Почетна / Култура / Конци тешко оболелог друштва у шавовима једне трагедије

Конци тешко оболелог друштва у шавовима једне трагедије

У свом новом раду, мучној социјално-породичној драми „Шавови“, београдски синеаста Мирослав Терзић је покушао да из перспективе јединке дочара стање оболелог друштвеног организма кафкијанског карактера, а све у контексту изузетно тешке породичне драме као последице корумпираног друштва које је дозволило да се зарађује чак и на отимању беба у породилиштима

Други редитељски рад Мирослава Терзића, после скоро седмогодишњег размака од првенца, политичког трилера „Устаничка улица“, којим је овај аутор незграпно и претерано компликовано покушао да искористи увек, посебно на овим просторима, интригантну причу о ратним злочинцима и онима који их штите и стварају, опет је осврт на друштвено-политички ангажовану тему, можда још интригантнију. У драми „Шавови“ Терзић је покушао да из перспективе јединке дочара стање тешко оболелог друштвеног организма кафкијанског карактера. Уз све то његови су „Шавови“ провокативно привлачни пошто се ослањају на конкретну, истиниту, причу што је, макар у првој равни, далеко аутентичније и прецизније од приче његовог првенца. „Шавови“ су заправо у сржи своје теме до те мере постављени на основама нечега што подсећа на карактер такозваног „синема верите“ приступа да су, свакако намерно, мада не и превише корисно за укупан утисак, више налик псеудодокументарцу него играном филму. Том утиску највише дугује начин на који је реализован лик главне јунакиње, мајке изгубљене у скоро дводеценијском трагању за дететом што јој је наводно умрло одмах после порођаја, а за које она без икаквих истинских, материјалних доказа сматра да јој је у болници одузето и дато на усвајање некој другој породици. Та је прича нека врста дајџеста једне страшне, друштвено далеко шире приче, која траје још од бивше Југославије, оне социјалистичке, а и даље је у току! Помињале су се у медијима бројке од десетак хиљада беба које се на овај начин сваке године „затуре“, односно продају. Неке од ових застрашујућих података је на крају, иако суштински неопредељен у укупном утиску свог филма, изложио и Терзић, остављајући гледаоцима да дођу до свог закључка.

Трагедија корупције друштва

У сваком случају филм „Шавови“ је покушао да буде актуелан и провокативан, али у рукавицама, без намере да дирне у било који део овог језивог кафкијaнског бирократско-мафијашког система спојених судова који се бави уносним послом крађе новорођенчади, и у том делању је као рак-рана присутан деценијама, без обзира на драстичне промене не само друштвених околности и политичког амбијента већ и читавих држава током претходних деценија. Неуништив, дакле свеприсутан, моћан, овај мафијашки системски склоп је као држава у држави. Са само једним задатком – да прождире нашу децу. То, наравно, уколико верујете у теорије завере и овакве њене драстичне варијанте. Главна јунакиња ове приче, по речима аутора „Шавова“, прилично је аутентична јер је обилно заснована на стварној особи, кројачици из Београда, која је, тврди, управо на овакав начин остала без тек рођеног сина, па и те како верује у истинитост и свеприсутност овог зла. Уверљиве и законите папире, каже, о смрти свог сина није никада успела да добије, као ни да докаже да је њен осећај да јој син жив исправан, а због своје опчињености овом трагедијом и упорности да по сваку цену дође до разрешења она је провела двадесетак година у мучној потрази због које јој је породица доведена до слома, а она сама до психијатријског обавезног лечења. Њена је опсесија заиста нека врста лудости, али шта је у њој узрок, а шта последица, као и код сваке жртва теорије завере која из фрустрације због стално изостајуће катарзе нема начина да дође до истине, барем не оне доказиве, немогуће је утврдити. Остављено је и њој, а и свима који прате њено страдање да проникну у неко од два могућа лудила – њено или системско, злочиначко, друштвено. Невоља је што је у овом другом случају последица тог злочиначког лудила инфекција целокупног друштва јер у његовом прикривању и подржавању, по систему спојених судова или метастазе друштвеног канцера, страда и цело друштво. На тој сасвим индивидуалној страдалачкој причи коју је Терзић извукао из обиља сличних прича и од ње направио заплет за најпре потресни, а онда и осуђујући портрет домаће несреће потпуно корумпираног система, прелама се судбина кројачице која је инспирисала причу овог филма. Тихо, додуше, без намере да се неко осети посебно угрожен, прозвано је цело друштво. Али, занимљиво, иако је реч о домаћој несрећи, „Шавови“ су прошли много боље пред страним очима. На свом премијерном представљању на Берлиналу „Шавови“ су добили две награде, не оне главне, али ипак довољне да се квалитетно скрене пажња и измаме похвале и обезбеде услови за врло широку дистрибуцију по свету. Код нас, међутим, на минулом ФЕСТ-у, „Шавови“ су остали у другом плану, нису виђени за главне награде.

Истина која разоружава наду

Признања, наравно, не морају увек да буду доказ посебности и квалитета, а њих овај филм свакако поседује. Међутим, једино што није требало да се уради, да се остане уздржан и по страни, урадило се. Изостанак рекло би се неопходне агресивности учинио је да „Шавови“ не „гризу“ довољно ни проблем, а ни оне којима је дужност да се с њим суоче. У једном важном тренутку у филму приказана је поквареност у корупцији огрезлих државних службеника (високи полицијски руководилац уцењује и застрашује јунакињу) и тада се коначно потпуно отворено и недвосмислено стало на страну варијанте да је реч о потресној истини, која је толико застрашујућа, бизарна и заправо невероватна, да гледање у њу разоружава сваку наду. Аутори су се још једном у својој причи приклонили бирању страна. На самом крају, када је мајка исцрпљена у свом вишедеценијском трагању одлучила да је коначно нашла истину и своје дете, филм се окренуо њој и тој њеној истини. И тако, и с таквом истином или не, „Шавови“ кројачице која умишља или не да је пронашла своје дете кроје овај тако осетљиви и важни друштвени материјал по мери у којој је за барем ту једну исцрпљену жену неправда коначно савладана. Занимљиво је да је у оваквом контексту готово немогуће утврдити да ли су „Шавови“ филм са срећним расплетом или је реч о драми у којој је несрећа бескрајна и непобедива. Та је дилема остављена гледаоцима да о њој сами одлуче. Могуће је да је у промишљању приликом састављања ове приче, посебно пошто се склапала на извору аутентичне трагедије, дошло до закључка да је овакав њен ток и исход једино могућ. Није било места опредељивању јер ово ипак није средство за обрачун, а ни остварење које би приморало да било ко реагује покрећући било шта у институцијама система сасвим јасно, иначе, и овако оптуженог да је безнадежно корумпиран.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *