Почетна / Култура / МУКЕ ПО МАКСИМУ

МУКЕ ПО МАКСИМУ

Деведесетих година прошлог века таласи перестројке свргавају га с пиједестала, нема га у школским програмима, протерују га са свих европских позоришних сцена, иако се раније по броју поставки такмичио са Шекспиром, Ибзеном и Чеховом. Почетком овог века људи га се поново присећају. Збиља, ко је он, Максим Горки? Велики руски писац или мит конструисан за потребе Револуције?

Пре 150 година у Нижњем Новгороду родио се дечак Алексије, син Максима Пешкова и Варваре Каширине. У трећој години остаје без оца, у једанаестој без мајке. Деда-тиранин брзо га шаље у свет, „међу људе“. Ради као потрчко у трговини, помоћник пекара, утоваривач… На својим леђима вуче огромне вреће и меша тесто да би студенти универзитета, где њега никад неће примити, ујутро добили топле земичке… Лута бескрајном Русијом, „студира живот“, а године 1892. у провинцијским новинама појављује се прва прича („Макар Чудра“) са потписом „Максим Горки“.
Тај босоноги сиротан-луталица постаће једна од најважнијих културних, друштвених и политичких фигура Русије с краја XIX и почетка ХХ века – и прве две деценије совјетске власти. После смрти биће канонизован као утемељивач социјалистичког реализма, са припадајућим почастима. Деведесетих година прошлог века таласи перестројке свргавају га с пиједестала, нема га у школским програмима, протерују га са свих европских позоришних сцена, иако се раније по броју поставки такмичио са Шекспиром, Ибзеном и Чеховом. Почетком овог века људи га се поново присећају. Збиља, ко је он, Максим Горки? Велики руски писац или мит конструисан за потребе Револуције? Хуманиста који спасава уметнике од хапшења и стрељања или режимски песник који слави Соловке и Беломорски канал? Ни после 150 година нема јасног одговора.

ТИТАН, ЧОВЕК, А НЕ СПОМЕНИК У складу са својим интегралистичким схватањем руске културе, и „црвене“ и „беле“, Захар Прилепин (такође из Нижњег Новгорода) овако гледа на ствар. „Неко време смо живели без Горког и чак смо се помало навикли на то. Горки је ту, али као да га нема – постоји само неки споменик на тргу Горког у бившем граду Горком. У ствари, Горки је остао тачно такав какав је и био. Горки је – титан. Ми треба да будемо срећни што он стоји на обали и посматра воду, надзирући како се сусрећу Волга и Ока. Блиска нам је та вода, то небо, та земља по којој је ходао Горки, блиска нам је његова реч. Горки је био добар и зао, честит и лажљив, великодушан и суров – он је био човек, а не споменик.“
Можда је главна особеност биографије Горког у томе што линије његове судбине немају краја, као да се обрушавају у некакву страшну празнину, попут линија његовог последњег романа „Живот Клима Самгина“. Читаш, читаш, и чини ти се: само што ниси докучио смисао… Али – не. И остављаш за касније. Чудан писац! Чудна личност! Огромна, али загонетна…
Насупрот уобичајеној представи о Горком као миљенику господара Револуције, у руској критици појавила се теза да њега Лењин у ствари уопште није волео. Наводно, сматрао га је „корисним идиотом“, али је увек осећао да је пред њим туђинац. Ипак, тешко је поверовати да би Лењин прихватао – и то прилично дуго, два пута, на Каприју – гостопримство човека који му је толико антипатичан. Да, Лењин је био врло скептичан према верзији марксизма коју је заступао Горки: са религиозном нијансом, пролетаријат као месија који ће спасити свет од капиталистичке апокалипсе. За Лењина је то била глупост – грех, али не смртоносни. Наравно, у неким писмима он себи дозвољава да поучава адресата, али кад је реч о политичким нијансама, веома га уважава. Високо цени његову способност да „улови“ најфиније промене у свести различитих друштвених слојева. Горки није просто „описивао руски живот“ него је умео да објасни зашто је овај део друштва овакав, а онај мало друкчији. Био је вредан, храбар и проницљив посматрач, и Лењин је ценио могућност дружења са сабеседником тако високог интелектуалног нивоа.
А кога је ценио Горки? Према коме се он оријентисао – не од политичара него од уметника? Толстој, Чехов, Шаљапин, Леонид Андрејев. Без икаквог патриотског патоса може се рећи: он је волео Велике Руске Људе. Зато их је и критиковао тако ревносно кад би, по његовом мишљењу, учинили нешто погрешно. Био је веома бесан кад је Лењин направио преврат у Петрограду, започињући „црвени терор“. Па како то – образован и интелигентан човек, а поступа тако рђаво!
По свим сведочењима, Горки је био човек уман и осетљив, и ако би дозволио да га неко „искоришћава“, било би то плански, прорачунато – као 1917–1921. у Петрограду, кад је од власти за интелигенцију буквално отимао одећу, дрва, станове… Или кад је славио Стаљина, истовремено камчећи финансирање изврсних културних пројеката, од часописа и издавачких кућа до Института светске литературе и Института експерименталне медицине. Велико је питање ко је ту кога „искоришћавао“. Осим тога, не сме се заборавити да пре револуције „пријатељство“ с Лењином Горком ништа практично није давало. Никаква Ванга није могла претпоставити да ће тај проћелави емигрант са качкетом који се по Паризу возика на бициклу ускоро постати вођа прве у свету совјетске државе. (Кад је Горки 1905. ступио у РСДРП у часопису „Руска мисао“ објављен је чланак Философова под резигнираним насловом „Крај Горког“.)

„СВЕ ПРИЈАВЉУЈЕ НЕКАКВОМ СВОМ БОГУ“ Нема сумње: у животу и стваралаштву Максима Горког постоји некаква безгранична енергетика. Читавог живота он је учио да пише. И кад Буњин у емиграцији злобно примећује да је Горки „вечити полуинтелигент“, имајући у виду његову страст према читању и самообразовању, он је, строго говорећи, био у праву. Додуше, више образовање није имао ни сам Буњин, а Толстој чак ни средње. У том смислу Горки је, наравно, сировина. Међутим, таквих сировина је било много, а гигантских фигура попут Горког – на прсте једне руке могу се избројати.
Судбина га је нанела у новинаре, а онда и у писце. Међутим, и ту је најпре био „туђин“. Колико год га у прво време хвалила интелигенција, какве год да су банкете приређивали у његову част (а здравице су подизали Миљуков, Струве, Корољенко…), ипак су га сматрали „гостом“. Бог зна ко је он, одакле је и зашто дошао! Толстој га је прихватио као „мужика“ и с њим намерно разговарао простачки, али је онда схватио да греши. „Не могу се према Горком односити искрено, ни сам не знам зашто, али не могу“ – говорио је Чехову. „Он има душу уходе, дошао је однекуд у њему туђу Хананску земљу, све осматра, све примећује и све пријављује некаквом свом богу.“
Аристократама и интелигенцији Горки је узвраћао истом мером. У писмима Рјепину и Толстоју певао је химне у славу Човека, а истовремено жени, Јекатерини Пешковој, писао: „Боље да не гледам сав тај шљам, све те бедне мале људе…“ (оне који су подизали здравице у његову част).
Одржавао је преписку с Толстојем и Лењином, Корољенком и Розановом, Чеховом и Гапоном, Буњином и Стаљином. Како је то могуће? Истовремено је контактирао с реалистима, модернистима, племићима и мужицима, бољшевицима, свештеницима, провокаторима, монархистима, ционистима, академицима, колхозницима … са свим људима на грешној руској земљи, где само за њега није било места. „Горки није живео него осматрао“ – констатује Виктор Шкловски. Међутим, да видимо шта је после себе оставио тај „посматрач“, „луталица“, „сапутник“. Двадесет пет томова уметничких остварења, од којих су многа издржала пробу времена, огроман број до сада необјављених писама, стотине чланака… Али то су само текстови. Иза Горког остале су читаве културне установе, алманаси, часописи, новине, издавачке куће … и Књижевни институт који носи његово име.

У МРЕЖИ ПОЛИТИЧКИХ ИНТРИГА На основу писама и успомена доступних тек у новије време, могуће је извести опрезни закључак да се у последњим годинама живота Горки заплео у мрежу политичке интриге, за коју није био морално спреман. И што је најважније: није био спреман по устројству свог карактера – романтика и идеалисте социјализма. Идеалисте врло специфичног, не увек хуманистичке оријентације, али – идеалисте.
О Стаљиновом обрачуну са „опозицијом“, то јест с бившим партијским друговима Зиновјевом и Камењевом, Радеком, Бухарином и Риковом, написано је мноштво књига. Име Горког тамо се помиње често, али само посредно. Директно учешће у партијским борбама, које су почеле интелектуалним споровима народњака и марксиста, наставиле се жестоким свађама бољшевика и мењшевика и крваво се завршиле – Горки није узимао.
„Зашто стварати мученике!“ – пита он Лењина у писму 1918. и моли га да пусти на слободу великог кнеза Гаврила Константиновича Романова, који се касније с породицом склонио у стан Горког и уз његову помоћ био пребачен у иностранство. Занимљива је та формулација којом Горки убеђује Лењина да пусти на слободу јавног непријатеља бољшевичке власти. Он зна да „људским, сувише људским“ аргументом (у смислу: жао ми је човека) Лењина неће разнежити, па проналази његовој души ближи поглед на ствар. Револуција може бити оптужена због непотребних жртава, а то нам није корисно!
Страшна је та подвојеност, тај нерешиви спор душе и разума. Спасавајући конкретне људе од револуционарног терора, он је тежио да оправда Револуцију, па онда и њен наставак, Стаљина – од кога је опет спасавао конкретне људе. Таква ситуација морала га је одвести у морални ћорсокак. Судбина целе земље постала је жестока подела на „своје“ и „туђе“, на слободне и затворене, то јест робове, и то је било у вапијућој противречности са социјалним идеализмом Горког, који је предлагао свеопште уједињење људи, партија и организација, а истовремено, колико год то било чудно, представљало логичан наставак хуманистичке вере коју је Горки исповедао.
То је та неумољива хуманистичка логика, истовремено разумна и страшна. Па ипак, он није могао до краја да прихвати неоспорну чињеницу да реално оваплоћење његове маште води уништењу личне слободе, да тако настају нови „господари живота“, које је у младости толико мрзео. Да све то води до нове, сад већ комунистичке „елите“, чији је део и он постао. Ето одакле бол и страх у његовим очима. И хладнокрвност у писму Стаљину, написаном одмах после апсурдне и загонетне смрти сина Максима. Горки не може да призна свој морални пораз – пораз који је резултат невероватно сложене биографије, изванредних стваралачких подухвата и досада несхваћене духовне судбине. Вулкан је довео до катастрофе која је сахранила оно најдрагоценије у његовом погледу на свет – идеју Човека. Уместо ње – грудва пепела и мноштво пострадалих, просто изгубљених „људи“.
Упркос завештању да га сахране поред сина на гробљу Новодевичјег манастира, његово тело је по наредби Политбироа кремирано, а урна с пепелом положена у зидине Кремља. Молба удовице Е. П. Пешкове да јој предају део праха ради сахране уз хумку сина – колективним решењем Политбироа била је одбијена.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *