТИЧКИ СВЕТОВИ РАДОВАНА БЕЛОГ МАРКОВИЋА

У књизи Слађане Илић реч је о начину на који је политика задесила, па и обележила, знани пишчев завичај – ћелијски, лајковачки, колубарски, ваљевски – у последњих пола века. Зато мотив политике у делу Радована Белог Марковића обухвата и време Другог светског рата, и период непосредно после рата, а сеже и до тек минулих збивања из деведесетих година

Књига Слађане Илић која је пред нама бави се политиком и људима у приповедној прози Радована Белог Марковића. Ауторка, оценивши да је Радован Бели Марковић „један од најнеобичнијих савремених српских писаца“, тако се придружила општој оцени књижевне критике која то необично у његовом делу види у поступку ослобођеном стега, у прожимању лирског и наративног, у измешаности стварности и фикције, тако да фикција има једнаку снагу као стварност, у разобрученом језику који за писца не представља датост већ грађу за стварање његовог измаштаног света.
Књига Слађане Илић другојачија је и изузетна вредна, и посебно привлачи пажњу, јер је она намерила да овакав необични приповедачки поступак прати из новог угла, на једној одређеној теми у делу Радована Белог Марковића. Правећи широк и поуздан избор свих места у његовим причама и приповеткама у чијој су позадини политика, политички догађаји, личности знане и незнане, стварне и измишљене, ауторка ће посегнути за одговарајућим критичким и књижевнотеоријским инструментима како би испитивању подвргла пишчев приповедни поступак. Тако она истовремено проналази и читаоцу открива једног мање познатог Радована Белог Марковића, а њена књига постаје нека врста водича кроз његове политичке светове.
У књизи Слађане Илић реч је о начину на који је политика задесила, па и обележила, знани пишчев завичај – ћелијски, лајковачки, колубарски, ваљевски – у последњих пола века. Зато мотив политике у делу Радована Белог Марковића обухвата и време Другог светског рата, и период непосредно после рата, а сеже и до тек минулих збивања из деведесетих година. То значи да ова мотивска нит у ауторовим приповестима обухвата нестајање југословенске државе у рату, успостављање нове комунистичке државе после рата, а затим, на измаку прошлог века, распад те исте државе, поретка и идеологије.
Тако се у једном од небројених слојева приповедања Радована Белог Марковића помаља стварна, гротескна и несрећна хроника наших лутања, мука и пропадања. Слађана Илић је добро осетила и разумела да пишчев глас овде није само глас појединца већ дуго потискивани, ућуткивани и заборављени глас његовог завичаја и народа. На почетку овог приповедног путовања стоји Марковићев књижевни првенац из 1976. године Паликућа или Тереза милости пуна, а на крају деведесете године и дело које својим насловом и садржајем представља пародични осврт на познату књигу Слободана Милошевића Године расплета.
Из тог политичког света Слађана Илић је с разлогом у средиште својих истраживања ставила тегобне послератне године, којима је Бели Марковић највише заокупљен и о којима пише најсугестивније, на потресан начин. Реч је о времену успостављања тоталитарне комунистичке власти и идеологије, у којем се такорећи преко ноћи обрео и пробудио обичан свет у целој Србији. У приповести Паликућа или Тереза милости пуна, кроз однос локалног „партијаша“ и удбаша према породици и према заплашеним сељацима, приказани су, у маломе, функционисање нове власти и стварни живот народа под њом. Доминантни призори у овој приповести су терор и насиље, као и чемерно преживљавање у страх утераних сељака, који задату судбину подносе са скамењеним ужасом и трагичним мирењем. Тоталитарна власт, без обзира на значај и ниво, изворна или изведена, захтева стално постојање непријатеља, више могућног него стварног, више слабог него јаког, јер тако, застрашивањем, најбоље може да контролише друштво и појединца.
Негде у Лондону, ван отаџбине, у емиграцији, Слободан Јовановић бавећи се феноменом тоталитаризма на њему својствен, једноставан начин записао је: „Под тоталитаристичким режимом терор нема за једини циљ да застраши политичке противнике. Он има још и тај циљ, да целом свету утера страх у кости. Према томе човек мора стално пазити да не учини или не каже нешто што би власт могла тумачити као знак његових рђавих склоности којих он сам још није свестан. Та цензура коју сами над собом вршимо, ломи не само нашу отпорност према власти него нам слаби и карактер. Под тоталитаристичким режимом људи постају преплашене ропске душе.“ Ова мисао великог научника нашла је достојно уметничко оваплоћење у делу Радована Белог Марковића.

Тамо где је терор тамо је и страх. Тамо где је страх нема слободе. Сви ти облици терора и насиља провлаче се кроз дело Радована Белог Марковића: драконске казне, масовне ликвидације, обавезан пољопривредни откуп, конфискације и национализација имовине, прогон цркве и свештенства, погибија на Сремском фронту, прогон ибеоваца. Ауторка књиге кроз навођење свих ових облика терора и насиља тежи да покаже на који начин су та тегобна стварност и муке народа преобликовани у приповедању Белог Марковића. Наслов њене књиге Државна животиња односи се на полицијског пса који треба да истражи случај паљевина задружне имовине, али је заправо уметничка транспозиција Удбе, па и саме комунистичке државе.
Није случајно што је баш у том времену страха у лето 1945. године један од посланика малобројне и кратковечне демократске опозиције храбро, по осећању дужности и не надајући се успеху, предлагао у тадашњој скупштини доношење Закона о слободи од страха. А у првом члану тога закона предвиђало се да сваки поступак власти „који има карактер застрашивања народа или садржи претњу грађанима, да ови против своје воље нешто чине, представља кривично дело против слободе од страха“.
Полазећи од положаја појединца у тоталитарном друштву, Слађана Илић скреће пажњу на појаву застрашене гомиле у приповедању Радована Белог Марковића. Ако у књижевном делу постоји пример када се реч у часу и дословно претвара у праву слику, онда је то призор заплашених сељака који се, разговарајући, додирују брковима да се ништа од изговореног не би могло разабрати. Пред оваквом сликом као да свака реч постаје сувишна. Гомила, не либећи се свакојаких подлости као што су удвориштво и потказивање, постаје саучесник тоталитарне власти, прогонећи оне који се не слажу с новонаметнутим вредностима и правилима, пре свега оне који су најслабији и немоћни.
У свом трагању за политичким дискурсом, за политиком, својим избором политичке проблематике у Марковићевом делу, Слађана Илић заправо реконструише елементе тоталитарног поретка онаквог какав је успостављен после Другог светског рата код нас. Ауторка истиче да је у прози Радована Белог Марковића „слика комунистичког тоталитаризма уверљивија него било које историографско дело“. Примера ради, тешко да су се сажетије, на једном месту, могле описати послератне године него што је то учињено у приповести Паликућа или Тереза милости пуна. Или време рата у причи-поеми Мелита, ковчези и остало. Књижевно дело, поготово као је што ово, са елементима иронијског хумора, гротеске, парадокса, фантастике у извесном смислу, има посебну животност и уверљивост у односу на историографски рад ма колико он био ослоњен на исцрпну, темељно претресену и истражену архивску грађу. Наравно да се, када је о уверљивости реч, не смеју заборавити ни небројена појединачна потресна и драматична сећања жртава послератног режима.
Ауторка, напоредо с анализом терора у Марковићевим причама, износи и застрашујући биланс из историографских студија о послератном броју побијених без правог суђења, о броју осуђених на смртну казну, страдалих у логорима и затворима и укупном броју политичких осуда на робију. Она ће нас подсетити и на чињеницу да је овде највише помињана и прва приповест Радована Белог Марковића објављена 1976. године, дакле пре Титове смрти, а да су се неки од најпотпунијих и најзначајнијих радова историчара о послератном терору појавили тек тридесетак година касније.
О послератном времену Радован Бели Марковић, по тачној оцени Слађане Илић, пише „дискретно, ненаметљиво, непамфлетски, увођењем елемената лирског, хуморног, као и увођењем елемената фантастике“. Тако ће писати и о времену посткомунизма и пропасти државе саздане под његовим знамењем, када је већ власт била приморана да се одриче својих ауторитарних и тоталитарних амбиција. Ти каснији радови сабрани у иронично насловљеним Годинама расплета, произашли из новинских чланака у ваљевском недељнику Напред, показују да, када је реч о Радовану Бели Марковићу, између новинске књижевности и књижевности у правом смислу речи не мора постојати јаз.
Слађана Илић с правом истиче да Радован Бели Марковић није подлегао ниједној врсти спољног притиска, како комерцијалног, тако и политичког. Његови текстови о атмосфери у ратној Србији деведесетих година, о ирационалном у тим ратовима, о ратним злочинима и страдањима, ратној пропаганди и демагогији, корупцији, о социјалној беди, немаштини и безнађу то без остатка потврђују. Као сведок и хроничар једног тешког и трагичног времена, он нас упорно подсећа да то време није за нама већ је и данас још увек ту око нас. Али да пустимо, на крају, да нам то Радован Бели Марковић и сам каже:
„Шта се десило?
Не зна се…
Да ли се ишта десило?
Никад нико неће испричати како је заиста било.
А тако је било да још јесте и никад неће престати да бива.“
Излагање у Народној библиотеци Србије, 7. марта 2019, приликом представљања књиге Слађане Илић: Државна животиња: Политика и људи у причама Радована Белог Марковића (Градска библиотека Лајковац, 2018)