Геноцид над људским здрављем

Последице НАТО агресије (2. део)

фото: ЗОРАН ЈОВАНОВИЋ МАЧАК

Пише Милоје С. Нешић

Двадесет година након НАТО агресије нема организованог и систематског праћења здравља и лечења војника и полицајаца који су учествовали у рату 1999, али ни локалног становништва

Др Лаза Лазаревић је крајем XIX века написао приповетку „Све ће то народ позлатити“ о тешком положају ратних инвалида и нехуманом односу државе према њима, након српско-турских ратова од 1876. до 1877. године.
Двадесет година након НАТО агресије нема организованог и систематског праћења здравља и лечења војника и полицајаца који су учествовали у рату 1999, али ни локалног становништва, ни бројних професионалних екипа различитих делатности које су радиле на контаминираним подручјима. То су стотине хиљада наших суграђана! Током истраживања и снимања екипа филма „Експеримент наживо – Experimentum in vivo“ у више наврата је чула мишљења да се ради о много људи и бројним пацијентима. Међутим, мора се подсетити да то није било важно 1999. када се бранила земља.

[restrict]

СМРТ НА ПЉАЧКОВИЦИ Непосредно након бомбардовања на Пљачковици, радници ЈП „Водовод“ Врање радили су на рашчишћавању терена. Већина се од тада разболела од малигних болести и преминула. Један од ретких преживелих говори: „Ја сам Стошић Стојадин. Ограђивали смо, компресором смо правили рупе, чистили рукама стубове да бетонирамо. Било нас је стално пет-шест а данас сам једино ја жив. Сви су умрли, Мицко, Станиша, Слободан, Горан… Сви су умрли од рака. Ја сам, како доктор каже, на време отишао. Имао сам пликове по кожи, који су били црвени дању а ноћу жути или модри. Био сам у Клиничком центру у Београду, ВМА и у Винчи. Док смо радили на Пљачковици, нисмо имали заштитно одело, ни маску. Нико нас није упозорио. Било је трагова, рупа, муниције. С нама је повремено на Пљачковици био и директор ’Водовода’ Стојан Димчић. И он је умро.“
Драгана Митић је супруга једног од преминулих радника: „Горан је био шофер а они су били пет или шест радника, који су морали горе да чисте и да ограђују. Горан је био седми. После тога смо чули, преко људи, да има уранијума, да ће се после 10 година разболети. Међутим, колеге нису ни дочекале десет година. Горан је последњи преминуо.“ Кроз сузе наставља: „Једва смо преживљавали да имамо за хлеб. Никола је имао 9 година, Стефана 7 а Јелена 4 године. Живели смо тако што смо чували краве, па смо морали да продамо краве да издржим децу и да лечим Горана у Београду. Троје деце су често били сами у кући. Садила сам туђе њиве, па су сваке суботе деца продавала на пијаци и што зараде куповала девизе на пумпи, да бисмо могли да излечимо оца.“
Милан Митић је млад стручњак и отац двоје деце. Он је шеф емисионе технике РТВ Врање. На Пљачковици је био више од 200 пута: „Имао сам операцију крајника 2007. После тога ми је дијагностициран чвор на штитној жлезди. Кад сам био на прегледу код доктора, тај чвор је био 2,4 цм, а 2016. године кад сам оперисан и кад су извадили штитну жлезду, тај чвор је био 11 цм.“
На Пљачковици и другим контаминираним локацијама радиле су и екипе РТС-а. Александар Ђорђевић је техничар специјалиста у емисионој техници. О својим преминулим колегама говори с пијететом: „Тако и доктори кажу, млади организми су најосетљивији. Мали Зоки Стефановић је имао двадесет година. Млад техничар, изванредан! Он је баш на Пљачковици био на интервенцији после бомбардовања. Са антенским системом је требало нешто да се покуша. И он је годину, две касније добио тај злоћудни, злогласни Хочкинов лимфом и преминуо. То је највећа трагедија. После тога су преминули и Миодраг Коматина од карцинома дебелог црева, Велизар Ера Вермезовић, инжењер наш легендарни из емисионе технике који је имао канцер на мозгу. Дуго се јуначки борио и лечио.“
Александров колега, инжењер Божидар Гутић је у време бомбардовања био шеф емисионе станице РТС-а у Црвеном селу код Суботице: „Знам од људи који су ишли на увиђаје, који су били активни припадници полиције тада, да су конкретно на подручју Палића нашли радиоактивне материје које су биле избачене са тим ракетама.“
На сличан начин о овоме сведочи и Слађана Остојић, директор и главни уредник „ТВ Зона плус“ из Ниша, у време НАТО агресије уредник у ТВ5: „Моје колеге и ја били смо буквално на свакој локацији која је бомбардована. Добили смо дојаву да је негде пала неексплодирана бомба. И позвали су нас у једну фирму у Нишу, где је пала, да то снимимо. Дошли смо ја и сниматељ. Појавио се неки човек са Гајгеровим бројачем, који је када су пришли тој бомби почео лудачки да пуцкета. Буквално је производио континуиран тон. И сећам се да ми је сниматељ само рекао, молим те удаљи се јер тек треба да рађаш, ово зрачи.“
О својим колегама који су као новинари и уредници регионалне ТВ5 из Ниша најчешће радили на бомбардованим локацијама, она говори: „И директорка и главна уредница и шеф деска и друге колеге оболели су од неколико различитих врста малигнитета.“
Један од наших најбољих стручњака у области телекомуникационих ТВ и радијских система, магистар техничких наука Јовица Богдановић радио је на пројектовању, реализацији и одржавању емисионих система широм Србије: „Радио сам на пиротском Црном врху, Пљачковици изнад Врања, Овчару код Чачка, Црном врху код Јагодине, на Копаонику, Јастрепцу, Тупижници и на више локација у Рашкој области. Нико званично није знао, али је после почело да се прича. У приватној комуникацији сам почео да дознајем да је ту било осиромашеног урана, да је то контаминирана зона. И мени је понуђено да ексклузивно сервисирам уређаје са Пљачковице. А онда сам се питао, зашто баш ја? До тада је била велика јагма за послом. А онда се испоставило да су неки људи знали, а други нису. Али шта се десило? Уређаји су инсталирани и нисам више ишао тамо. Али сам те уређаје до 2009. сервисирао у својој радионици. Били су пуни прашине, па сам схватио да је та прашина била опаснија него сама посета локацији. Али било је касно за мене кад сам то схватио. Разболео сам се 2009. То је деловало доста бенигно, али када сам отишао на озбиљније прегледе, утврдили су да имам рак дебелог црева и врло брзо сам оперисан. После тога сам добио хемиотерапију на коју је организам врло бурно реаговао и то је била баш тешка ситуација.“

ПОВЕЋАЊЕ БРОЈА ОБОЛЕЛИХ Потресно је и сведочење младог хирурга др Саше Велкова из Пирота. На контаминираним локацијама служио је војни рок након завршетка рата: „Војску сам служио у Копненој зони безбедности у Прешеву у периоду од новембра 2000. до априла 2001. године. Радио сам као трупски лекар. Та је јединица била на граничном прелазу. Граница је била на два километра. Обилазио сам положаје караула Козјак, Кодра, обезбеђивао тенковско гађање, и обилазио јединице које су биле на тим положајима. Разболео сам се 4 године након служења војске. Прве тегобе, промуклост, храпав глас, док нисам урадио дијагностику 2007. године. И утврдили су карцином гласних жица. Од нас 37, седморица су се разболела, а шест је покојно.“
Сви лекари с којима је екипа филма разговарала јединствени су у оцени да постоји велико повећање броја оболелих од малигних болести у Србији.
Професор др Радан Џодић, хирург-онколог, в. д. директора Института за онкологију и радиологију Србије, упозорава: „Почев од тога да је озонски омотач слабашан, да сунце изазива опекотине, које ће бити узрок рака коже, али и повећања оболелих од меланома коже, па зашто не би хемијски агенси и зрачење доводили до рака? При томе, опет да нагласим, нема навијања! Док не докажете узрочно-последичну везу не можете да тврдите“, и додаје, „заиста је забрињавајуће да све више младих људи, младих жена рецимо, добије рак дојке у трећој деценији. Све више ће бити новооболелих. И наравно морамо се припремати, цело друштво.“
Професор Миодраг Ђорђевић опомиње да нису проблем само малигне болести: „Бомбардовање захваљујући канцерогеним материјама, осиромашеном уранијуму, хемијским једињењима и осталим факторима ризика доводи до повећања малигних обољења и биће их све више и више. Али не само малигних обољења. Приупитајте неурологе колико је неуролошких случајева повећано, питајте колико је хормоналних поремећаја код жена, питајте колико жена улази у менопаузу пре времена. Све су то фактори који су геноцид над људским здрављем.“

Наставиће се

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *