Почетна / Србија / Европи с љубављу

Европи с љубављу

Србија се не може придобити стратегијом у чијем су „пакету“: признавање отимања, окупације и одрицање од права на Косово и Метохију, укидање Републике Српске, одрицање од пријатељства и најшире сарадње с Русијом и Кином, прихватање чланства у НАТО-у

Две деценије после све маске су пале, готово, за сваког. Агресија НАТО-а, започета 24. марта 1999. године и окончана 10. јуна 2000. године, остаје забележена у историји као најдрастичнији вид кршења Повеље ОУН, Завршног документа ОЕБС-а из Хелсинкија, Париске повеље – основних принципа међународног права и међународних односа. Била је то тачка преокрета у глобалним односима од периода релативног поштовања основних правила, договора и равнотеже ка периоду арбитрарног понашања, глобализације интервенционизма и пучева против легитимних влада, безобзирности и доминације засноване на војној моћи и хегемонији Запада са САД на челу.

СТРАТЕГИЈА ГЛОБАЛНЕ ДОМИНАЦИЈЕ „Мали косовски рат“, како је називана агресија најмоћније војне алијансе у историји против једне мале европске земље, или „Милосрдни анђео“, како јој је тепао штаб НАТО-а, био је први практични корак у припремама за рат против Русије, потом и Кине. Данас, 20 година касније, може се констатовати да се настављају и агресија против Србије и припреме за рат против Русије и Кине. И то како мерама војног, тако и економског, политичког, технолошког, психолошко-политичког, субверзивног, пропагандног и другог карактера. Када је реч о Србији, која се не може изузети из тог глобалног геополитичког оквира, комбинација уцена и понуда „бољег живота“ усмерена је да Србија коначно потпише капитулацију у виду „свеобухватног правно обавезујућег документа“ – да призна да је силом отето добило и „правно“ покриће.
Стратегија глобалне доминације и њени главни правци представљени су на прослави 50. годишњице НАТО-а у Вашингтону, одржане од 23. до 25. априла 1999. НАТО је, и званично, од одбрамбеног постао офанзивни, агресивни савез. Овог априла НАТО прославља 70. годишњицу. Шта очекивати од те прославе? Потврду експанзионистичке, агресивне стратегије, или њено преиспитивање? Има ли у Европи и свету данас више стабилности, безбедности, сарадње и међусобног поверења него што их је било пре агресије 1999. на Србију (СРЈ)? Да ли стање у Европи и ЕУ данас, да ли стање односа на евроатлантској осовини, поготову стање односа Брисел–Москва–Вашингтон–Пекинг, да ли стање на Балкану говоре да је цена плаћена агресијом НАТО-а 1999. била вредна достигнутих циљева? Или ће се и данас наћи појединци којима је удобније да климају, клањају и врте причу о „хуманитарној интервенцији“? Збиља, како ће главешине НАТО-а за 70. годишњицу оценити укупни учинак своје стратегије у Србији (СРЈ), Авганистану, Ираку, Либији, Малију…? Чини се да, по својој прилици, за реализам неће имати храбрости. Ствари се у свету мењају много брже него свест губитника о тим променама.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *