Од чисте ликовности до антиуметничке праксе

Врхови годишње ликовне хронике

Највећи ликовни и културни догађај у 2018. години био је поновно отварање Народног музеја. У земљи су и даље капитално значајне изложбе које организује Галерија Српске академије наука и уметности, једна од последњих институција која чува највиши излагачки ниво и приређује велике изложбе са одговарајућим каталозима

Премда се минула година, како то већ уобичајено бива, сада доживљава и разматра као „далека прошлост“, чини нам се да је умесно проговорити, односно написати коју реч о значајним појавама и утисцима који су обележили то протекло време. Када је реч о најбољим ликовним догађајима у 2018. години, предност треба дати старим, а не новим медијима, слици и скулптури, чији ствараоци нису толико помогнути од званичних државних структура као што то јесу авангардни и експериментални уметници. Највећи ликовни догађај у протеклој години догодио се у области музеологије, а не галеристике. Претходна демократска власт у Србији крајње је осрамоћена и потпуном културном небригом, затварањем водећих музеја у региону – Музеја савремене уметности и Народног музеја у Београду. Исту судбину једва је избегао Етнографски музеј, а Народна библиотека више година није радила. У престоници је био замро културни живот током једне деценије, па је највећи ликовни и културни догађај у 2018. био поновно отварање Народног музеја.

Нeдeљкo Гвoздeнoвић, Кeрaмикe нa свeтлoсивoм, 1983, уљe нa плaтну, 38 x 46,5 цм, привaтнo влaсништвo

У земљи су и даље капиталне изложбе које организује Галерија Српске академије наука и уметности, једна од последњих институција која чува највиши излагачки ниво и приређује велике изложбе са одговарајућим каталозима. Дешавања у том простору су узор ликовног квалитета и професионалног односа према уметности и галеристици. У 2018. години Галерија САНУ обележила је сцену ретроспективама Недељка Гвозденовића и још бољом Марка Челебоновића, двојице сликара, професора и академика. Претходна година била је у знаку тог угледника, објављена је друга, крајње обимна монографија о Челебоновићу у издању крагујевачке Галерије „Рима“, која је у Београду приредила и троделну изложбу тог сликара, у сарадњи са САНУ.

Maркo Чeлeбoнoвић, Mртвa прирoдa, мeђурaтни пeриoд

Када је реч о сликарству између два светска рата, важна је изложба ретко виђених слика из приватних колекција. „Фондација Плаво“, и њен главни покретач Никола Стојчевић са аутором изложбе Николом Кусовцем и писцем каталошког дела монографије Љубицом Миљковић, приредила је изложбу „Српско сликарство XX века 1900–1950. Антологијски избор из приватних збирки“ у Галерији Дома Војске. То је први део, а ове године би требало да се одржи смотра српског сликарства из приватних збирки од 1950. до 2000. Стојчевић дуго организује неке од најбољих изложби у земљи, чинећи оно што би требало да чини посрнули Музеј савремене уметности. Памтимо га и по недавно организованим ретроспективама Леонида Шејке, Игора Васиљева (две изложбе) и Љубодрага Јанковића Јалета.
Значајна изложба је и ретроспектива српско-француског сликара Небојше Бежанића у београдској Кући легата. Бежанићева дела између цртежа и слика представљају га као вероватно најоригиналнијег светског сликара фантастике. Оно што је Дадо Ђурић шездесетих година био у Паризу, то је сада Бежанић, велико име и уметник пред којим је будућност, али који је скоро непознат у Србији.

Дejaн Улaрџић, Дa ли пoчињe нoви мoдус вивeнди или je тo сaмo horror vacui!, 1992, 61 x 74 цм, Кoлeкциja Улaрџић

У домаћим оквирима незаобилазна је изложба и тим поводом објављена велика монографија Дејана Уларџића, по неким судовима најбоље графички обликована о једном уметнику ирационалне вероисповести. Дизајнер тог несвакидашњег графичког подухвата је уметников син Вук Уларџић. Његов отац, озбиљни сликар и велики имагинативац, присутан је на београдској ликовној сцени од 1978. године а за то време успео је да се одржи у врху српског фигуративног сликарства и објави три монографије о свом раду. У Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду приредио је ретроспективну изложбу слика, од првих визија до најновијих радова на црној подлози. Уларџић је исто тако и ванредан цртач.

Синишa Jeрeмић, Свeтилиштe, 2015, oлoвкa нa пaпиру, 101 x 71 цм

Када је реч о цртачима по други пут се београдској публици представио један од најбољих савремених не само српских уметника те врсте Синиша Јеремић. После десетак година проведених у иностранству вратио се у земљу и у Кући краља Петра на Сењаку приредио ретроспективну изложбу својих цртежа, којом је обележио двадесет пет година рада. Могло се видети педесет цртежа у оловци, којом суверено влада, и у тушу, већег формата и виртуозне технике. Његов неосимболички језик призива у српској уметности од утицаја Медиале заборављен естетизам и дендизам, достојан великих мајстора с краја 19. века. Јеремићев стил, са толико неоготике и сецесије ипак није пуки вапај за изгубљеним мајсторством већ садашња пројекција уметности која се обрачунава с технолошком дистопијом безнађа.

Жeљкo Ђурoвић, Aнaлизa вeтрoвитoг дaнa, 2004, уљe нa плaтну , 95 x 140 цм

Цртеже и слике на мањој изложби ретроспективног типа приказао је у Модерној галерији „Ваљево“ професор Жељко Ђуровић. Он је међу ретким нашим сликарима који надмоћно влада сликарством, цртежом и графиком, једино га надмашује професор Јале, који је и изванредан вајар. Ђуровићева изложба у том простору је симболички обележила даљи развојни пут галеријске концепције, ка уметницима које Љуба Поповић, оснивач и ментор програма Галерије, није сматрао подобним за излагање. Реч је о својеврсном исправљању неправде према Ђуровићу – у Ваљеву су самосталне изложбе имали неупоредиво лошији уметници од њега, као што је и занемарено да тај уметник има највише самосталних и групних изложби у Европи, луксузних књига и каталога о светској ликовној фантастици. Препознат у свету као један од најбољих, како то обично бива, овде није могао да изложи слике ни у Ваљеву.

Василије Вaсa Дoлoвaчки, нaслoвнa стрaнa мoнoгрaфиje

Од сликарских изложби међу најбољима је била Василија Васе Доловачког у београдској приватној Галерији „Париски круг“. Њен власник Живојин Иванишевић је за српску ликовну културу урадио више него многе институције, објавивши 19 издања књига и 60 каталога изложби. Доловачки ретко организује самосталне изложбе, али стално ствара. Сада су, по неким мишљењима, најбољи уметници његове генерације којима и он припада као Владимир Дуњић и Милан Туцовић квалитативно опали, док је Доловачки не само одржао већ и унапредио своје постојано сликарство у правцу, како он каже, тихих утицаја надреализма. Једини је наш сликар довољно вешт у различитим жанровима, којима други ни појединачно не могу да овладају. Слика мртву природу, акт, пејзаж, марину, портрет, аутопортрет, групни портрет, архитектуру, анималистику, у распону од поетског до фантастичног реализма, од интимизације до ирационализације призора.

Дejaн Tривунaц, Круг

Међу вајарским изложбама ненаметљиво се издвојила поставка радова у мермеру Дејана Тривунца у земунској Галерији „Стара капетанија“. Без много нарације, како то вајари често умеју, али са доста симболике и наклоности према модернистички схваћеној естетици лепог и лепој форми, Тривунац ствара надахнут вечним изазовом класичне уметности. Стари ликовни проблем и велики изазов, за који Микан Аничић каже да га је најтеже насликати – набор, тканину, драперију, толико истраживану од Леонарда до барокних сликара и свих фигуративних вајара, овај мајстор преводи на савремени композициони језик сведене, минималне форме, енергије и правца простирања. Тканина и њени набори као идеја присутни су и у филозофији а Тривунац их решава скулпторски чисто, сведено, убедљиво и оригинално.

Дуњa Сирмиум, Moнoхрoмaтичнoст 4, 2018, aкрилик и туш нa плaтну, 60 x 50 цм

Можда није међу најбољим изложбама поставка Дуње Сирмиум у београдској приватној Галерији „Луцида“, јер је уметница још млада и предстоји јој ликовни развој, али јесте обележила њену особену појаву на српској ликовној сцени. Представила је слике, цртеже и мозаике, на којима улогу има космичко визионарство или субатомски ниво сагледања света. Цртајући тако да је та уметност основа целокупног њеног ликовног света, Дуња Сирмиум успева да оствари уметност чистих енергетских токова, појава физичких закона на слици, у својеврсним радовима за које не можемо рећи да ли су апстракције, далекоисточне представе струјања у природи или квантно описивање природног света.
Протекла година указује се као једна од повољних и благородних за разне појаве у српској ликовној уметности, у којој најбољи и даље инсистирају на чистој ликовности, а не на експерименталној визуелности, чији заговорници све више уводе на сцену неуметничке и антиуметничке идеје и праксе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *