Почетна / Друштво / НАШИ МАЛИ БОГОВИ И СРПСКА ВЕРЗИЈА ПОКРЕТА ME TOO

НАШИ МАЛИ БОГОВИ И СРПСКА ВЕРЗИЈА ПОКРЕТА ME TOO

Пише Бојан Јовановић

ШЕРИФИ ПОДИВЉАЛЕ СРБИЈЕ

Иако ће у далекој историји данашњи догађаји и појаве можда добити само анегдотску форму, савремене животне приче значајне су за наше саморазумевање. Од саме афере „Јутка“ чини се да је значајнији менталитет у којем је она настала и који омогућује такве појаве у Србији. Затворене и сиромашне средине омогућавају јављање и обнављање стереотипа о локалним јунацима, заштитницима места, који долазе као угледни и брижни домаћини, али брзо показују и своју негативну страну

За разлику од нормалне, законски уређене реалности која гарантује члановима друштва животну извесност, поштовање културних начела и моралних принципа, поједине средине немоћне да се одбране од насртаја природе, оличене у егоистичким и агресивним тежњама појединаца, подлежу њеним правилима. Иако задржава форму културе, њени садржаји се исказују преовладавањем пресне природе, која не враћа к себи већ ствара хибрид подивљале стварности. У том амбијенту као познати образац владања се успоставља шерифовање, власт изабраног појединца који држећи град под контролом постаје господар живота и смрти његових становника. Он је заштитник места и подручја од оних који угрожавају поредак и његову власт, али не одолева искушењу власти да би је злоупотребио. Тако може некажњено да наноси штету и чини зло грађанима, али сопствене интересе због којих то чини маскира, мање или више успешно, правдом и законом.
У нас повремено у појединим местима преовладавање илегалног над легалним, дубоког над површинским, може дуго да траје због високог степена толерантности према таквим појавама која проистиче и из склоности бројних ауторитарних и политички апатичних појединаца да живе у таквом друштву. Подивљалост би могла да угуши културу, а абнормалност и патологија таквог живота постале би готово нормалне да није одважних појединаца који се побуне бранећи себе, а тиме и достојанство и част своје средине.
На примеру понашања појединих председника општина, у Брусу и Гроцкој рецимо, исказује се та подивљала претећа реалност. Чини се да је због скандала којим су скренули медијску пажњу на себе, а тиме и озбиљно компромитовали постојећу власт странке чији су чланови, дошло до изнуђених реакција судских власти. Тако је и ухапшен Драгољуб Симоновић, председник општине Гроцка и члан Главног одбора СНС, оптужен да је наложио подметање пожара код куће новинара Милана Јовановића који је на порталу „Жиг инфо“ упорно писао о Симоновићевим злоупотребама власти и заташкаваним аферама. И у данима када је Симоновић пуштен из притвора, председник општине Брус Милутин Јеличић звани Јутка, члан СНС, даје оставку на своју функцију због оптужбе своје секретарице за сексуално узнемиравање и уцењивање да спава с њим. Охрабрене наступом секретарице, јављају се потом и друге узнемираване жене којима је Јутка годинама загорчавао живот, од којих је једна због доживљене трауме лечена у психијатријској болници, па читав случај може да прерасте у српску верзију покрета „Me too“.

АФЕРА И МЕНТАЛИТЕТ Сматрајући да има апсолутну локалну власт, шериф из Бруса показује да као алфа мужјак има право и на све жене у граду, а бахатост коју је испољавао да потврди то своје право према малим, обичним људима из своје околине, наносећи им штету и чинећи зло, чинило га је великим не само у сопственим очима већ и у свести оних који су га подржавали и сматрали неупитним његово понашање и начин његовог владања. Од саме афере „Јутка“ чини се да је значајнији менталитет у којем је она настала и који омогућује такве појаве у Србији. Није случајно мали бог, који је ведрио и облачио местом којим је владао и одређивао судбину његових житеља, када му се заљуљао трон, завапио у својој самоодбрани да то није напад на њега већ на самог врховног бога. Актуелна власт и политичка моћ даје легитимитет примарном природном закону јачег, па локални моћници у Србији и могу жестоко да дивљају. Затворене и сиромашне средине омогућавају јављање и обнављање стереотипа о локалним јунацима, заштитницима места, који долазе као угледни и брижни домаћини, али брзо показују и своју негативну страну. Способни да воде град, цена њихове власти често је велика за обичне грађане. Иако наилази на јавну осуду, тајно се подржава и у том лицемерју се може препознати безнадежност и трагичност нашег овдашњег постојања. Иза маске заштитника и борца за највише вредности су егоистични појединци који показују право лице када добију власт и моћ да одлучују. Тада се показују колико су лични егоистички интереси јачи од општих.
Иако ће у далекој историји данашњи догађаји и појаве можда добити само анегдотску форму, савремене животне приче значајне су за наше саморазумевање. Саздан од промена, живот се одвија око тих истоветних прича које се само понављају увек на неки другачији начин. Исто то само мало друкчије разликује наше необичне приче о локалним властодршцима, које су и својеврстан сеизмограф запуштених и подивљалих подручја Србије. Започете од давнина, приче о бахатом владању локалних моћника тек када постану познате и широј јавности скрену пажњу. До тада се потискују, делују на подземни начин, испод нивоа свести, претећи да постану стварност. Свака прича је животно непосредна, има своју документаристичку вредност и без потребне временске дистанце литерарно је атрактивна. И управо синергично деловање литературе и живота чини домаће богато политичко наслеђе обавезујућим контекстом у којем и актуелни догађаји добијају своје адекватно значење.

ЖИГ НАРОДНОГ ПРЕДАЊА Проклетство на које су у предању осуђени великаши који се због својих личних интереса не покоравају краљевој власти и не бране земљу, због чега постају лак плен непријатеља који их појединачно савлађује и поробљава целу државу, истиче важност моралног аспекта самоограничења појединаца у време борбе за опште националне интересе. Премда нема упоришта у њиховом стварном понашању великаша, већ је у функцији оправдања националног пораза, народно предање овим жигоше понашање појединаца који се удаљавају од свог колектива и његових чланова. Са становишта остварене власти и моћи, они показују своју бахатост као непримерену надменост, надувеност и уображеност. Самодопадљиви и неотесани бахатлија, пун себе, безобзирно, дрско и примитивно испољава моћ и остварује своје интересе газећи достојанство и права других. Познат је у лику кабадахије, јаничарског старешине из турских времена почетком 19. века, а који је игнорисао власт и државне законе, те тиранисао народ, што је и био један од узрока српског устанка.
И управо тада се и Карађорђе суочава с проблемима везаним за понашање појединих војвода, некадашњих кнезова под Турцима чија се власт у окрузима и нахијама заснивала на њиховој снази, јер је старији, односно важнији био онај који је био јачи. Успеси које су постигли у борби против Турака доносили су им част, славу и богатство, па су сходно добијеној моћи и исказивали своје претензије на апсолутну власт у својим нахијама. Војни успеси и стечена материјална богатства појачали су њихове егоистичке и нарцистичке побуде изражене међусобном завишћу, мржњом и раздором, па је до несугласица међу њима и дошло онда када је било потребно да се искаже највећи степен мудрости и слоге и свако се одрекне личних због остварења виших, заједничких циљева. Продужено деловање већ сломљеног турског система власти огледа се у менталитету устаничких вођа који су тежили нахијском локалсепаратизму и супротстављали се учвршћењу централне власти, а њихови међусобни раздори и поделе између Карађорђа и појединих војвода умањили су моћ устаника и њихову способност да одбране Србију.
Ослобађањем од турске власти, Милош Обреновић у одевању и начину кабадахијског владања показује да ослобађање од Турака није значило и ослобађање од усвојених негативних последица њихове власти. Пишући о Милошу као неограниченом господару живота, имања и части свих који су живели под његовом влашћу, Вук Караџић истиче да је он могао сваког без икакве кривице јавно лично убити, или да заповеди суду да га осуди на смрт као највећег злочинца, али да је често прибегавао насиљу да тајно погуби многе знамените људе. Тукао је свештенике и обичне људе, али када би се неко пожалио и приговорио на такво његово понашање, све би окренуо у спрдњу. Играјући се са животима обичних људи, Милош је показивао своју моћ тако да је од сваког простака, најлуђе будале и највећег лопова могао да направи чиновника, али и да сваког чиновника без икаквог разлога избаци из службе или премести на више или ниже радно место. Све до доношења устава који је ограничио његову самовољу, у Србији је све зависило од Милошеве воље и заповести. Не уважавајући живот и част других људи, не марећи и презирући друге, толико је сматрао себе већим и бољим од осталих.

НОВИ ОБРАЗАЦ САМОВЛАШЋА Идентично самовлашће ће се опет појавити у оквиру комунистичког обрасца и представника „нове класе“ које је народ називао „буџе“. Повлашћени кадрови могли су да због својих интереса некажњиво крше законе и раде оно што други нису могли: да бесправно подижу и надзиђују куће, добијају станове иако су стамбено већ били збринути, подижу повољне кредите, запошљавају чланове своје породице и родбине, да лове у време ловостаја и недозвољено рибаре мрежама. У транзиционом периоду некадашње „буџе“ добиле су наследнике у Биџама, Баџама, Булиџама и бројним Буздованима, како је народ називао бахате носиоце локалних власти, али и оне на челу јавних предузећа и научних установа, у којима су, као на пример на железници, у Винчи или Балканолошком институту, постали актери познатих афера. Незавидна привредна ситуација у којој смо се нашли последица је бахатих и халапљивих носилаца тзв. нових демократских власти који су се енормно обогатили извршивши пљачкашку приватизацију којом је осиромашена већина грађана Србије. У том смислу са становишта учињене штете и злоупотребе власти и нема разлике између зелених лутака, жутих манекена или црвених кабадахија. Њихове боје обједињују прелетачи чије је једино опредељење да се нађу уз куте власти и дођу до жељеног партијског плена. Зато они и највише воле функцију, која премаша све конкретне, материјалне добити, јер омогућује стално добијање.
У данашњим појавама узурпације локалних властодржаца могу се наћи и извесне сличности с идентичним појавама из прошлости, а њиховим повезивањем успостављати традиција негативног историјског искуства. Међутим, тај континуитет се не потврђује у вертикалној линији еволутивног развоја, већ у потврђивању феномена злоупотребе самовлашћа у идентичним социо-културним околностима што је доказ одсуства нашег културног, друштвеног и политичког развоја и показатељ да се не одмичемо даље од почетка где су и највећа искушења злоупотребе власти.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *