Почетна / Друштво / ОХРАБРИВАЊЕ АНТИНОВИНАРА

ОХРАБРИВАЊЕ АНТИНОВИНАРА

МЕДИЈИ И УПАД У РТС

Правдање насиља, под било којим изговором, представља у својој суштини подржавање тог истог насиља. НУНС и НДНВ, иако се званично залажу за „заштиту права и интереса новинара“, одбили су да јасно и недвосмислено осуде насилни упад групе демократски настројених грађана у РТС и вишечасовно малтретирање новинара Јавног сервиса. Овим су још једном доказали да њих занимају само права и интереси одређених, а не свих новинара

Браво за Н1. Добили смо свој Би-Би-Си – ускликнула је с љубављу примадона грађанске Србије Весна Пешић 16. марта, у ноћи када су лучоноше демократије у Србији лутале ходницима РТС-а трагајући за новинарима које би могли „охрабрити“, што би рекла њихова лидерка Јелена Анасоновић. Силно је погрешила хероина грађанства, која је крајње принципијелно и одлучно неколико дана касније портпаролку Европске комисије „ову Мају Коцијанчич“ послала у три лепе Француске да заводи ред, јер се „ова“ дрзнула да поручи да протести у Србији „треба да остану мирни и у оквиру закона“. Нисмо то добили „сада“, и нисмо добили Би-Би-Си. Одавно смо добили Си-Ен-Ен и у њему уживамо из све снаге.
Заиста јесмо добили Си-Ен-Ен и то не само зато што се на овом каналу посебно истиче чињеница да су регионални партнер америчке „информативне“ мреже него и због тога што је „улазак“ демонстраната у зграду РТС-а узбудио репортере ове куће као што се Кристијан Аманпур узбуди када Вашингтон започне бомбардовање неке одметничке државе. Били су професионални у тој ноћи новинари Н1, баш као што су то увек и њихове колеге са Си-Ен-Ена, само им је требало неколико дана, на пример, да схвате да демонстранти на РТС нису „ушли“ него упали. Професионално је и непристрасно и известити како су, као што је то њихов водитељ дневника у понедељак 18. марта рекао, демонстранти „флашицама воде гађали зграду полиције“. Тако и у визури Си-Ен-Ена америчка војска „бомбицама“ и „томахавчићима“ гађа „зграде“, а не неке људе. Као што су њихове камере Н1 биле на лицу места да нам сниме и пренесу дешавања из РТС-а, тако су увек и камере братске им куће увек тамо где падају америчке „ракетице“.
Ствар је њихове уређивачке политике што се упад претвара у „улазак“, а флаше у „флашице“. С тим се можемо слагати, или не, али они људи имају на то право. Неприхватљиво би било и за сваку осуду када би група демонстраната незадовољна начином на који Н1 извештава одлучила да „уђе“ у њихову редакцију у покушају да их „охрабри“ да промене начин на који виде земљу у којој су се родили. Исто тако је неприхватљиво и упадати на РТС било да је гнев изазван одбијањем сервиса под вођством Драгана Бујошевића да се опозиционим лидерима дају три минута програма, или цензурисањем дукса са контурама јужне српске покрајине Косово и Метохија с поруком „Нема предаје“.

ОДБРАНА ПРИНЦИПА Замените за тренутак зграду РТС-а џамијом, моторну тестеру јуришном пушком, Бошка Обрадовића, Јелену Анасоновић или било кога од демонстраната Брентоном Тарантом. Да ли би икоме нормалном икада пало на памет да каже да је „инцидент у џамији последица опасних тензија у свету за које су најодговорнији муслимани“? Човек који би одбио да осуди безумни чин Брентона Таранта и покушао да га оправда пребацујући одговорност на жртву у најмању руку би тим чином постао саучесник у злоделу.
Вратимо се у Београд и нашу домаћу стварност. Вршилац дужности председника Независног удружења новинара Србије, врли главни и одговорни уредник „Кикиндских новина“, добитник Награде „Станислав Сташа Маринковић“ за „новинарску храброст“ Жељко Бодрожић одбио је да осуди упад демонстраната у зграду РТС-а рекавши да је депласирано говорити да ли су они који су ушли у зграду Јавног сервиса насилници, када имамо власт која шири насиље. Дакле, Таранта је депласирано назвати терористом, јер имамо исламске терористе. Ни Бодрожић, нити његово удружење, ни сестрински НДНВ не могу преко уста тако нешто да превале. Не могу њихови истомишљеници бити насилници. То није притисак, претња него „инцидент“ за који је одговорна власт. Што би на Н1 рекли, „инцидентић“.
Ово није први пут да НУНС и НДНВ показују овакав селективни приступ одбрани права и интереса новинара. То чине константно, практично од свог настанка. Само у последњих нешто више од месец дана објавили су петнаестак саопштења у којима осуђују разне нападе и притиске на новинаре. Осуђен је трагикомични „притисак“ на директора Н1 Југослава Ћосића, који се примио на нешто што је највероватније нечија шала и помислио да му је позив у петак, 15. марта, заиста упутио представник америчког министарства унутрашњих послова (Н1 каже Homeland security), због чега су ангажовани адвокати, али није затражено од Луксембурга, где је регистрована Ћосићева фирма, да упути дипломатски протест Сједињеним Државама због малтретирања свог новинара. Осуђена је „организована кампања“ против председника НДНВ Недима Сејдиновића (то је онај што је експерт за величину „ћуна“ српских светаца), као и лепљење „увредљивих плаката“ на улазе у просторије НУНС-а и дневника „Данас“ или „гебелсовске методе“ у виду „јавног линча“ панчевског новинара Ненада Живковића. Све је осуђено, само прави чин насиља против новинара није.
С друге стране, председник УНС-а Владимир Радомировић, који је, успут буди речено, на сопственој кожи осетио сву жестину прогона који је садашњи директор РТС-а Драган Бујошевић кадар да спроведе по налогу власти, принципијелно брани општи интерес новинарске бранше указујући на озбиљне недостатке у уређивачкој политици РТС-а, али и на недопустивост насиља над новинарима. Ни тада, када је с позиције главног и одговорног уредника „Политике“ Бујошевић уз помоћ свог заменика и тада заменика председника „независног“ новинарског удружења Драгана Јањића прогонио новинаре, НУНС није реаговао и штитио њихова права и интересе. Није реаговао ни када су по налогу исте власти нешто касније прогоњени новинари управо приватизованог НИН-а.

ИСТРАГА НОВИНАРА Да промени свој чврст став Бодрожићу није помогло ни то што су насиље над новинарима РТС-а осудила и међународна новинарска удружења попут Међународне федерације новинара и Европске федерације новинара, с којима НУНС, иначе, има врло присну сарадњу и односе. Баш као што ни удружењу које тренутно предводи није помогло убеђивање УНС-а да промени став и својим прогласом „За слободу медија“ из септембра 2017. године осуди „свако насиље над новинарима, укључујући и над новинарима РТС и Пинка“. „УНС остаје чврсто при ставу да се медији и новинари не смеју раздвајати на ’наше’ и ’њихове’ и да се у акцијама протеста због угрожавања слободе медија и подршке колегама не смеју правити поделе на подобне и неподобне новинаре“, саопштило је тада ово удружење, али НУНС и остала „независна“ и „демократска“ удружења нису тако мислила.
Зашто НУНС и сестрински НДНВ никако не могу преко уста да превале осуду насиља над новинарима РТС-а врло сликовито нам је пре коју годину објаснио Сејдиновићев алтер его, програмски уредник НДНВ и новинарчина Динко Грухоњић, рекавши да у Србији постоје „новинари“ и „антиновинари“, „медији“ и „антимедији“. Он је то рекао на трибини „Медијски и политички популизам – изазови за новинарство, изазови за друштво“, на којој су поред њега седели већ поменути Драган Јањић, бритка сабља Бујошевићева из „Политике“, и политички комесар, пардон уредница новог НИН-а Весна Малишић, која није имала проблем с политиком мотивисаним отпуштањима не само „антиновинара“ у виду Слободана Рељића на пример него ни другосрбијанских новинарских ведета попут Антонеле Рихе.
Није нашим „професионалцима“ Драган Бујошевић био проблем када је цензурисао у име једне власти. Није им било спорно када је ишао у америчку амбасаду на консултације о томе како да преко „Политике“ спроводи НАТО пропаганду (едукацију), а не да објективно и непристрасно извештава, о чему сведочи једна од депеша које је објавио „Викиликс“. Антиновинар је постао када је то исто почео да ради „само за наше“, што би рекао Илија Чворовић. Такав шизофрени приступ према једном истом човеку указује да НУНС и НДНВ новинаре не деле на „добре“ и „лоше“, пошто је Бујошевић увек био добар новинар, него на политички подобне и оне који то нису.
Тарант који је муслимане сматрао својеврсним „антиљудима“ показао нам је прошлог викенда у Крајстчерчу како верује да с таквим сојем треба поступати. Оно што се десило у суботу и однос „професионалних“, „независних“, „објективних“ и „слободних“ новинара Жељка Бодрожића, Недима Сејдиновића и Динка Грухоњића према томе нам показује шта по њима треба да буде „коначно решење антиновинарског питања“. Треба сви да будемо „охрабрени“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *