Почетна / Свет / Нови светски непоредак

Нови светски непоредак

Пред читаоцима „Печата“ је ауторски текст доајена америчке дипломатије Хенрија Кисинџера, некадашњег државног секретара и саветника за националну безбедност САД, објављен у „Њузвику“ 31. маја 1999. поводом НАТО агресије на нашу земљу. Написан пре безмало 20 година, текст је и даље вишеструко значајан; и зато што потврђује да напад НАТО-а нисмо могли да избегнемо, али и зато што је исправно предвидео какве ће глобалне последице агресија изазвати – у Русији и Кини, али и у Европи у односу на њеног прекоокеанског суверена.

Пише Хенри Кисинџер

Лоше осмишљени рат на Косову поткопао је односе с Кином и Русијом и угрозио сам НАТО

Рат на удаљеном крају Балкана изазвао је политичке последице које сежу далеко изван Косова. У Русији, осећање љуте понижености због акција НАТО-а проширио се из елита на широку популацију и прети да разори односе САД и Русије у годинама које су пред нама. У Пекингу, жестока реакција на бомбардовање кинеске амбасаде у Београду дала је одушка фрустрацијама које су се акумулирале месецима због променљиве природе сино-америчких односа. Па и у Европи је привидно јединство атлантске алијансе постало крхко: кључни савезници траже излаз; домаће противљење расте; нове чланице из Централне Европе не осећају се угодно због тога што је њихова прва савезничка активност учешће у рату који је изазвао НАТО.

ПРЕИСПИТИВАЊЕ АМЕРИЧКЕ АГЕНДЕ Узроци оваквог става у Русији и Кини веома су једноставни. Њихови лидери су производ друштава која одлуке о рату и миру интерпретирају у зависности од тога да ли оне унапређују националну безбедност и друге виталне интересе. Уколико се ови традиционални разлози (за покретање рата – прим.) не могу уочити у понашању САД, наше мотиве они не проналазе у алтруизму већ у скривеној агенди за доминацију.
У Европи, ситуација је комплекснија. Савезници деле наше мотиве, али почињу да преиспитују наше просуђивање. И доспевају под све већи домаћи притисак како се штете од бомбардовања Србије изједначују с размерама разарања Косова.
Разлика међу генерацијама погоршава кризу. Формативна искуства кључних личности Клинтонове администрације била су или у рововима протеста против рата у Вијетнаму, или у председничким кампањама – или и једно и друго. Сумњичави према улози моћи у спољној политици, они је користе неефикасно и неубедљиво. Они наглашавају такозвана „мека“ питања као што је животна средина, и имају мало обзира за појмове међународне равнотеже или традиционалних интереса САД, које омаловажавају као застареле. Опсесивно вођени истраживањима јавног мњења, све време су у искушењу да спољну политику третирају као продужетак унутрашње политике. Њихова дипломатија је веома вешта у односу на краткорочна тактичка питања, али је неефикасна у односу на стратегију; вични су „спиновању“ јавног мњења, али несвесни у односу на лекције о ограничености ваздушне супериорности и бесплодности идеја о „постепеној ескалацији“.

АКО СРБИЈА НЕ ПОПУСТИ Одбацивање дугорочне стратегије објашњава како је било могуће склизнути у косовски конфликт без адекватног разматрања свих његових последица – поготово дубоке, емотивне реакције готово свих народа света против нове НАТО доктрине хуманитарних интервенција. Пре почетка бомбардовања, уврежено мишљење у Вашингтону било је да је српска историјска повезаност с Косовом преувеличана, и да Слободан Милошевић тражи изговор да се ослободи терета који она представља – а тај изговор требало је да му пружи неколико дана бомбардовања. Али шта ако Србија, земља која се борила против турског и аустријског царства и пркосила Хитлеру и Стаљину на врхунцу њихове моћи, не попусти? Колико смо далеко спремни да идемо? Нећемо копнени рат, саопштено је на самом почетку, што је навело Милошевића да тестира своју издржљивост на продужено бомбардовање. Никакве мере нису предузете за рат исцрпљивања или таласе избеглица које је он морао да изазове – а да и не говоримо о етничком чишћењу које је рат убрзао и интензивирао.

УЛТИМАТУМ У РАМБУЈЕУ Од самог почетка постојао је велики процеп између реторике и средстава да се она поткрепи. Савезничка саопштења ритуално су упоређивала Милошевића с Хитлером. Али транспарентна неспремност да се прихвате жртве сигнализирала је да Алијанса неће преузети обавезе неопходне да би се оборио оптужени тиранин. Сада, ако исход буде некакав компромис, Милошевић ће неизбежно бити легитимизован и постаће пуноправни саговорник. Оправдавајући рат кроз појмове који захтевају тоталну победу, а истовремено спроводећи стратегију која води ка компромису, НАТО је самог себе довео у замку.
Неколико судбоносних одлука донето је у далеким фебруарским данима, када су и друге опције још биле могуће. Прва од њих био је захтев да 30.000 НАТО војника уђе у Југославију, земљу с којом НАТО није био у рату, и да управљају покрајином која има историјски значај колевке српске независности. Друга судбоносна одлука била је употреба очекиваног српског одбијања као оправдања за почетак бомбардовања.
У Рамбујеу нису вођени преговори – као што се често тврди – већ је то био ултиматум. То је представљало запрепашћујући заокрет за администрацију која је на дужност ступила истичући своју приврженост Повељи УН и мултилатералним процедурама. Трансформација Алијансе, од одбрамбене војне групације у институцију спремну да наметне своје вредности силом, догодила се у истим месецима у којима су три бивша совјетска сателита приступила НАТО-у. И то је обезвредило понављана америчка и савезничка уверавања да Русија нема разлога да се плаши експанзије НАТО-а, будући да повеља Алијансе наводи да је то чисто дефанзивна институција.

ФРУСТРИРАЊЕ РУСИЈЕ Косово је зато постало симбол постхладноратовских фрустрација Русије. Страдање Југославије, традиционалног пријатеља Москве (не рачунајући прекид током Титових година), нагласило је опадање Русије и генерисало непријатељство према Америци и Западу из чега би могла да настане националистичка и социјалистичка Русија – налик на европски фашизам тридесетих година. Ово би било жалостан крај политике подршке руским реформама и придобијања Русије да се приближи Западу.
Због овога се претераним чине очекивања од руског посредовања у вези с Косовом. Руски лидери тешко да ће бити ожалошћени ако косовски исход ослаби НАТО. Руски посредник суочава се с двоструком дилемом: ако се буде чинило да подржава НАТО агенду, изгубиће положај код куће; ако нас натера да редукујемо своје захтеве, постаће жртвено јагње у америчкој унутрашњој дебати око компромитовања наших ратних циљева. По мом мишљењу, најконструктивнија улога Русије састојала би се улози пуноправног учесника конференције о политичким аранжманима на Балкану након примирја.
Себи на заслугу, администрација је од почетка препознала значај увођења Русије у међународну заједницу. Али она је ово настојање првенствено поистоветила с демократским реформама и тржишном економијом унутар Русије и неширењем у иностранству. Све ово наглашава осећање Русије да је доспела под неку врсту колонијалног туторства. Русија се, заузврат, држи многих аспеката своје традиционалне дипломатије: настоји да редукује наш утицај, нарочито на Блиском истоку. Руско виђење себе као историјског играча на светској сцени мора да се узме озбиљно. Ово захтева мање подучавања, а више дијалога; мање сентименталности, а више прихватања да руски национални интереси нису увек подударни с нашим; мање социологије, а више спољне политике.

фото: Зоран Синко

КИНЕСКО ПРЕИСПИТИВАЊЕ Пре напада на њену амбасаду у Београду, реакција Кине на ваздушни рат била је тиша него руска – али једнако негативна. Сваки народ посматра међународне догађаје кроз призму сопствене историје. А за Кину, нова НАТО доктрина хуманитарних интервенција евоцира успомене на унилатерално проглашену цивилизаторску мисију Европе у 19. веку, а која је довела до фрагментације Кине и серије интервенција Запада. На ова понижења у 20. веку надовезала се такозвана Брежњевљева доктрина по којој је Кремљ имао право да оружјем казни комунистичке режиме који су скретали с његове идеолошке линије. И заиста, Кина је 1971. кренула да поправља односе са Сједињеним Државама управо да би се одупрла Брежњевљевој доктрини.
Та политика блиских веза између Сједињених Држава и Кине сада се преиспитује у обе престонице. Политика председника Клинтона надовезала се на уверење свих његових претходника од Ричарда Никсона да и Кина и САД могу много да добију сарадњом, а да конфронтацијом ризикују да се исцрпе. За Кину, слом односа са САД нанео би тежак ударац њеном економском програму и модернизацији. За Америку, неминован би био метеж широм Азије, остављајући кинеске суседе растрзане избором између најмногољудније земље света, чијих јој 5.000 година историје обезбеђују посебно место у Азији, и Америке, једине светске суперсиле.
Политика сарадње губи моментум на нашој страни због пат-позиције између администрације и њених опонената који у Кини виде нашу главну стратешку претњу. Пат-позиција проистиче из тенденције администрације да своју политику сарадње с Кином не представи у смислу заједничких циљева већ као бољи начин за постизање циљева њених опонената. Проглашено је „стратешко партнерство“, али стварне стратешке дискусије на највишем нивоу ретке су, због несугласица које иду од Тајвана преко људских права до неширења. А администрација се осећа обавезном да своју кинеску политику балансира периодичним поклањањима својим критичарима.
Добар пример представљала је посета Вашингтону кинеског премијера Жу Ронгђија, за кога се сматра да је међу најреформистичкијим и тржишно оријентисаним кинеским лидерима. Та посета била је ограничена саопштењем – уочи Жуовог доласка – да ће Сједињене Државе подржати резолуцију у УН којом ће се критиковати стање људских права у Кини, а одмах након тога и продајом радара далеког домета Тајвану. А током посете, администрација је одбила да потпише договор о уласку Кине у Светску трговинску организацију, за шта су Кинези учинили велике уступке, те су имали разлога да верују да ће то бити централно место Жуове посете (да Жуова срамота буде још већа, администрација је објавила све уступке на које је он пристао).
Шта год ко мислио о разлозима ових одлука, њихов тајминг створио је утисак о влади коју су њени критичари присилили да политику, која би требало да буде заснована на заједничким националним интересима, подреди унутрашњој политици.
Бомбардовање кинеске амбасаде у Београду представљало је шибицу која је изазвала експлозију. Узајамне оптужбе хране једне друге. Кинези су првобитно председниково извињење – које је било одговор на питање на прес-конференцији током посете Оклахоми, и повезано с правдањем НАТО бомбардовања – видели као неадекватно. Американци сматрају неприхватљивим кинеско насиље против америчке амбасаде у Пекингу. Како кинеско-амерички односи не би отишли у конфронтацију, неопходно је да се обуставе међусобне оптужбе и да се настоји да дијалог буде обновљен.
Лидери обе земље чине се свесним да би конфронтација била катастрофална за обе стране, као и за мир у свету. Али обојица се налазе под притиском својих идеолошких опонената код куће. Ипак, нема начина да се избегне дебата. У Сједињеним Државама критичари су озбиљни, и таква мора да буде и администрација.
Критичари политике сарадње с Кином деле се у две групе. Прва група држи да успон Кине у велесилу аутоматски представља претњу виталним америчким интересима, нарочито због комунистичког вођства те земље. Друга група забринута је због појединих кинеских политика, од људских права до пролиферације. Засигурно, кинеске акције на многим фронтовима указују на несентименталну политику силе у успону. Ипак, стрпљивом и чврстом дипломатијом кинеско-америчке несугласице могу да буду зауздане и да не оду у конфронтацију. А има много области конгруентних интереса. Ако, у одсуству директног повода, успон Кине као велике силе и њен политички систем буду искоришћени као разлози америчког непријатељства, ступићемо на усамљенички курс без подршке иједне велике државе, било у Европи или у Азији. Упозоравам против такве авантуре, која би у наредним деценијама угрозила нашу политику у Азији. Нема важнијег задатка за америчку спољну политику него да осмисли стратегију препознавања и управљања опречним елементима наших односа с Кином, а да се при томе Пекинг увуче у међународни систем. У Азији не смемо да поновимо емотивну и непромишљену политику каква нам је изазвала онакве невоље на Балкану. Закон нежељених последица важи и овде.

ДЕБАТА О БУДУЋНОСТИ АЛИЈАНСЕ Упркос привидном јединству исказаном на НАТО самиту, Косово је неизбежном учинило дебату о будућности Алијансе. Она се одлаже због згрожености Милошевићевим варварством и парадоксом нових европских левичарских влада – нарочито у Немачкој и Италији – које се прибојавају да ће бити оптужене за поткопавање проамеричког и про-НАТО спољнополитичког наслеђа њихових конзервативних претходника. Али ове нове владе вероватно ће сматрати да су сада одале довољно почасти традицијама савезничке солидарности. Може се очекивати да ће на њих утицати растуће противљење њиховог чланства, које би у десетинама хиљада протестовало на улицама Немачке да је бивши канцелар Хелмут Кол победио на изборима и спровео сличну политику. Када се косовска криза заврши – или ако рат буде продужен – овај део бирачког тела постаће још доминантнији. А њихов утицај већ се исказао у незапамћено осорном одбијању немачког канцелара чак и да размисли о копненим трупама за Косово.
Питања избегнута на НАТО самиту више не смеју да се одлажу. Пре свега, какву мисију НАТО треба да има у спољним конфликтима? Какве су релативне улоге Европе и Америке? Има ли Алијанса озбиљну политичку или војну стратегију за стабилизацију делова Европе и суседних стратешких региона? Европа (укључујући Велику Британију) због Косова је већ почела да извлачи закључак да је неопходно да убрза изградњу сопствених институција како би повећала своју аутономију у односу на Сједињене Државе – тешко да је то глас поверења усред рата. А ако Европа не обезбеди ресурсе за овај задатак – као што је изгледно – Алијанса ће се суочити с најгорим од свих сценарија: Европа која узима већу слободу деловања у односу на САД, али с мало стварне способности да делује самостално; и Америка отуђена од Европе.

КОНЦЕПТ ХУМАНИТАРНЕ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ Ништа није важније преиспитати него концепт хуманитарне интервенције, који је настао као допринос ове администрације новом концепту спољне политике. Ваздушни рат на Косову оправдан је као успостављање принципа да ће међународна заједница – или макар НАТО – убудуће кажњавати огрешења власти против сопственог народа. Али ми то нисмо учинили у Алжиру, Судану, Сијера Леонеу, Хрватској, Руанди, на Кавказу, у курдским областима и у многим другим регионима. И какав ће бити наш став према настајућим етничким конфликтима у Азији, на пример, у Индонезији и на Филипинима? Одговор који нам се често даје јесте да ми делујемо само тамо где можемо то да учинимо без непотребног ризика. Али какви су критеријуми за ову дистинкцију? И каква то хуманост изражава своје оклевање да претрпи војничке жртве тако што уништава цивилну економију свог противника за деценије које предстоје?
Морални принципи изражавају се у апсолутним категоријама. Али спољна политика мора увек да брине о мирењу циљева и средстава. Чињеница да је етничко чишћење одвратно не отклања потребу да се осмисли најподеснији одговор. У свакој фази косовске трагедије биле су могуће и другачије комбинације дипломатије и силе, али није сигурно да су икада озбиљно разматране. Стратегија која доказује своја морална уверења само с висина од преко 15.000 стопа – и успут уништава Србију а Косово чини неподесним за живот – већ је изазвала више избеглица и жртава него што би то учинила било која друга алтернативна комбинација силе и дипломатије. Овај приступ заслужује да буде преиспитан и с политичког и с моралног становишта.
Сједињене Државе могу да буду поносне што су људска права учиниле интегралним делом своје спољне политике. Али када се посматра напредак од позива на морални притисак из седамдесетих, преко економских санкција осамдесетих до војних интервенција деведесетих, види се да је дошло време за дефинисање њихове сврхе и за дијалог о односу између циљева и метода. Али то је задатак за будућност. Сада, кад је кредибилитет атлантске алијансе доведен у питање, морамо да истрајемо – и са копненим трупама ако је неопходно – на повлачењу српских снага с Косова и на омогућавању повратка избеглица.
Парадокс лежи у томе што земљу, која мисли да делује у име универзалних вредности, многи виде као земљу која делује арбитрарно, или несхватљиво, или арогантно. Преко је потребно промишљање основних премиса наше спољне политике. То је тежак задатак за последњих 18 месеци администрације која је досад више била забављена тактиком него стратегијом, више залечивању него лечењу. Та агенда не може да буде испуњена у времену које је преостало. Али ако председник охрабри дебату о новој агенди пре окончања свог мандата, за собом ће оставити важно наслеђе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *