Источно од Рима

Како је тумачећи најновија дешавања у православној екумени и улогу Цариградске патријаршије у њима, патријарх Вартоломеј објаснио да може, али не намерава да измени Устав СПЦ, нити њене границе?

Да цариградски патријарх не само да нема коме да се правда за васељенски бродолом који је настао доделом томоса украјинским расколницима већ да је грубо кршење канона и мешање у апелациону дистанцу у споровима између клирика на канонској територији друге помесне православне цркве део како Божје промисли, тако и природна последица апостолске и духовне будности ове катедре над темом бола милиона Украјинаца, сазнали смо из интервјуа који је цариградски патријарх Вартоломеј дао „Политици“.

ГОТОВО БЕСПРЕКОРНО О тежини и последицама одлуке која у православљу може да изазове раскол ништа лакши него онај из 1054. ни речи. Напротив. У вези са питањем дароване аутокефалије, Вартоломеј каже да ће она напослетку помоћи теми јединства, те да је њено додељивање, уверен је, био неопходан предуслов.
„До јуче је највећи део украјинског народа био изван Цркве, што нас је болело. Због тога смо у прошлости улагали доста напора ради исцељења овог проблема. На пример, на нашу иницијативу били смо саставили мешовиту комисију са јерарсима из Васељенске патријаршије и Московске патријаршије, како бисмо пронашли решење. Коначно, ова комисија никада није почела свој рад, на одговорност Московске патријаршије, тако да је проблем постајао све већи. Појединци су, карактеришући друге расколницима, умиривали своју савест као да је све у реду. Уколико се, међутим, неки наш брат карактерише као схизматик или јеретик, а још више уколико се читав један народ, милиони људи, налази изван канонске Цркве, са расколом као разлогом – онда смо позвани, хитно и без икаквог кашњења, на духовну и апостолску будност, јер ’када страда један уд, тада скупа страдају сви удови’.“
Племенито, и за оне који не прате украјинску драму, или су рецимо заборавили благослов са којим је исти патријарх испратио акцију „Штит Еуфрат“ у Сирији, нема места за историјске дилеме. Ни за теолошке. Разуман и надасве хришћански став. При томе и канонски образложен. Готово беспрекоран.
Украјина је, закључује, просто задобила своју аутокефалност а Цариград је, мешајући се у унутарцрквени спор на канонској територији друге помесне цркве, само демонстрирао своју власт која дакако произлази из Божјег права и позиције у православном свету.
„У свести православне цркве не постоји ’источни папа’, а свакако ни у нашој мисли и смерном служењу. Сваки васељенски патријарх служи не једнострано и самовољно него сарађујући и саодлучујући са Светим синодом. Међутим, стоји чињеница да су Васељенски сабори дали Цариградској цркви неке одговорности и обавезе које немају друге цркве. А то је наложено мајци Цркви од, не само једног Васељенског сабора, и од не само једног канона. Према томе, не ради се о стицају околности или случаја у контексту ондашњих времена. Има много светих канона и пуно одлука Васељенских и помесних сабора који потврђују ове привилегије.“

[restrict]

У ПАПИСТИЧКОМ ДУХУ Упадљиво је да су права и повлашћени положај који себи приписује Фанар, иако негира ватиканолике претензије, протумачена са позиције папства. Такође, Вартоломеј аргументацију тражи на клизавом терену. Првенство Цариграда на које се позива Фанар је стекао када је седиште цара Ромеја и Сената премештено у Нови Рим. Разлози су, дакле, административно-политичке природе, а не канонске. Уосталом привилегије које су патријаршије уживале мењале су се заједно са околностима. Ако је Јерусалим пао на четврто место у рангу патријаршија зашто данас Цариград због источнопапистичке јереси не би могао да изгуби позицију првог међу једнакима?
На недоследност и пропагандистичку аргументацију Цариграда, у бриљантној анализи под насловом „Украјинска криза“ указује и Дејан Мачковић. Он подсећа да је Цариград добио привилегије и првенство части, као град Цара и Сената, затим Јустинијановим новелама и другим царским повељама, као што је у другом миленијуму повремено имао посебну моћ и првенство на основу блискости патријарха и султана. Међутим, та моћ и примат Цариграда се мењала, јењавала и јачала, те није извирала из богословља и канонског предања.
„Она је била обичајна и практична и идентична је ’примату’ који је московски патријарх уживао у односу на друге поглаваре цркава у Совјетском Савезу. Примат Цариграда није подразумијевао пирамидалну структуру Цркве, у којој је константинопољски патријарх врховни поглавица, коме се нико не смије супротставити, него му је давала првенство у иницијативама. У Цркви заиста постоји први, али тај први не ради ништа без сабора (34. апостолско правило).“
У интервјуу „Политици“ патријарх нас уверава да ће се током времена показати да су „намере мајке цркве и мене лично, биле чисто еклисиолошке, канонске и сотириолошке. Свакако ту нема ничег од теме наметања власти или испољавања амбиција нити, чак и горе, „грубог кршења канонског права“.
Нема ни места за поистовећивање случаја Украјине са Скопљем и Црном Гором.
„Свакако, колико нам је познато, многе владике СПЦ су суздржане у погледу Украјине из страха да ће оно што се тамо десило бити поновљено у Црној Гори и Охриду. Али уверавам вас да ствари не стоје тако. СПЦ има конкретне географске границе.“
Нема места за поистовећивање, али реторика и брига „о људима целог света и свих народа и људи без изузетка“ коју је у јуну прошле године Вартоломеј показао позивајући сестринске цркве да прихвате цркву у Скопљу у православно јединство из истог су извора као ове везане за Украјину.
Подсетимо да је у јуну поводом најаве да су Грчка и Македонија усагласиле споразум о промени имена те бивше југословенске републике васељенски патријарх, цитирајући апостола Павла, рекао да „када пати један, трпе сви, а када је један срећан, сви се радују“.
„Када се један од наше браће оквалификује као отпадник или јеретик, па чак и више њих, а посебно када је то цео народ, милиони људи су ван цркве на основу те поделе. Тада је потребна хитна реакција и позив на духовно буђење. Апостолска дужност цркве је да тражи начине спасења наше браће у Скопљу и Украјини. То је наша обавеза и одговорност да прихватимо истину у оквиру канона цркве. Зато наша Васељенска патријаршија брине“, поручио је тада патријарх Вартоломеј.

О НАМЕРАМА Забринут за браћу у Скопљу Вартоломеј се тада препоручио да, као арбитар у спору, а у циљу заокруживања НАТО пројекта на простору бивше Југославије и брисања српског идентитета, понуди мајчинство МПЦ.
Наравно ронећи сузе над духовно пробуђеном паством, он занемарује чињеницу да епархијама у Македонији мајка црква може бити само СПЦ, будући да су у њеном саставу од 1920, док су до 1776. биле под Пећком патријаршијом. Антиисторијски и антисрпски циљ.
Али намера више не постоји, категоричан је патријарх у интервју „Политици“. Такође, не постоји намера, овде долазимо до најопаснијег дела интервјуа, да Цариград измени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум.
„Никада Васељенска патријаршија није прекорачила границе других цркава, сем једино уколико постоји захтев и већа црквена потреба.“
Дакле, Цариград може, али неће мењати границе, као ни Устав СПЦ као највиши акт аутокефалне помесне православне цркве – сем уколико не постоји црквена потреба?
Да ли се потреба може родити ако браћа у Скопљу завапе за својом духовношћу под крилом МПЦ која је, зачудо, настала када и македонска нација, у 20. веку? Може ли патријарх одређивати седишта и надлежности помесних цркава као што то папа чини са бискупијама? Коначно, како Вартоломеј може мењати наш устав, те да ли ова његова изјава баца ново светло на мотиве оних који су предлагали овај документ споран због дефинисање наше помесне цркве?
За оне упознате са историјом деловања Константинопоља, улогом у спољнополитичким плановима САД, канонским огрешењима, те конкретним и страшним последицама са којима се након доделе томоса суочава украјински народ – разговор у „Политици“ се може читати и као политичка демагогија, левантска вештина варања, опасна апологија…
За оне који не уче, закључује Мачковић у свом есеју о украјинској драми, треба подсетити на речи папе Пија IX изречене у преписци поводом Цариградског сабора 1872. а упућене „главном турском шизматичком имаму, који прима своју власт и инвеституру од Султана: „Покушао си да направиш Васељенски сабор, а направио си васељенски бродолом.“

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *