Почетна / ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ / Печат недеље

Печат недеље

Кад рђави коло воде

Мали историјат насиља једне групе професора на Одељењу за историју

Када у институцији од националног значаја какав је Филозофски факултет Универзитета у Београду прогоне и излажу јавном и академском понижавању професоре због њихових националних уверења, поставља се питање не само да ли је то порука будућим интелектуалцима да размисле пре него што крену путем националне и интелектуалне одговорности већ и какав је владајући дух српског друштва у којем (како би се метафорично исказало) Самарџићи и Љушићи опет прогоне Ковиће (односно другосрбијански кадар српски орјентисане историчаре). Није ту реч о личним међусобицама два клана. У том случају сваки осврт био би непотребан и крајње бесмислен. Но будући да је спор дубљи, и да се не тиче тек судара различитих идеологија и мисли, већ последично у питање доводи свест о обавези јавног националног ангажмана, те улоге Одељења за историју у њему, прича захтева да буде испричана…
ПОЛИТИЧКО-ИДЕОЛОШКИ ОБРАЧУН На најосетљивијем, Одељењу за историју Филозофског факултета криза која траје више од деценије прерасла је у право поприште политичко-идеолошког обрачуна.
На кршење процедура, правилника и статута недавно је у „Вечерњим новостима“ указала прогоњена група историчара, тврдећи да редовна злостављања и увреде, које предводи другосрбијански тријумвират – Никола Самарџић, Радош Љушић и Дубравка Стојановић – кулминирају отвореним претњама одузимања професорских звања и катедри, не би ли се достигао „рај послушних медиокритета“.
„Овде је реч о три круга једне интересне групе настале на Одељењу за историју. Постоје вође, извршиоци налога и, на крају, они који ћуте и гласају. Овде није реч о сукобу двеју група већ о систематском прогону, јер се непослушне колеге, које би да мисле својом главом, годинама упорно одстрељују. Мислим да је у случају колега које то чине осећање стручне, научне ништавности довело до потребе да се одсече све што вреди или се од њих разликује. Међу њима има чак и полуписмених људи, па и доказаних плагијатора. Такви су одавно избачени са филозофских факултета у Нишу и Источном Сарајеву, али сада, ето, воде коло у Београду“, навео је историчар Милош Ковић.
На списку проскрибованих професора на коме су се нашли они који никако да вољно прихвате љушићевску филозофију клечања пред моћним, поред Жарка Петковића, Ђорђа Бубала и Милоша Ковића налазе се и Мира Радојевић, Небојша Шулетић и Маја Николић. Списак оних који проскрибују дужи је и, према речима професора Ђорђа Бубала, његово језгро чине Радош Љушић, Никола Самарџић, Синиша Мишић, Дубравка Стојановић, Влада Станковић и други, који „владају“ уз подршку натполовичне већине, обезбеђене уценама, али и опортунизмом.
НАСТОЈАЊА ЈЕДНЕ КЛИКЕ Он у разговору за „Печат“ објашњава да криза на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду траје више од деценије, а настала је и развијала се због настојања једне клике да у потпуности потчини Одељење својим интересима.
„Од лета 2015, када је Одељењу наметнут нови управник, траје злостављање готово половине наставника Одељења и непринципијелна мајоризација приликом доношења одлука. Александар Фотић избачен је из наставе, а још неколико професора трпело је опструкције у остварењу права на избор у звање. Обраћали смо се за помоћ универзитетским телима и Министарству просвете, али није било праве воље да се злостављање прекине. Прогони су ових дана поново узели маха, нажалост, уз наметљиву равнодушност Управе Факултета. Мири Радојевић ометају избор у звање редовног професора, а Мају Николић и Небојшу Шулетића, тобоже стручним рефератима, препуним неистина и нетрпељивости, настоје да истерају с посла.“
Како је уопште могуће остварити право на радно место када универзитетски прописи остављају простор за изјашњавање по личном нахођењу, упркос испуњености формалних услова за избор у звање? Ко може да стане на пут злостављању ако Министарство своју инерцију скрива иза аутономије Универзитета, Универзитет иза аутономије Факултета, управа Факултета иза аутономије Одељења, а свака аутономија, ако је без контроле, рађа самовољу? Коначно питање изнад свих питања је да ли би изостанак одлучне акције Министарства и јавности због смицалица и подвала оних који своје „непослушне колеге годинама упорно одстрељују“ могао да резултира не само апсолутном доминацијом „испоставе НАТО лобистичких структура“ (на шта је указао М. Ковић) на Одељењу за историју већ будућим новим ишчитавањем историје која ће за нас бити писана у Хагу, Бриселу, Берлину и Вашингтону.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *