Оскар 2019. Црно-бело у црном

Интерес геј лобија и афроамериканизам као вредносни и карактерни код у механизму оцењивања филмског дела ове су године дошли до изражаја приликом доделе Оскара драстичније него икада раније чиме су додатно обесмишљени и ова награда и уопште слобода уметничког изражавања у овој области

Овогодишња постјубиларна, деведесет прва, церемонија доделе „најзначајније филмске награде у свету“, Оскара, којом се скоро читав век дичи и цео свет успешно забавља Америчка академија за филмску уметност и науку, имала је свој занимљиви скандалозни увод. Наиме, због одређених „испада“ по друштвеним мрежама и то прилично бајатих, несуђени водитељ ове церемоније, иако адекватно амбијенту и актуелним преферирањима када је о боји коже реч, сасвим политички-коректни црнопути комичар Кевин Харт, морао је да се повуче са те позиције много пре него церемоније. Јер, глумац се, греха ли великог, својевремено, чак пре десетак година, јавно, на твитеру, изјаснио да је против геј комуне и свега за шта се она залаже. И када је најављено да је Харт добио позицију главног водитеља на овогодишњој церемонији, кренула је лавина, заправо права хајка против њега на свим друштвеним мрежама, а одређени системски координирани атаци били су усмерени и на Академију. Све у циљу да се Харт скине са ове позиције. Премда се јавно и то у више наврата извинио свету због своје политичке некоректности од пре десет година, то није било довољно да задржи посао. Тако је додела Оскара први пут после двадесет година одржана без водитеља.

Политичке коректности најважније

А колико је хомосексуални лоби моћан говори и број ове године номинованих филмова с ликовима из ове категорије људи. У константној и изазивачки провокативној кампањи за „једнакост и поштовање“ геј ликови и њихове приче су дочекали рекордну сезону. Наиме, глумци који су тумачили неке од таквих улога, чак троје њих, освојили су Оскаре. Када се ствар посматра из ове перспективе, онда уопште није изненађење да је за главну женску улогу Оскаром награђена средовечна острвска глумица Оливија Колман, за свој учинак у фаворизованој костимираној драми „Миљеница“, која је добила чак десет номинација. Али материјализовала се само ова, лезбејска, Колманове! Њен лик, заједно са оним у интерпретацији за Оскара такође номиноване Рејчел Вајс, јесу љубавни пар у филму. Оскара је освојио и по расној линији адекватни Махершала Али за улогу у „Зеленој књизи“ (његов лик је додуше геј само у вербалној структури приче, али и то се показало сасвим довољним).

О планетарном тријумфу младог потомка Египћана Рамија Малека, који је Оскара освојио тумачећи лик бисексуалног Фредија Меркјурија у „Боемској рапсодији“ (иначе филму који је освојио четири Оскара што је највише ове године), није потребно говорити. Тај је Оскар био фиксиран од тренутка када се сазнало да се овај филм снима. Чак и од овако доминантног присуства геј ликова у њима подређеним филмским причама, ова ће се година најпре памтити по седмој безуспешној номинацији за Оскара чувене холивудске даме Глен Клоуз која је, ето, била колатерална жртва још једног оскаровског издања у коме су политичке коректности биле важније од свега другога. Њен седми пораз је постао историјски елемент баксузлука, као и безобразлука надлежних гласача. Када смо већ код губитника, свакако је то ове године и поменути филм „Миљеница“, коме се од десет номинација у Оскара претворила само једна, мада и та једна је превише и никако нема везе с уметничким или било каквим другим истински значајним доприносом. Да су критеријуми на месту и на пристојан начин изоштрени, тај филм не би ни био помињан као кандидат за највеће награде јер их напросто не заслужује. Отуд изостанак Оскара на његовом конту представља и неку врсту правде.

Велико покајање беле расе

А о правди, једнакости и изравнавању рачуна пуна су уста по снази и бројности првом од моћних лобија одмах иза оног који се стара о геј популацији, а то је лоби за истицање „црнопуте моћи“ у Холивуду. Такозвани афроамерички аутори и глумци су ове године били у рекордном броју и међу номинованима и међу награђенима. Па је, слично као Глен Клоуз, али дакако из сасвим других разлога, годинама игнорисани гневни и отворено расистички настројени црнопути синеаста Спајк Ли коначно дошао до свог Оскара (као сценариста додуше). У свом стилу је одржао политички говор у коме је између редова практично позвао сународнике на неку врсту устанка пред наредне изборе следеће године, а проглашење „Зелене књиге“ за најбољи филм је окарактерисао као грешку, алудирајући да је то морао бити његов филм. У трци за Оскара нашао се и први расно афирмисани суперхерој у такозваном блокбастеру, „Црни пантер“, а најмодернија боја у Холивуду, дакако црна, украсила је наслов саркастично провокативног филма поменутог Спајка Лија, „Црни клановац“, о црнопутом тајном агенту у редовима Кју-клукс-клана! Спајк је за писање те приче, наводно по истинитом догађају, дошао до свог првог Оскара „из игре“, јер је пре три године добио почасног, за животно дело. Слично као он, расно изоштрени и поносито расно бунтовни Махершала Али је дошао до Оскара као епизодиста занимљивим цинизмом против беле расе супротстављеним филмом „Зелена књига“. Узгред, с три Оскара, једним од најуспешнијих ове године, тим пре јер му је припао и најзначајнији, за филм године! Дакле, најбољи филм протекле године је опет наводно екранизација истинитих догађаја и стварних ликова, а заправо рециклажа чувеног филма, такође Оскарима овенчаног, „Возећи мис Дејзи“, али је, адекватно модерним временима и односима, на шоферском месту белац, а господин вожен на задњем седишту је углађени, отмени и префињени црнац. Црнопута је и добитница епизодне роле. Реџина Кинг за улогу у филму „Када би улица Бил могла да говори“, који се такође бави расном неправдом према афроамеричким становницима Америке учињеном, наравно, од расистичких представника власти.

БЕЛО ВИШЕ НИЈЕ У МОДИ

У виђеној најезди насилног антибелог избора профитирао је и мексички синеаста Алфонсо Куарон, чији је филм „Рома“, који се у солидно досадном такту и у аутобиографском маниру аутора бави животом сиромашних Мексиканаца седамдесетих година прошлог века, добио чак три Оскара!
Велико покајање беле расе, све до самопонижавања и неизмерне снисходљивости, нека врста ауторасизма, потпуно је из комбинаторике вредновања неког дела искључила уметничке вредности или барем етичке, па и објективно друштвено-политичке. У контексту чак и мотивације за настанак „важног“ дела сада су као кључни састојци стално у игри сексуалне оријентације и боје коже. А да бело дефинитивно више није у моди, доказала је и овогодишња додела награда Америчке академије. У тој најезди насилног антибелог избора профитирао је и мексички синеаста Алфонсо Куарон, чији је филм „Рома“, који се у солидно досадном такту и у аутобиографском маниру аутора бави животом сиромашних Мексиканаца седамдесетих година прошлог века, добио чак три Оскара! Када су афроамерички глумци пре само неколико година, револтирани изостанком довољног броја номинација „браће“ и самим тим мањком награда за њих, најавили некакав бојкот Холивуда, ствар је схваћена веома озбиљно и више се није десио сличан пропуст. Кулминација је овогодишња додела награда, као и претходно одређивање номинација за њих, иза којих стоји кључни инструмент вредновања што се у пословној пракси примењује деценијама под скоро поетичном етикетом позитивног расизма, такозваном афирмативном акцијом. Тако ће несрећна Глен Клоуз, коју Академија из неког разлога баш воли да не воли, Оскара моћи да добије само ако до следећег избора за ову награду мало потамни тен и одигра неки потресно угњетени геј лик.