Почетна / Интервју / Милорад Пуповац – Карневалски дернек

Милорад Пуповац – Карневалски дернек

Како је Хрватска постала један велики антисрпски имагинаријум?

У Хрватској постоје снаге које желе утамничену нацију, не схватајући да слобода следи тек после суочавања са свим оним што се дешавало у хрватско-српским односима, што се догодило с Хрватском у односу према Србима… Тек то би била одговорна политика која рачуна на озбиљну будућност. Али ако снаге које желе супротно буду моћне и истрајне у својим хтењима, ми Срби ту ништа нећемо моћи да урадимо – каже у разговору за „Печат“ Милорад Пуповац, председник Самосталне демократске српске странке и посланик у Хрватском сабору.
Какву поруку носи карневалска свечаност на Каштеланској риви у оквиру које су Сплићани, спаљујући лутку с вашим ликом, готово ритуално углас понављали „У пепео“? Како се десило да се један градски догађај претвори у промоцију смрти?
Спаљивање лутке с мојим ликом, заједно с исмевањем напада на Звездине ватерполисте, не може се другачије протумачити него као манифестација националистичког и шовинистичког карневалског дернека. Ова антисрпска карневалска манифестација за циљ има уживање у мржњи, предрасудама и насиљу, што стварном што симболичком, према припадницима српскога народа. Не могу говорити о томе како сам се осећао посматрајући ову антисрпску хистерију, али морам рећи да је то нешто на шта сам спреман као представник политике леве оријентације у Хрватској која штити антифашистичке вредности, али и као представник Срба у Хрватској.
Какав Србин је по мери хрватске државе добар Србин?
Хрватска је створила свој антисрпски имагинаријум. Хрватска је створила свој антисрпски наратив и Хрватска је, посебно у протеклих пет година, формирала говор мржње према знамењима као што су застава, писмо, појединци и људи који симболишу Србе у овој земљи. Хрватска је заробљеница тог стања и упркос покушајима да се то заустави, нажалост, то је све озбиљнија претња не само за остваривање права Срба у Хрватској већ и за осећање грађанске припадности тој земљи. То је претња за било коју озбиљну будућност политичке демократије у Хрватској.
Колико су на чињеницу коју помињете, а везану за легализацију говора мржње, утицале пре свега ослобађајуће пресуде Готовини и Маркачу?
Ове две ослобађајуће пресуде донете крајем 2012. многи су у Хрватској схватили као одједном стечено право да могу без устезања говорити о рату, о људима друге националности и друге вере. Након тога срушене су све ограде, сва обећања да ће се санкционисати злочини према Србима су суспендована, а онда је додатно, након уласка у ЕУ, нестало и свако осећање одговорности према уставним и европским вредностима. То је тренутак када Хрватска креће у правцу националистичке, неретко отворено шовинистичке политике, посебно према Србима у Хрватској. Тад се обнавља ратна реторика, ратна митологија и ратна психологије коју су Хрватску учиниле мање цивилним друштвом.
Колико је простора, најпре за правну, а онда и друге видове борбе за остваривање елементарних права остављено Србима у Хрватској? Које инструменте данас имамо у рукама а које би хрватска држава била спремна да уважи?
Срби су олако посезали за идејом напуштања простора где су историјски били присутни повлачећи се пред лошим политикама средина у којима су живели и лошим искуствима властите политике. Мислим да је време да престанемо с тим, без обзира да ли је реч о Хрватској или некој другој републици или покрајини бивше Југославије. Срби морају да пронађу адекватан политички начин за супротстављање притисцима како у земљама у којима живе, тако и у међународном окружењу. То мора бити и усмерење Срба у Хрватској, али и других Срба у деловима бивше Југославије где су остали иза дефинисаних или још недефинисаних граница. Ми не смемо да се враћамо на старе циљеве, да селимо гробове, да пресељавамо манастире, да остављамо цркве. Томе треба стати на крај и борити се за своје право на миран живот, и у Хрватској и у Аустрији и у Немачкој.
Како се на историјску свест Хрвата одражава октроисање истине о геноциду?
Хрватска је током ових 30 година остала без озбиљних политичких елита које су као слободарске, у директном или индиректном савезу са Србима, стварале слободу. Хрватска остаје без људи који знају шта је НДХ и без оних спремних да се суоче са злочинима усташа у Јасеновцу, Глини, Јадовну. Последица тога је у крајњој линији и симболичко спаљивање лутке с мојим ликом на Каштеланској риви. То је црта која се не сме прећи и која представља границу коју ћемо бранити свим расположивим политичким, интелектуалним и другим средствима. За Хрватску и њену будућност, сматрам, пресудно је важно да се суочи с тим. Хоће ли и када имати снаге за тако нешто – не знам, али знам да та битка није једноставна и да неће трајати кратко.
Да ли несуочавање с геноцидом као делом културолошке традиције може објаснити оволику количину мржње према Србима?
Кључ је креирање јавног мњења и стварање осећања мржње код народа, за шта аутори те идеје имају циљеве и њима подређена средства. Овде су посреди историјске снаге које су у неколико наврата биле поражаване, а које верују да је овај пут победа на њиховој страни. Имамо посла са историјским снагама које желе да потцене Хрватску, да је доведу на ниво антисрпске мржње и владају на основу ње. На тај начин они Хрватску још једном поробљавају. То је велики пољски књижевник Часлав Милош објаснио. После Другог светског рата рекао је да је Пољска остала са два проклетства. Једно су њене историјске мањине, Немци и Јевреји, а друго је њен антисемитизам.
Како објашњавате стално привиђање духова великосрпског хегемонизма у хрватском јавном простору?
Те који целу српску политику према Хрватској виде као великосрпску веома је тешко разуверити. Било је и великосрпских политика међу Србима, али нису биле једине, као што ни усташка није била једина. Свођење на једну димензију велика је грешка и једна од компоненти тог наратива којим се шири антисрпско расположење.
Недавно смо чули да је поздрав „За дом спремни“ антиуставан, али прихватљив у посебним ситуацијама. Да ли сте успели да уочите разлику – када он нема негативну конотацију?
Немогуће је. Тај поздрав је потекао из Хрватске странке права која је тада функционисала и која је отворено заговарала границе на Дрини, Павелића и његове симболе, режим и политику. Они који то настоје, остављају одшкринута врата да се усташки поздрав опет настани у јавном простору а с њим и усташка идеологија и усташка идеја. Ми то не прихватамо и то је један од разлога зашто нема заједничке комеморације у Јасеновцу.
Књига „Разоткривена јасеновачка лаж“ у којој се негира злочин у највећем од свих стратишта НДХ, недавно је представљена у Цркви Пресветог срца Исусовог у Загребу. Каква је улога Римокатоличке цркве у распиривању антисрпског расположења у Хрватској?
Промоције које се одржавају у пасторалним уредима појединих бискупија и појединих парохија у Хрватској озбиљна су љага на лицу Римокатоличке цркве. Нема сумње да смо на тај начин све даљи од озбиљног промишљања о томе како допринети унапређењу екуменизма и политичког дијалога. Подржавати опскурне и беспризорне људе који при томе нису ни истраживачи нити научници, и пуштати их у црквени јавни простор а посредством њега и у јавни медијски простор, као што је ХРТ – нас Србе изразито брине.
Колико односи званичног Београда и Загреба утичу на положај Срба у Хрватској?
Много. Када су затегнути односи Загреба и Београда, овде је лошија ситуација. И зато се трудимо да ти односи буду на вишем нивоу. Што се више у домаће политичке сврхе експлоатишу лоши односи, то се спирала мржње према Србима продубљује.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *