Почетна / Дух времена / Европа као трећесветска периферија

Европа као трећесветска периферија

БУЂЕЊЕ ЕВРОПЕ: САН КОЈИ СЕ ПРЕТВОРИО У КОШМАР ( ДРУГИ ДЕО)

ЕУ никад није ни била „сан и жеља европских народа“, тврде популисти, већ само пројекат њених либералних елита. Време „евроентузијазма“, вере у просперитетну европску будућност је прошло, чини се заувек. Долази време за свођење рачуна, ако је могуће, хладне главе, без патетичних, емоцијама натопљених фраза о „европској будућности“. Коме је, дакле, уопште потребна оваква Европа?

Данашња ЕУ је, према мишљењу популиста, „бирократско чудовиште“. Битне полуге и механизме власти у европским телима преузеле су мултинационалне корпорације и свемоћни финансијски капитал – или је тако било од почетка. Европске институције су претворене у њихов сервис и одговарају једино њима, а не Европљанима. Таква „Европа“, која хронично пати од „дефицита демократије“, више никог не може мобилисати за своју одбрану – сем оних који су део тог система. У том систему је згажена и идеја социјалне државе и сама социјална правда. А део таквог система је, несумњиво, и поменути „филантроп“ и берзански мешетар Џорџ Сорош. И отуда његов апел звучи тако бледо и неубедљиво.
Што се тиче Европе као „независног геополитичког пола“ у мултиполарном свету, тај сан је заувек сахранила Америка, усмеравајући и деценијама контролишући пројекат „европског уједињења“, у складу са сопственим интересима: да Европи а пре свега Немачкој држи главу испод воде или сасвим близу њеној површини. Таквој, „континенталној Европи“, уосталом, била је неопходна својеврсна еквидистанца и према Вашингтону и према Москви, како би артикулисала сопствене геополитичке интересе и формирала се као пол за себе. САД су такву могућност трајно осујетиле, а завршни ударац у иначе дугом низу било је увођење антируских санкција, са којима се Брисел сагласио без оклевања.
Чињеница да „натоцентрична“ ЕУ и даље инсистира на антируском курсу у великој мери предодређује европску будућност. Европске либералне елите не само да су одбациле мултиполаризам већ он није ни улазио у њихову визију света, у којем су правила игре диктирале искључиво САД. „Европа ће зато“ – у блиској будућности, закључује Душан Пророковић – „постати једно од попришта велике геополитичке игре којом руководе ваневропски актери.“ Не више, али могуће мање од тога: Европа може бити и подељена на интересне зоне великих сила и скрајнута на периферију, која се неће много разликовати од оне трећесветске.
Зато савремена ЕУ постаје све више неспособна да пројектује своју моћ ван ЕУ, па и унутар њених граница, а сценарио њене фрагментације постаје све изгледнија опција.

„Европа се распада пре нашим очима“

Да се „Европа распада пред нашим очима“, упозорава се и у апелу који потписује тридесетак „водећих интелектуалаца Запада“. Његов прави аутор је француски „нови филозоф“ Бернар-Анри Леви, а потписници, без изузетка, „угледна имена западне културне јавности“, између осталих: Милан Кундера, Адам Михњик, Светлана Алексијевич, Ђерђ Конрад, Људмила Улицкаја, Орхан Памук, Салман Рушди, Марио Варгас Љоса, Абдулах Сидран…
Апел је набијен снажним емоцијама и изречен повишеним тоном, у профетском заносу, као борбени поклич новог „европског патриотизма“. Европа је у опасности јер је сада „нападају лажни пророци, пијани од озлојеђености, који бунцају у делиријуму сваки пут кад им се укаже прилика да привуку мало пажње“. У тако интонираном апелу позива се у борбу за одбрану Европе – у „нову битку за цивилизацију“ – и то околностима које су више него драматичне: Европу су већ напустила два велика савезника која су је „двапут у прошлости спасла од самоубиства: онај преко Канала и други, преко Атлантика“. То је чини још рањивијом на ударце моћне руке Кремља. На хоризонту се назире „чудни пораз Европе“.
„Бакља слободе“, коју сада носи једино Европа – иста бакља која је некад обасјавала читаву планету из високо подигнуте руке богиње Слободе, на улазу у њујоршку луку – прети да се коначно угаси. Катастрофа је на помолу. Уколико се то догоди, тврде потписници, доћи ће до експлозије ксенофобије и антисемитизма. То је „највећи изазов још од 1930-их“ – прави шамар у лице либералној Европи и њеним вредностима, том последњем „светионику слободе за све слободне људе на планети“. У „новој кризи европске савести“ звона у апелу снажно „звоне на узбуну“. Велики део кривице за тај „срамотан пораз“ сносе и либерални интелектуалци, који су наивно мислили да ће се континент ујединити сам од себе и да је то неминован „правац историје“. И да су управо они, непогрешивим инстинктом, изабрали „праву страну историје“. Ону којој је суђено да побеђује, разуме се.
У тексту не недостаје ни громких фраза, попут „паљевина духа и душе“ или „ломача наших слобода“. С оне стране патетичне, скоро запаљиве реторике, назире се још нешто: страх од све неизвесније будућности, од „историје“ и њеног циничног „духа“, коме су европски интелектуалци слепо веровали (Американци су, судећи према речима Пенса, веровали у „дух Господњи“). У ствари, то није толико страх од „пораза Европе“, колико страх од краха либералног пројекта који се већ назире. „Нова морална савест Европе“ зато позива на окупљање; коначна битка против „сила таме“ нам тек предстоји.

Статус кво је неподношљив

Али никакво окупљање се не догађа, стварност је сасвим другачија, готово разочаравајућа. Како примећује Фјодор Лукјанов, главни уредник часописа Русија у глобалној политици, најважнија промена у ЕУ је она „квалитативна“: „У ЕУ су почеле вишеслојне кризе, и то не на периферији већ у њеном језгру. Велике земље, попут Немачке, Француске, Италије, сада и Шпаније, погођене су веома сложеним унутрашњим проблемима.“ Криза се шири унутар ЕУ, и по хоризонтали – поделама међу земљама чланицама, и по вертикали – сукобима унутар самих држава који све чешће попримају насилни карактер. То више нису напрслине на фасади; читава грађевина „јединствене Европе“ дотрајала је. А то исто важи и за све водеће земље Запада, укључујући и „бивши светионик слободе“ – САД.
Та криза има једну важну, чак и доминантну димензију, коју либерални медији редовно гурају под тепих: ону социјалну. Растућа социјална неједнакост, свеопште осиромашење, пауперизација за све, осим на уски слој „супербогатих“, производе све снажније незадовољство, а оно се артикулише кроз различите друштвене покрете који се називају једним збирним именом: популизам. „Жути прслуци, Алтернатива за Немачку, Подемос, Салвини, Орбан, Качињски“, предвиђа Пророковић, „то је тек почетак, политичких размирица ће још бити, а насилне демонстрације ће се ширити“. Водеће политичке странке се у том потресу нагло распадају, остављајући за собом, како констатује један коментатор, „фрагментирану политичку топографију“, док „нестабилност постаје неизбежна“.
Растућа социјална неједнакост представља прави „социјални и економски контекст у коме цвета популизам“ – контекст који либерални интелектуалци или скривају или уопште не примећују. О томе говори економиста Небојша Катић: „Све кључне економске и социјалне проблеме либерална мисао систематски игнорише и аутистично истрајава на конзервирању постојећег стања без обзира на последице. Морало би бити јасно да су либералне идеје зачете почетком XIX века изгубиле свој сјај … и да се на изазове новог времена не може одговарати увек истим, старим фразама. Остане ли тако, грађани ће наставити да гласају за промене, за било какве промене… Статус кво је постао неподношљив.“
Потписници апела су у нечем, несумњиво, у праву: Европи заиста прети катастрофа, а уколико до ње дође, биће то „срамотан пораз“. Можда не „пораз Европе“, али свакако пораз либералних елита које су произвеле друштва неједнакости каква досада није забележена у историји. Враћа ли нас то назад у прошлост, у епохе жестоких класних борби и националистичких страсти какве су потресале Европу током читавог XIX и XX века?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *