Косметска „кристална ноћ“

Страх или нешто друго: Зашто су немачки војници у оквиру Кфора, задужени за очување мира у Призрену (и околини), скрштених руку посматрали мартовски погром Срба (17. и 18. март 2004), спаљивање њихових кућа, историјских, верских и културних знаменитости (Богородице Љевишке, Богословије, манастира Светих архангела), иако су могли и морали да то спрече

Март је, заиста, крцат драматичним и трагичним датумима и догађајима из наше новије историје. У некима од њих су, директно и непосредно, учествовали (и) Немци. Својим чињењем, или нечињењем. Са сличним, или истим, неспорно фаталним последицама.
О немачком учешћу у агресији на Савезну Републику Југославију, у (зло) пролеће 1999. године, првом њиховом ратном ангажовању после оног трагичног, Хитлеровог, аутор ових редова писао је недавно у „Печату“.
Прича која следи тиче се, такође трагичне, косметске „кристалне ноћи“ која је, у овом случају, трајала два дана: 17. и 18. марта 2004. године. И немачкој улози (нечињењу) у стравичном, и очигледно добро испланираном, погрому албанских терориста над свим што је (било) српско, људима, њиховим домовима и српској културној и историјској баштини: до зуба наоружани војници Бундесвера устукнули су пред помахниталим пироманима и побегли, као зечеви, у своје утврђене базе.

[restrict]

Зечеви с Косова

Сећам се (био сам у то време стални дописник „Политике“ из Берлина) колико је узбуђења у затеченој (и погрешно информисаној) немачкој јавности изазвао текст под насловом „Зечеви с Косова“, који се појавио у „Шпиглу“ 3. маја 2004: био је у потпуној супротности с официјелним оценама у оптицају.
Текст је, наиме, садржао тешке оптужбе на рачун војника Бундесвера ангажованих на Косову и Метохији (Призрен и околина) у оквиру Кфора. До тада су, званично, од стране војних власти и министарства одбране, војници, чији је задатак био да одржавају мир у покрајини, и посебно брину о безбедности српске мањине, њихове имовине и баштине, засипани похвалама за одважно, храбро готово херојско држање у мартовском експлозивном хаосу.
Реаговали смо веома брзо и ефикасно, говорио је генерал Холгер Камерхоф (смењен, иначе, убрзо након дводневног погрома), који је, од октобра претходне године, командовао јединицама Кфора. Оне су, у том часу, бројале 25.500 војника, којих је у почетку било (чак) 50.000. Посебно издашан у похвалама на рачун држања немачких војника (њих 3.600) био је министар одбране Петер Штрук: дејствовали су, рекао је, веома разборито, спречили ескалацију и заштитили људске животе. И његов колега, шеф дипломатије Јошка Фишер није хтео у томе да заостане. Наши војници, ускликнуо је, учинили су много: под великим притиском, и уз велики ризик, спасли су бројне животе, што је био њихов приоритетни задатак.

Успаничени позиви за помоћ

Да је у свему томе било најмање херојског, и да се све одвијало сасвим друкчије од ове берлинске, званичне верзије, открили су новинари „Шпигла“. Њихове оцене заснивале су се на сведочењима, из прве руке, очевидаца у Призрену. И не само Срба. Сведочили су службеници УН, војници других контингената, немачки полицајци, (чак) и албански активисти из организација за заштиту људских права, те независни новинари. Сви су говорили о „бламажи“ војника Бундесвера: они су, уместо да одлучно делују пред „чистим терором“, побегли „као зечеви“ у своје касарне. Појавили су се у блиндираним возилима (тек) кад су помахнитали албански екстремисти окончали свој крвави пир.
Такве оптужбе се никад пре тога нису чуле на рачун немачких војника у бројним мировним мисијама. У том контексту забележене су и речи пуне огорчења тадашњег косметског владике Артемија и свештеника манастира Дечана Саве Јањића: после онога шта су нам Немци урадили у два светска рата, желели бисмо да напусте Балкан…
„Шпиглов“ текст опремљен фотографијама са згаришта српских црквених светиња у Призрену, пред којима је снимљен, приликом посете контигенту Бундесвера, тадашњи министар одбране у влади социјалдемократа и зелених (већ споменути) Петер Штрук, у друштву команданта Кфора (Немца) генерала Камерхофа (уз потпис који је саопштавао да „уништавајући поход (марш) албанске руље није осујећен“), почињао је управо успаниченим (и узалудним) позивом (немачких) полицајаца (немачким) војницима да им притекну у помоћ.

Лов на Србе

Пред разулареним бандама косовских Албанаца, у „лову на Србе“ и њихове наводне „заштитнике“, пред „оргијом мржње“ (цитат из „Шпигловог“ текста), каменицама и Молотовљевим коктелима, демолираним и запаљеним полицијским возилима, десетине службеника Уједињених нација, од којих су неки крварили, дало се у панично бекство: забарикадирали су се у њиховој згради.
Дављенички позиви „заробљених“ полицајаца немачким војницима били су узалудни. Помоћ није стизала. Спасло их је то што су помахнитали албански пиромани имали „преча посла“ и друге циљеве: усмерили су свој уништавајући поход на Цркву Светог Спаса и насеље (не спомиње се име) у којем је пре рата (НАТО агресије) живело две хиљаде Срба.
Уз опаску да је дводневним разарајућим погромом разорена (и) последња илузија о могућем измирењу националних заједница и изградњи мултиетничке демократије, немачки недељник саопштио је податке (испоставиће се непотпуне) о трагичном исходу мартовског дивљања: деветнаест погинулих, осам Срба, једанаест Албанаца (њих су, у самоодбрани, убили полицајци Унмика и војници Кфора), 900 повређених (65 припадника међународних снага), разорено 29 цркава и манастира, уништено више од 800 српских кућа, више хиљада Срба спасло се бекством…

Ерупција насиља

Позивајући се на немачке полицијске службенике који су се у то време налазили у Призрену, „Шпигл“ је писао како се недељама пре косметске „кристалне ноћи“ осећала „атмосфера велике напетости“. Жестоки притисак албанских националиста и екстремиста био је, сведочили су, усмерен против 100.000 Срба у покрајини. Али и на Унмик: почињале су истраге о ратним злочинима припадника такозване Ослободилачке војске Косова. Осећало се да ће до ерупције албанског насиља доћи. Није се, тврдили су, само знало када.
У то је, да кажем успут, тешко (по)веровати: Космет је био премрежен бројним обавештајним, полицијским и војним, агентурама. Уосталом, и сама БНД, немачка (савезна) обавештајна служба, говорила је о програмираном, никако спонтаном изливу беса и насиља. Закључили су то на основу транскрипта пресретнутих разговора некадашњих команданата ОВК. Командант италијанских снага на западном Косову Алберто Примисери је, такође, констатовао да су Албанци имали „план да опустоше Косово“.
А Немци су се, иначе, хвалили сјајним контактима с домаћим, албанским, становништвом, захваљујући „историјском бонусу“: Албанци су у Другом светском рату помагали (немачки) Вермахт у борби са српским партизанима и чак послали Хитлеру једну СС дивизију под именом „њиховог националног хероја Скендербега“.
Иако је брзо отпао (измишљени) повод за експлозију насиља – прича да су се двојица албанских дечака утопила у Ибру бежећи од Срба – погром се брзо, и очигледно програмирано, проширио из Косовске Митровице на читаву покрајину.

Пустошење у Призрену

„Шпиглови“ новинари бавили су се посебно оним што се збивало у Призрену, који је био у „надлежности“ немачких војника и полицајаца. Према полицијском извештају, 17. марта центром (древног) града промарширало је више хиљада бесних демонстраната који су славили ОВК и извикивали пароле против Унмика као непријатеља. У град се сручила и лавина из околних села. У тој разулареној маси нашли су се и фанатични исламисти с дугим брадама.
У 17.30 часова, забележили су педантни немачки чиновници, плануле су прве српске куће у старом градском језгру. Снажним аплаузом пропраћено је потом паљење призренске Богословије. Полетеле су каменице према цивилним органима. Демолирани су и паљени аутомобили. Кфор је остајао глув на многобројне позиве. Тек кад је пламен почео да се шири и на околне зграде, појавили су се припадници аргентинске УН полиције. Покушали су, с удаљености од око три стотине метара, да сузбију побеснелу масу, која је одговорила каменицама и Молотовљевим коктелима. Аргентинци су побегли главом без обзира, остављајући заштитну опрему.

Спаљивање српске светиње

Немачки војници појавили су се тек кад су насилници „заробили“ ватрогасни камион и кренули ка згради Унмика. Њихова појава је деловала: банде су кренуле даље, али нису одустале од уништавања. Усмерили су се према манастиру Светих архангела.
Прилаз манастиру блокирало је неколико тенкова. Демонстранти су застали, али се нису поколебали. Послали су делегацију, с белом заставом, к немачким војницима. Уверавали су их да им се неће ништа догодити, они желе само да прођу и – запале манастир. То им је и омогућено. Манастир је спаљен. Ватрогасци се нису појавили. Осетио сам се, испричао је новинарима „Шпигла“ један немачки припадник Кфора, као последње ђубре. Хулигани су остварили циљ, а војници су само посматрали како напредује етничко чишћење…
Немачки кфоровци су узели у своја оклопна возила шест монаха и два посетиоца који су се затекли у манастиру. И побегли, кроз „плитку Бистрицу“. Чувени манастир је остао без заштите. Предат је ватри и потпуно уништен. Упркос томе, заповедника јединице која је требало да га (са)чува Уда Вамбаха похвалио је нешто касније (април), приликом посете Призрену, државни секретар у министарству одбране Валтер Колбов за „изванредан ангажман“ у спасавању „људи који су му били поверени“ и „спречавању крвопролића“.
На питање једног канадског новинара зашто нису заштитили чувену српску светињу из средњег века, немачки официри су суво (и цинично) одговорили да „њихов мандат није био да штитите „једну стару цркву“, при чему би могли да „повреде цивиле“.

Бланко чек

Подржао их је и пуковник Дитер Хинтелман, командант немачког контингента у Призрену: поступали смо, рекао је, тачно по (немачким) прописима: заштита објеката на Косову није задатак Бундесвера на Косову (?!), они су ту да штите људе, посебно припаднике мировних снага. И могу пуцати само у нужној одбрани. Нису, међутим, заштитили Србе. Нису чак притекли у помоћ ни престрављеним немачким полицајцима…
Пуковник признаје – вође демонстраната тачно су знале да нећемо пуцати у масу, а у маси су биле и жене с децом, да нећемо пуцати све док не будемо нападнути. Био је то бланко чек помахниталим албанским екстремистима у „лову на Србе“.
И док су припадници других контингената крварили – било је, на пример, доста повређених међу Италијанима, Грцима, Французима, Швеђанима – Немци су прошли без огреботина и већих проблема. Ако се занемаре трауме беспомоћних Унмикових полицајаца: више њих је, због претрпљеног страха, затражило помоћ (придодатог) свештеника и психијатра…

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *