Генерал-пуковник Владимир Лазаревић – Како смо спречили копнену инвазију

Разговарао Звонимир Пешић

Оно што се десило 9. априла улази у историју ратовања јер смо променили и моју одлуку и одлуке виших командних инстанци. Измениo сам заповест за одбрану земље коју сам већ издао, иако нисам добио заповест команданта Треће армије и начелника Штаба Врховне команде, што је у војној теорији преседан… Границу ћемо одбранити по сваку цену! Тако смо без наређења одлучили да ћемо одсудно бранити Србију

Oд 24. марта до 10. јуна те 1999. године главни догађаји збили су се на простору Косова и Метохије, јер је одвајање и освајање јужне српске покрајине био превасходни ратни циљ НАТО-а. Сирене за престанак ваздушне опасности на Косову и Метохији се нису оглашавале по неколико дана јер су авиони агресора непрестано кружили изнад те територије.
Генерал-пуковник у пензији Владимир Лазаревић храбро, одлучно и зналачки предводио је одбрану Косова и Метохије. У то време, као добровољци, на Космету су били и његови синови Владан и Марјан.
Космет је био поприште ратних догађања и током 1998. године јер су шиптарско-терористичке снаге готово свакодневно на неком од граничних одсека, стазама и богазама, у дивљини природе, покушавале да на простор КиМ убаце што веће количине наоружања, минско-експлозивних средстава, муниције и војне опреме. Практично, Приштински корпус је готово две године већ био у рату, мада је по свим правилима владао мир. До пред избијање агресије генерал Владимир Лазаревић био је начелник Штаба приштинског корпуса, да би по постављању генерала Небојше Павковића на положај команданта Треће армије постао командант Приштинског корпуса. Велики део времена током рата генерал Лазаревић је провео у првом појасу одбране, а не тако ретко био је и на првој линији одбране Космета и Србије.

[restrict] Шта се подразумева под Битком за Кошаре?
Кошаре су, иако се последњих неколико година о томе све више чује, недовољно испричана прича о одбрани земље на простору Косова и Метохије. Tермин Кошаре је метафора за епопеју јуначке одбране Србије на простору Косова и Метохије. Да појасним, Кошаре је један топоним везан за село и караулу, али у војничком смислу оно што се дешавало у одбрани земље, то је један шири простор који обухвата више караула: „Кошаре“, „Морина“, „7. јули“ и „Ђеравица“. То је био фронт ширине више од 20 километара.
На самом почетку рата, уочи Ускрса, 9. априла 1999. године, дошло је до масовне копнене инвазије, до масовног покушаја борбеног продора у дубину Метохије и Србије, а све у оквиру примене НАТО стратегије ваздушно-копнене битке. То је, у ствари, широко припремљен план, сачињен у Пентагону, а припремили су га амерички стручњаци. За ту тврдњу у Хашком трибуналу постоје и докази. План је имао назив „Стрела“. Копнену инвазију покушало је да оствари више десетина хиљада терориста, припадника оружаних снага Албаније, НАТО снага лоцираних у Македонији и Албанији, и имала је две етапе: „Стрела 1“ и „Стрела 2“. У оквиру прве етапе НАТО је планирао да у најкраћем року, за 7–10 дана, поломи кичму одбране на том правцу напада: северна Албанија – карауле „Морина“ – „7. јули“ – „Кошаре“ – „Јуник“ – „Ђаковица“ – Клина – ка северном Косову и ка централном Косову, уз прихват и садејство јаких терористичких снага у ширем рејону Јабланице. То је, дакле, била њихова идеја и због тога су данима вршили бесомучну ракетну, ваздухопловну, артиљеријску и свеколику подршку, вршећи тзв. изолацију бојишта, од границе до дубине од 20 до 30 километара, спречавајући било какво довођење наших снага или јаче груписање и јачи отпор.
Како је агресор ешалонирао снаге?
За операцију „Стрела“ агресор је ешалонирао снаге различите структуре и организације, али све под командом снага НАТО-а. У првом њиховом ешалону били су, да тако кажем, башибозуци, терористи с простора КиМ који су, у 11 различитих логора широм Албаније, претходних 15-20 дана обучавани за напад на своју земљу, за напад на Србију. За њима су ишли страни плаћеници – муџахедини и припадници Бин Ладенове Ал Каиде и страни инструктори који су имали задатак да силом оружја приморавају први ешалон да се не повуче, да једноставно иде преко државне границе, да губи главу, а преко њих ће они наставити продор у дубину КиМ. Трећи ешалон су биле формацијске оружане снаге Албаније и оружане снаге НАТО-а и механизоване јединице Италије, Француске итд.
Изабрали су 9. април (Велики петак), уз пуни цинизам, јер је СРЈ у част великог православног празника 6. априла прогласила вишедневно примирје. Користећи ситуацију, а и орографске и топографске предности тог дела државне границе (терен са њихове стране надвишава нашу територију), рачунајући вероватно и на изненађење, они су кренули 9. априла уз такву ватрену подршку да је све горело у првом појасу одбране. Горели су и небо и земља. Многи наши браниоци назвали су то Вијетнамом у малом. На Јуничким планинама и делу Проклетија снег је био изнад метра висине.
Недовољно се зна да је по дубини осам до десет километара агресор употребио и хемијске бојне отрове, дакле хемијско оружје, које је имало за последицу апатију, безвољност, остављање оружја поред себе, губитак воље, храбрости и одлучности. А са те стране границе, из Албаније, из ваздуха, а и с леђа јер су јаке шиптарско-терористичке снаге ударале у леђа и у бок нашег другог ешалона, који је по дубини у односу на фронт био 10-15 километара… За све време напада 9. априла и наредних дана, НАТО пешадија, како ја зовем те снаге, дакле пета колона, терористи, директно је НАТО-у слала податке где су размештене наше јединице. О томе постоје релевантна документа.
А ми?
Јединице Приштинског корпуса су се у то време тежишно бавиле разбијањем терористичких снага широм Косова и Метохије, како би их онемогућиле да спрече оперативни развој Корпуса, довођење нових снага ВЈ, мобилизацију и поседање положаја и рејона за одбрану. Дакле, у граничном појасу који је у то време био ширине 10 км, и у граничном подручју по дубини око 20 км, наше снаге су по бројности људи биле релативно недовољне. Оне су још увек биле груписане у борбене групе, а не у формацијске јединице – батаљоне и бригаде, јер у то време нисмо имали јединствени план одбране земље (ратни план), већ је на снази био План „Гром 4“ – спречавање упада мултинационалне бригаде НАТО-а из Македоније и Албаније на нашу земљу. НАТО се сјатио на простор две суседне државе и отпочео прави тотални рат против наше земље. Зато кажемо да се у том тренутку Приштински корпус нашао у немогућој мисији и у стратегијској клопци. Корпус је дејствовао по мирнодопској формацији у оквиру јаких борбених група, искуствено и морално јаких, технички опремљених, али недовољних снага да би спречио масовни копнени напад.
У првом ешалону, дуж саме границе, биле су углавном граничне јединице 53. граничног батаљона. То је неколико стотина војника у оквиру три-четири карауле, појачаних јединицама ПВО. Оне су прве прихватале борбу, сукцесивно пружале отпор, да би се друге јединице уводиле за спречавање дубљих продора. По дубини на 10 до 15 км биле су јединице ранга два моторизована батаљона, један из 125. моторизоване бригаде и други из 549. моторизоване бригаде, с тим што је сваки од њих имао задатак да брани правац Кошара и суседне правце, рецимо правац Морине који је тенкопроходан, а тактички је правац. У неком тренутку би могао да поприми карактер тактичко-оперативног правца. У таквим условима општег напада, крајње неповољне топографске ситуације, где граница надвишава све наше положаје, заиста је било тешко и претешко да можемо заштити сваку стопу.
Какав је задатак имао Приштински корпус?
Oдлука команданта Корпуса, дакле моја, била је усклађена са одлуком Команде Треће армије, а њихова ‒ са Штабом Врховне команде.
Ми нисмо имали задатак да одсудно бранимо границу од граничне линије, да изгинемо сви на првом положају, да бисмо сачували границу. Имали смо задатак да сачувамо живу силу и технику од масовних удара са дистанце и из ваздушног простора и од терористичких дејстава, да разбијемо терористичке снаге широм Космета и омогућимо ефикасну одбрану, да сачувамо становништво од погрома који је претио српском и неалбанском становништву, па и Албанцима лојалним држави. У крајњем, требало је да одбранимо државни интегритет и суверенитет, али узастопно ‒ одбраном до неке, условно да кажем, оперативно-стратегијске греде: Милановац планина – Сува планина – Црнољева, а онда уз прегруписавање и корпуса и ојачање другим јединицама ВЈ да кренемо у противудар и отерамо агресора с наше територије.
Оно што се десило 9. априла улази практично у историју ратовања јер смо променили и моју одлуку и одлуке виших командних инстанци. Променио сам заповест за одбрану земље коју сам већ издао, иако нисам добио заповест команданта Треће армије и начелника Штаба Врховне команде, што је у војној теорији преседан. Једноставно нисам имао времена да чекам, а нико није очекивао да ће нас западни свет напасти, нико није могао имати ратни план 10-15 година пре тога да ће се тако нешто десити.
Када је дошло до копнене агресије, уз страховиту ваздухопловну и артиљеријску подршку, везе су биле у прекиду с првим појасом одбране. Непријатељ је првих дана агресије уништио сва чворишта стационарне везе, све поште у Метохији а радио-везе и радио-релејне везе је блокирао жестоким електронским ометањем. У јутарњим сатима нисам знао шта се дешава. Старешине са истуреног командног места, начелник Штаба Приштинског корпуса генерал Верољуб Живковић и оперативац потпуковник Горан Јевтовић, написали су извештај, негде између шест и пола седам изјутра. Пред јутро је отпочео жесток напад. Потпуковник Тасић је силом прилика постао официр за везу. Он се пробио до мене и донео ми борбени извештај. Примио сам га око 12 или 13 сати. Видео сам да се десило велико зло на том простору одбране државне границе.
Око 14 сати позвао сам истурено командно место у Ђаковици. Добио сам прецизне информације, покушао да их смирим поруком да остану чврсти, да свим средствима бранимо Србију и да нема повлачења. Тако сам променио заповест коју сам раније издао. Поручио сам им: држите се, ми смо уз вас, долазимо, шаљемо појачање. Чак сам навео кога им све шаљем у појачање, што је њих на неки начин охрабрило. Успели смо да ангажујемо и неколико авиона, да им пружимо директну ваздухопловну подршку, што је додатно ојачало њихов морал. Последња реч је у том разговору била: долазимо!
Знали су да командант армије, генерал Небојша Павковић и ја крећемо према њима. Настале су борбе прса у прса. Бомбама су, као у филмовима, одбијали нападе помахниталих терориста, међу којима је било дрогираних… Било је и странаца и црнаца… У раним јутарњим сатима 10. априла стигли смо до наших снага. Борбе су трајале свом жестином: хаубице енглеских, америчких и албанских ОС дејствовале су и по нама. Били смо засути тим пројектилима. Са десне и леве стране положаја за одбрану које су држали граничари ангажовали смо друге јединице, ојачали тај део фронта, а онда смо узвратили свом силином и све те башибозуке, тај први ешалон, заковали за почетне положаје, стабилизовали одбрану.
Те борбе нису престајале све до краја рата.
Ванредни борбени извештај који сам путем курира добио 9. априла у рано поподне, описивао је Вијетнам у малом, борбе прса у прса, више хиљада агресорских снага јуришало је на фронту ширине 10-15 км. Непријатељ је дејствовао на правцу караула „Кошаре“ – село Кошаре – Батуша – Јуник и Јабланица. Масним словима исписан је последњи пасус тог извештаја, а гласио је: Борбени морал је на висини, границу ћемо одбранити по сваку цену. Та реченица са ИКМ корпуса мојих потчињених указује на јунаштво људи који су у том првом таласу одбране земље били на Kошарама, условно речено, на том ширем фронту, говори колико су имали храбрости, колико су имали веру у то што бране светиње иза себе, колико су имали веру у своју команду Приштинског корпуса и Команду Треће армије, да неће остати сами. Спремни су били да се жртвују.
Дошло је до стабилизације одбране, до општег појачаног расположења и ми смо тада, сви који смо се нашли на том делу фронта, прећутно донели одлуку да ћемо бранити Србију по сваку цену. Јесте била неписана та одлука. Нисмо одлучивали на основу тога од кога се бранимо већ које светиње иза нас бранимо. Пре свега бранимо на хиљаде војника, у другом појасу одбране, становништво, бранимо Космет, бранимо Србију. То неписано правило да ћемо бранити Србију свим средствима довело је до појединачних хероизама. Рецимо, Тибор Церна који је рекао да за ову земљу ваља гинути, касније једна наша добровољка из 125. бригаде Слађана Карађорђевић, мајка шесторо деце, када каже „и мртва ћу бранити Србију“. Још је хиљаде, хиљаде таквих примeра. Наш атлетичар Горан Раичевић требало да је иде на припреме за олимпијаду у Атини. Рекао је: „Не, ја морам ићи да браним Србију јер је у питању отаџбина.“ Ти војници и старешине су се нашли у првом појасу одбране. И мајори Душко Шљиванчанин и Драгутин Димчевски и командири караула нашли су се у готово безизлазној ситуацији, али је иза њих и с њима била Команда Приштинског корпуса.
Шта је пресудно утицало да операција „Стрела 1“ није успела?
Хоћу да споменем неизмерни хероизам наших бораца. У мојим и борбеним извештајима који су упућивани Команди Треће армије, а тек касније сам сазнао да су ишли и до Штаба ВК, што није уобичајено, па и директно до председника државе, све то је написано. То није у складу с војном доктрином, али се сматрало да је било потребе да тако функционише извештавање. У извештајима има и појединачних имена, јунака у одбрани тог дела фронта.
У једном тренутку терористи, који су нас каменом могли гађати, ушли су у порушену зграду карауле „Кошаре“. Ми нисмо били у караули. Зграду су срушиле снаге НАТО-а. Тада су славили и приказали свету да су ушли на територију Космета. Нормално је било да смо то спречили, јер смо артиљеријом ликвидирали преостале зидине карауле и све оне који су мислили да је то њихов бастион, да ће одатле надирати. Завршили су тамо где су сматрали да су освојили српску територији.
Фронт се ширио и лево и десно, па ће се у једном тренутку практично проширити на 60-80 километара, све до Паштрика и Коритника. Када говоримо о тим догађајима, нису то више само „Кошаре“, нити „Морина“, а ни караула „Павле Илић“ већ се фронт простире према Деви, Пашрику, Коритнику.
Како је одбрана стабилизована?
Моја оцена је да смо формирањем привремене јединице, чији је назив Одред специјалних снага, пресудно донели стабилизацију. Дакле, наредио сам да се та јединица формира из састава 72. специјалне бригаде, 63. падобранске бригаде, 52. батаљона војне полиције и из неких других јединица. Одред је добио задатак да вештим маневрима, применом лукавстава, нанесе што веће губитке агресору, да га што дубље врати на његову територију и тиме олакша поседање положаја за одбрану наших јединица по дубини, а нису поселе први појас одбране у оквиру бригада. Одред је бројао више стотина старешина и војника. Био је јачи од батаљона. О тој јединици се мало зна.
Сећам се обраћања падобранаца. У то време мајор Илија Тодоров (сада генерал-мајор) молио ме је да им дотуримо муницију јер имају само три до четири метка по човеку. Рекао сам им да сачувају два метка за себе, а два да испале у праве мете, јер се, због потпуне изолације бојишта, није могла дотурити муниција. Кога год да пошаљете као појачање, био је изложен јакој ватри. Послао сам, на пример, пуковника Трајковића, начелника обавештајног органа корпуса који је тешко рањен. Затим на првој линији одбране тешко је рањен мајор Душко Шљиванчанин. На караули „Морина“ рањен је пушкомитраљезац да би, нашавши се у близини, то оружје преузео пуковник Трајковић и наставио да одбија нападе терориста.
Када је отпочета копнена агресија, мајор Душко Шљиванчанин је тражио артиљеријску подршку. Није је добио јер смо били обзирни да наша земља не отвара ватру по суседној земљи. Албанија је класичан пример земље агресије. Али ми смо се суздржавали. Тек када су ушли више на нашу територију, употребили смо корпусну артиљеријску групу и у потпуности стабилизовали фронт.
На таквом терену изнад 1.300 метара надморске висине ангажовали смо и део оклопно-механизованих јединица. Сећам се да ми је генерал Павковић рекао: „Лазаревићу, то је сулуда идеја.“ А ситуација је, напросто, захтевала тенкове. Наиме, на албанској страни су била таква утврђења, такви бункери из времена Енвера Хоџе, да авијација није могла да их уништити. Једино су то могли да учине тенкови. И заиста, уз велику решеност неколико тенковских посада, оне су изашле близу врха, на границу и разбиле та утврђења. Тенкови су гађали са растојања од неколико стотина до 1.000 и 2.000 метара. Те су јединице „прегореле“ током 1998. године. Нису се бојале ничега. Врхунски оспособљене. Можете да замислите када су се појавили тенкови, како је то деловало на наше војнике и старешине. Из бункера су искакали разни пси рата, међу којима је било и црнаца. Тенковске посаде су урадиле свој посао и вратиле се назад без губитака и оштећења.
Како су наши инжењерци доскочили терористима?
Четврта компонента која је значајно допринела ојачању фронта који се ширио били су наши инжењеријски састави. Све те стазе и богазе које су могле да воде ка дубини наше територије запречили су инжењерци. Уз велике губитке, снаге агресора нису могле даље да кроче. Али је тај део фронта остао отворен. Све до краја рата кидисали су на наше јединице. Изгубили су тзв. бригаде на том делу фронта. Имао сам прилике да видим филм албанске производње (настао у Републици Албанији), снимак на којем се види како сахрањују албанске војнике и стране инструкторе. Сећам се имена Ђузепе, припадника НАТО-а.
Дакле, ни хеликоптери типа „апач“ ни ангажовање најсавременијих авиона, нити употреба хемијског оружја, употреба ракетних система земља-земља, ништа није помогло агресору јер су на другој страни као непремостиви бедем били патриотизам и јунаштво наших јединица ангажованих у одбрани у првој етапи непријатељске операције „Стрела 1“. Нећу посебно да издвајам јединице. Први удар зауставили су припадници 53. граничног батаљона, а онда по дубини биле су снаге 125. моторизоване бригаде, пре свега други батаљон, затим снаге 549. бригаде, чија то није била зона одговорности. Наиме, 2. батаљону, са мајором Влахом Вуковићем на челу, наредио сам да с другог положаја крене и затвара те правце. Признање одајем јединицама војне полиције и извиђачко-диверзантским јединицама Приштинског корпуса, затим јединицама потчињеним Приштинском корпусу: 72. специјалној и 63. падобранској бригади, па корпусној артиљеријској групи, па инжењеријским саставима. Све је то учествовало у одбрани на правцу Кошара.
Кошаре су по жестини напада, по циљевима, по ангажованим снагама, по бруталности напада, по садејству терористичких снага, по дубини нама иза леђа и у самој Ђаковици, па десно или западно од Јабланице, недовољно позната прича. Тај фронт је остао до краја рата стабилан и у нашим рукама.
Пошто тај покушај продора на територију Србије није успео, фронт се веома брзо ширио на њихово десно, односно наше лево крило и 30–40 км према Призрену, Паштрику и Коритнику, према караулама „Ликен“, „Горожуп“, „Стојановић“ и др. А то је већ операција „Стрела 2“.
Браниоци су на Кошарама чинили и немогуће?
На десетине је херојских прича. У току дана више пута један положај прелази из руке у руку. Као некад, у Другом светском рату. Десетар Шарац одбио је напад око 300 црнокошуљаша. Сви су остали на ледини. То је 30 на једнога. То су типични борбени извештаји. То су документа из рата. То је крупна грађа. Да поменем и водника Миловановића, тешко рањеног, који је забранио да му наши прилазе јер се од јаке непријатељске ватре до њега није могло. Нисмо успели да га извучемо и до дан-данас не знамо његову судбину.
Испричаћу вам још нешто. Наиме, довољно је било да наши старешине и војници посредством средстава везе чују команданта корпуса и да се понашају као да сам ја ту, заједно с њима. То је феномен којег нисам био свестан. Када се враћам са Горе или Драгаша, кажем: стижем! За њих то стижем није значило да ће доћи појединац, него команда и све што имамо.
На располагању ми је била јединица за обезбеђење Команде корпуса. Када је кренула копнена инвазија према караулама „Морина“ и „Кошаре“, сутрадан, као ојачање, послао сам их на „Кошаре“. Тада је на нашу територију било убачено 400 сасоваца (енглески специјалци) са задатком да ликвидирају команданта Треће армије и команданта Приштинског корпуса. Чак је и председник Слободан Милошевић, у два наврата, звао команданта армије и упозоравао Небојшу Павковића речима: „Немојте ти и Лазаревић да шетате по фронту. Убачено је 400 сасоваца. Не могу да схватим шта би се десило ако страдате.“ Генерал Павковић му је одговорио да је наша људска и војничка обавеза да будемо у јединицама.
Саветник председника САД Доналда Трампа Мекмастер, кога називају интелектуалном громадом америчке војске, задужен за безбедност, објаснио је да су њихове специјалце надмудрили наши. Нису могли ништа да ураде. Дакле, Мекмастер у фебруару 2017. године, на скупу Атлантског савета, изјавио је да њихови специјалци, као свугде у свету, нису у Србији могли да изврше задатак и да смо их надмудривали у свему. Сасовци су остали празних руку захваљујући томе што смо предузимали све неопходне мере.
Каква је била операција „Стрела 2“?
Ако су Кошаре синоним за Вијетнам у малом, онда је Паштрик синоним за Вијетнам у великом. Тамо је НАТО употребљавао и тепих-бомбе. Али о томе ћемо наредном приликом…

[/restrict]