Генерал-пуковник Спасоје Смиљанић – Први и једини на свету оборили понос Америке

Разговарао Звонимир Пешић

И поред техничко-технолошког заостајања од 25 до 30 година, противавионци Војске Југославије постигли су значајан учинак: оборили су два америчка авиона (Ф-117А и Ф-16С), девет беспилотних летелица, 45 крстарећих ракета и четири велика пројектила. И још су, процењује се, погодили 36 авиона НАТО-а и два хеликоптера. Чињенице указују и на то да је погођени стратегијски бомбардер Б-2 завршио у Спачванским шумама, јужно од Винковаца

Студија „Агресија НАТО – Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана у одбрани отаџбине“ генерал-пуковника у пензији Спасоја Смиљанића представља незаобилазно штиво за сваког истраживача који се аналитички и научно бави ратом 1999. године. У пилотској каријери Смиљанић је остварио највише домете: на суперсоничном авиону Миг-21 летео је 31 годину. Носилац је Златног пилотског знака и звања инструктора летења. Потиче из угледне златиборске фамилије Смиљанића, традиционално познате по многобројним официрима и свештеницима. Службовао је у Скопљу и Приштини, а сада живи у Београду. Један је из плејаде ратника који су професионално, часно и одговорно обавили дужност у одбрани отаџбине.

Који је догађај у предвечерје рата допринео да схватите да ће до агресије доћи за неколико дана?
„Имате ли С-300?“, било је последње питање које ми је пуковник Џон Пембертон, војни и ваздухопловни изасланик САД, поставио 18. марта 1999. године, на трећем састанку који сам за нешто више од месец дана имао с њим, на његов захтев.
Одговорио сам: „Сазнаћете ако нас нападнете!“ Био сам готово сигуран да ће НАТО за четири до пет дана извршити агресију на СР Југославију и то саопштио својим сарадницима.
Како дефинишете рат вођен 1999. године?
Био је то асиметричан рат и сврстава се међу најнеравноправније у историји цивилизације. Своју моћ НАТО је црпео, потпуно и у сваком погледу, из обновљивих извора, а СРЈ из потпуно необновљивих. Однос ангажованих војних ефектива био је неупоредив, а у технолошком погледу наша средства ратне технике заостајала су 25 до 30 година.
За 78 дана рата авијација НАТО-а извршила је 26. 095 летова, од чега борбена 18.168. Просечан дневни налет је био 334 лета, а било је и дана када је у ваздушни простор СРЈ улазило и више од 500 авиона. Операција је представља пример модела „Удар са дистанце“ на којој наше снаге, као бранилац, нису могле значајније да противдејствују по снагама које су изводиле операцију.
Значајну и незаменљиву улогу имала су и космичка средства војне намене. Изнад територије СРЈ, за све време агресије, налазило се од 8 до 12 сателита који су заједно с авијацијом представљали основу извиђачко-нападних борбених активности.
Планиране снаге за почетак агресије од 464 авиона и око 450 крстарећих ракета, за 78 дана нарасле су на око 1.040 авиона и на око 1.000 крстарећих ракета. Број дефинисаних објеката за дејство у првој фази од око 300 увећан је на преко 3.000 на крају агресије.
У агресији су први пут употребљени нови нападни системи (авиони и крстареће ракете), међу којима и стратегијски бомбардер Б-2, као и нова оружја.
НАТО није исказивао витештво, у смислу да гађа војне објекте, већ је кукавички, како је рат одмицао, осветнички гађао цивиле и цивилне објекте.
На цивиле и цивилне објекте извршено је 1.390 ватрених дејстава, што без дилеме показује да су цивили и цивилни објекти били објекти дејства (напада), а не „колатерална штета“ како су говорили званичници НАТО-а. На ово упућује и чињеница да су бомбе и ракете НАТО-а убиле око 500, а повредиле више од 900 цивила. Колико су цивили били изложени дејству бомби НАТО-а показује и чињеница да их је погинуло знатно више него припадника одбране.
Рушење објеката инфраструктуре, посебно мостова, путева и железнице имало је знатан негативан утицај на борбена дејства РВ и ПВО и дотурање материјално-техничких средстава на борбене положаје.

[restrict] Какво је било стање стратегијске групације РВ и ПВО на крају 1998. године?
Карактеристични показатељи стања били су застарелост и скромне борбене могућности основних борбених средстава (авиона, радара, ракетних системи ПВО, система преноса информација и командовања) за савремено, софистицирано ратовање, и низак ниво техничке исправности скоро свих средстава ратне технике, посебно авиона Миг-29 и радарских средстава ТПС-70.
Деведесет одсто борбених авиона, 80 одсто радара и сви ракетни системи припадали су првој и другој технолошкој генерацији, малих борбених могућности и врло неотпорни на електронско ометање.
Недовољна попуњеност резервним деловима за све врсте и типове авијације, а за Миг-29 попуњеност је износила критичних 24 одсто. За овај авион недостајали су неопходни делови за мотор, рачунар и авионски радар. Недостатак резервних делова и важних склопова средстава ратне технике западног порекла (САД, В. Британија), које није било могуће обезбедити, били су разлог што је само 60 одсто радарских система било борбено употребљиво.
Обука појединаца, команди и посебно јединица била је сведена на доњу границу дозвољеног, свега око 30 одсто потребног и планираног програма летачке обуке. Овакво стање није било само 1998. већ је тако било и шест-седам претходних година. Ово је отварало погубне и погибељне последице.
Недостајали су уређени објекти за ватрено дејство, заштиту људи и средстава ратне технике, осматрање, командовање, објекти везе и друго.
Са стањем РВ и ПВО било је упознато државно и војно руководство СРЈ. На реферисању о плану употребе РВ и ПВО најодговорнијим челницима државе и војске 12. фебруара 1999. године посебно сам указао на проблем инфериорности у којем се налази РВ и ПВО у односу на снаге у очекиваној агресији.
У Плану употребе РВ и ПВО било је дефинисано дејство наше авијације по објектима у Албанији и Македонији. Зашто те снаге нису употребљене?
Извршење тог задатка стављено је под строгу контролу Штаба Врховне команде, а мени је наређено да само председник Слободан Милошевић може донети одлуку и издати наређење да се тај задатак изврши.
Због бројних манипулација у јавности, да је наша авијација у току агресије извршила дејства по аеродрому Тузла, аеродрому Ринас (Тирана), аеродрому Петровац (Скопље), осећам обавезу према долазећим генерацијама да кажем: нико никада није издао наређење да се наведена дејства авијације изврше, нити су она извршена. Нису пилоти ниједне јединице РВ и ПВО извршавали задатке бомбардовања ниједног објекта ван територије СР Југославије.
Наши пилоти, као и храбри јуришници 1941. године, полетели су прве вечери у сусрет формацијама НАТО-а.
Једноставно речено, „мало руках, малена и снага“. Десет авиона Миг-29 требало је употребити у борби против јуришне авијације НАТО-а, коју обезбеђује од 70 до 100 најсавременијих ловаца НАТО-а. Тако је и било. Одмах на сигнал да је агресија почела и наређења за полетање, полетело је пет појединачних ловаца (прво полетање у 20.12 сати). Ниједан пилот у кабинама тих авиона – мајор Илија Аризанов, мајор Небојша Николић, мајор Драган Илић, мајор Љубиша Кулачин и мајор Милорад Милутиновић – није дошао у ситуацију да употреби своје оружје и дејствује по авионима агресора. У тој заиста неравноправној борби, три авиона су погођена и оборена од стране ловаца НАТО-а. На срећу, пилоти Аризанов, Николић и Милутиновић су избацивим седиштем напустили погођене авионе. Један тешко оштећени авион, за чијим командама је седео мајор Драган Илић, слетео је на аеродром Ниш, а авион за чијим командама је седео мајор Љубиша Кулачин слетео је на аеродром Сурчин без икаквих оштећења.
Двадесет шестог марта, у поподневним сатима, на борбени задатак је полетео пар авиона Миг-29 са пилотима мајором Слободаном Перићем (вођа пара) и капетаном прве класе Зораном Радосављевићем, пратиоцем. Ни овај наш пар авиона није дошао у прилику да употреби своје наоружање и дејствује по авионима НАТО-а. Њихове авионе, у рејону Бијељине, погодиле су ракете ловаца НАТО-а лансиране с велике удаљености. Мајор Перић је успео да напусти авион избацивим седиштем, а капетан прве класе Зоран Радосављевић, нажалост, то није могао да уради. Његов авион, погођен непријатељском ракетом, пао је заједно с пилотом Радосављевићем у атар села Жуга.
Четвртог маја 1999. године на задатак је с аеродрома Батајница полетео и командант 204. ловачког авијацијског пука, потпуковник Миленко Павловић. У одбрану нашег неба, изнад његовог Ваљева, командант је полетео својим мигом-29 да заустави вандалско бомбардовање које су НАТО авиони вршили по Ваљеву и његовој околини. Али ни командант није имао прилику и могућност да употреби своје оружје. Његов авион је погођен ракетом испаљеном са НАТО ловаца, с велике даљине и оборен је. Потпуковник Павловић није успео да напусти авион.
Учинак 10 авиона-ловаца Миг-29 ангажованих у борбеним дејствима против НАТО авијације није ни могао бити већи. Већа од материјалног учинка – обарања непријатељских авиона – била је улога коју су наши ловци имали у „распаљивању“ борбеног морала свих припадника одбране земље и у „ремећењу“ борбеног поретка непријатељске јуришне авијације у нашем ваздушном простору у почетном периоду рата. Потврђена је чињеница да су ловци НАТО-а избегавали блиску борбу с нашим ловцима, а јуришне групе одустајале од извршења задатка ако су у близини били ловци ВЈ.
Двадесет петог марта полетели су пилоти 241. ескадриле 98. ловачког-бомбардерског пука на задатак, са геслом исписаним на ратној застави „Отаџбина изнад свега“. Тог дана извршили су шест борбених летова ватрене подршке Приштинског корпуса и у свих шест су ватрено дејствовали. Први дан, ватрено крштење, под небом замраченим од НАТО ловаца, потпун успех без дилеме. Али судбина је хтела да се од полетелих шест на слетање врати пет авиона – наших „орлова“. Са задатка се није вратио командант ескадриле, мајор Живота Ђурић. У нападу на положаје терориста тзв. ОВК на планини Чичавици, у рејону села Ликовац, његов авион је погођен и Живота је погинуо.
Летели су наши јуришници и наредних дана све до 4. априла, летели су у ватрену подршку нашим борцима на КиМ, у борби против шиптарских терориста. Све то време они су били јуришни ешелон Приштинског корпуса.

фото: Станоје Стојановић рв и пво

Срушен је мит о невидљивости и недокучивој моћи америчког борбеног авиона стелт-технологије Ф-117А. Погођен пројектилом наше ПВО, „црни соко“ се заглибио у оранице сремског села Буђановци. То је одјекнуло широм Земљине кугле.
Наши ракеташи су први у свету срушили „свемогући“ Ф-117А. Тај авион погођен је из заседног дејства посаде 3. дивизиона 250. ракетне бригаде ПВО. Најбрижљивије чувана државна тајна постала је доступна нашим стручњацима. Пре обарања, авион је бомбардовао командни центар ПВО у Стражевици. Враћао се према Мађарској. Уочен је у рејону Буђановаца. Два пута га је видљивим учинио застарели радар П-18, али када је требало да се пребаци на ручно праћење циља, губио се из видокруга. Тек трећи пут невидљиви се нашао у захвату ручног праћења. Авион је погођен и убрзо је пао… У борбеној посади која је оборила „невидљиви“ били су потпуковник Золтан Дани, потпуковник Ђорђе Аничић, мајор Борис Стоименов, капетан I класе Сенад Муминовић, старији водник Драган Матић и старији водник Дејан Тиосављевић, потпоручник Дарко Николић, водник I класе Владимир Љубенковић, старији водник Ђорђе Малетић.
Прва америчка реакција била је да је обарање било случајно. Међутим, неколико ноћи касније, прецизном ракетном ватром, оштећен је и други Ф-117. Оштећење је било такве природе да се авион једва довукао до територије под контролом америчких локалних савезника и тако дефинитивно завршио своју неславну мисију.
С материјалним доказом наше јединице обориле су два америчка авиона (Ф-117А и Ф-16С), девет беспилотних летелица, 45 крстарећих ракета и четири велика пројектила. Још су, по процени елемената и услова гађања, погодиле 36 авиона НАТО-а и два хеликоптера.
Према НАТО подацима, артиљеријско-ракетне јединице ПВО малог домета су у време агресије уништиле 27 беспилотних летелица, од којих су 16 биле америчке.
У различитим изворима постоје подаци о више оборених и погођених летелица.
Бројни су показатељи који указују на висок ниво веродостојности процена погађања НАТО летелица у ваздушном простору СРЈ које су с већим или мањим оштећењем слетеле на аеродроме земаља у нашем окружењу, или се срушиле ван простора наше територије. Изнећу само неке.
Генерал Весли Кларк у својој књизи „Модерно ратовање“ признаје да се један авион „харијер“ срушио у Јадранско море (јужно од Улциња) а два хеликоптера „Апач“ на Проклетије, непосредно уз границу с Албанијом, на албанској страни.
Многима је позната прича око слетања на аеродром у Скопљу тешко оштећеног авиона А-10 којим је пилотирао син генерала Мајкла Шорта.
Навелико се причало и писало да су поред обореног Ф-117A погођена и још два авиона истог типа, те да је један од њих слетео (срушио се испред писте) на аеродрому Плесо код Загреба, а други на аеродром Бутмир код Сарајева. Писано је, али је и сасвим тачно, да је администрација ваздухопловних снага САД, осим обореног Ф-117А, одмах после завршетка агресије на СРЈ расходовала још два авиона Ф-117A. Касније је обустављен програм производње тог авиона.
Причало се и писало да је после дејства по објектима у рејону Београда, у Спачванске шуме јужно од Винковаца, пао један стратегијски бомбардер Б-2, те да је у време пада из Тузле покренута специјална америчка јединица…
Институт за одбрану и спољну политику САД је међу првима, још 9. маја 1999, саопштио да је НАТО у судару с Војском Југославије „већ изгубио 36 авиона, осам хеликоптера и шест беспилотних летeлица“. О истој теми говорио је и Грегори Копеј, председник асоцијације за међународне студије у Вашингтону. У прва два месеца агресије Алијанса је, упозорио је Копеј, изгубила 70 авиона. Копеј је рекао да има податке с „највишег места у Бриселу, да је ВЈ до 20. априла оборила 38 авиона, шест хеликоптера, седам беспилотних летелица и бројне крстареће ракете“. Руска агенција ИТАР-ТАСС објавила је 25. марта 2000, позивајући се на Главну обавештајну управу руског Генералштаба, да је НАТО за време агресије изгубио три „невидљива“ авиона Ф-117A и око 40 других борбених авиона.
Ово су изјаве и написи, за нас само претпоставке, без материјалног показатеља и доказа. Можда ће једног дана пуна истина ипак изаћи на видело, а засада су то тек претпоставке – реално могуће, али…
Током рата примењивали сте опсежне мере маскирања, маневра јединицама и средствима, обмањивање.
Обмањивање непријатеља, посебно њихових пилота била је права „посластица“ наших неимара: припадника наших јединица, ликовних уметника, столара, фарбара, моделара и других. Они су прављењем макета средстава ратне технике и њиховим излагањем на положајима, уместо стварних средстава, сигурно спасли више наших авиона, радара, станица за вођење ракета, ПА оруђа и других. Група ентузијаста ваздухопловно-техничке службе са аеродрома Батајница и авио-моделари Аеро клуба „Нова Пазова“, с председником АК Радојем Благојевићем на челу, користећи столарски материјал и алат направили су више макета авиона Миг-29 које су у потпуности одговарале оригиналу. Колико је обмана била успешна говори и службено саопштење НАТО-а после једног напада на аеродром Батајница. НАТО је тврдио да је уништио три авиона Миг-29 и да њихови пилоти нису насели на подметање макета у близини аеродрома. Службено саопштење НАТО-а било је најбоља потврда успешности обмањивања, али и награда творцима макета, јер су агресори уништили лажне дрвене авионе, а праве авионе прогласили су за макете.
Колико нам је познато, питање шта ће бити с људством и авионима 83. ловачког авијацијског пука у објекту „Рудник“ било је најтеже питање у току рата.
На објекте аеродрома Приштина у току рата извршено је 47 напада, ватрено дејствовано 292 пута, при чему је употребљено око 600 тона убојног терета. Остао је неуништен, али са знатним оштећењима улаза-излаза, објекат „Рудник“. То је подземни објекат, испод Голеша, намењен за заштиту авиона 83. ловачког авијацијског пука. Због уништења објеката на аеродрому људство 83. ловачког авијацијског пука је свој заклон и заштиту нашло у објекту „Рудник“, поред својих авиона.
Објекат је био изложен даноноћном бомбардовању. Агресор је знао ко се налази у објекту и имао је чврсту намеру да, са уништењем објекта, уништи око 20 авиона и 100 до 130 људи. Требало је одлучити, шта и како радити? Деси ли се пробијање објекта, то би била национална катастрофа.
Кулминација стрепње и неизвесности је настала 27. априла, када сам добио извештај да је пробијен заштитни лук на северном улазу у објекат и зарушен улаз. Рупа изнад улаза пречника 12-15 метара. На улазу 400-450 кубних метара пројектилима раздробљеног бетона. Улаз и излаз могућ само за људство. Црне мисли су ми поново прошле кроз главу.
Ужасавајуће осећање. Иза великих и дебелих челичних врата сачекао ме је командант 83. ловачког авијацијског пука, пуковник-пилот Гвозден Урошевић. Знамо се дуго. Касније у разговору сазнао сам да Гвоздена море многе бриге, али највећа брига и жеља му је да својим авионима што пре полети слободним небом Србије, оним авионима који су сада блокирани и фактички заробљени у објекту „Рудник“.
Срео сам се са старешинама – авиотехничарима и другима с којима сам 1972. године дошао на аеродром „Велика Слатина“, командантима других јединица, али решење, какво је решење за Гвоздена, за његове људе и авионе?
Сели смо Гвозден и ја да о решењу разговарамо. Шта да радимо, шта предлажеш? Мало је оћутао и рекао: „Генерале! Авионе из објекта засад не можемо да извучемо, зато што су прилазне стазе објекту врло оштећене, видели сте то и сами, а видели сте да је и северни улаз у објекат зарушен. Ако изведемо људе из објекта, не знам где ћемо с њима. Било где да их сместимо у рејону аеродрома, Шиптари ће нас напасти. У таквој ситуацији нисам сигуран да нећемо далеко брже изгубити 83. ловачки авијацијски пук. Да одемо даље од авиона, ван Космета, па била би то страшна брука. Оставите нас у објекту, преживећемо, издржаће наш ’Рудник’.“ И додао: „Треба да знате и ово, у разговору са људима скоро стопостотно су за то да се остане у објекту.“
Нисам више размишљао, одлучио сам и своју одлуку саопштио команданту 83. ловачког авијацијског пука: „Гвоздене, остајете у објекту…“
И полетео је командант 83. ловачког авијацијског пука пилот пуковник Гвозден Урошевић 12. јуна 1999. са својих 11 мигова-21 и 2 „Утве“-53 и слетео на аеродром Батајница.
Да смо имали ракетни система С-300, да ли би нас НАТО напао?
Колико су НАТО планери зазирали од могућности да имамо моћни ракетни систем С-300 ПМУ-1, најбоље показује мој разговор с војним и ваздухопловним изаслаником Америке, пуковником Џоном Пембертоном, који и после три разговора (на његов захтев) нема сазнање о томе, па је и после завршеног званичног разговора био приморан да ме упита: „Имате ли С-300?“ Да ли би нас НАТО напао да смо имали С-300? Да, сигурно би нас напао, само би исход рата био много другачији. Другачији у смислу губитака које би НАТО претрпео и коначног исхода рата.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *