ЕКСПЕРИМЕНТ НАЖИВО – EXPERIMENTUM IN VIVO

Последице НАТО агресије (1. део)

Пише Милоје С. Нешић

Против нас је вођен и радиолошки и хемијски рат. А дугорочно и биолошки рат. У Србији је први и једини пут у историји Европе током ратних дејстава примењено радиолошко оружје а посредно и хемијско, први пут од Првог светског рата

Слађан је 1999. године, током НАТО агресије, био резервиста. Његова јединица била је распоређена на самом југу Србије, у околини Бујановца и Прешева.
„Јединица врањанска, то јест оклопни батаљон врањански, је више месеци био на терену код села Боровце и Самољце. Све време смо гађани уранијумском муницијом. Што из незнања, што из радозналости, ишли смо на места која су гађана. Нисмо били информисани на време. НАТО авиони А10 гађали су макете које смо постављали, док су тенкови били сакривени у шуми. Дали смо им повода да гађају, да избаце отров, да загаде околину.“
Годину дана након рата приметио је промене на кожи. Добио је упут за ВМА, а одатле за Институт за медицину рада Србије „Др Драгомир Карајовић“, где је почело испитивање. Извештај специјалисте „указује на позитивне биомаркере ефекта јонизујућег зрачења, због експозиције уранијуму у току бомбардовања“.
„Требало је још нешто да се уради у Винчи али да ја платим даља испитивања. У том периоду нисам био у финансијској могућности и одустао сам од тога. Али нико није био заинтересован за мој проблем,“ резигнирано закључује Слађан.

ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ Бројна сведочења учесника рата и жртава НАТО агресије, екипа дугометражног документарног филма „Експеримент наживо Experimentum in vivo“ снимила је широм Србије. О раду на филму говори редитељ, редовни професор ФДУ у Београду мр Андрија Димитријевић: „Идеју за филм дала је пре више година наша колегиница новинар и сценариста Александра Станковић Нешић. Као дугогодишњи новинар, она је много пута боравила на бомбардованим, контаминираним подручјима на југу Србије. Уочила је повећање броја оболелих и умрлих од различитих малигних болести, посебно код мештана или запослених који су ангажовани на местима контаминације и који су дуже или краће време проводили у загађеним областима. Нажалост, Александра се такође разболела од неизлечиве болести и преминула пре завршетка свог последњег документарног филма.“
Филм „Експеримент наживо – Experimentum in vivo“ је остварен 2017. и 2018. у продукцији агенције „Слободна продукција“. Пројекат је суфинансиран средствима Министарства културе и информисања Републике Србије. У филму се истражују и анализирају последице НАТО бомбардовања 1999. године по здравље људи и животну средину Србије. Тема је обрађена мултидисциплинарно, са аспекта медицине, ветерине, физике, хемије, биологије, АБХ одбране, загађења животне средине и других области; у филму сведочи више од 40 саговорника, претежно научника и стручњака из наших водећих института и факултета.
О избору саговорника редитељ Димитријевић каже: „Основни критеријум за избор саговорника је био да су истраживачи публиковали стручни или научни рад који се бави проблемом последица НАТО бомбардовања. Такође, у филму као саговорници учествују и жртве бомбардовања, за које се основано сматра да су оболели због последица изложености радиолошким и хемијским агенсима, као и чланови породица оних лица која су преминула. Снимљени материјал је трајао више од 60 сати, од чега смо монтирали дугометражни филм у трајању од 3 сата и 47 минута.“

[restrict]

РАДИОЛОШКИ, ХЕМИЈСКИ И БИОЛОШКИ РАТ Током бомбардовања СР Југославије током 1999. године гађани су војни и цивилни циљеви. Погинуло је више од 2. 500 људи а рањено је 6. 000. Уништено је 78 индустријских и 45 енергетских постројења. Испуштено је на хиљаде тона опасних хемикалија. Запаљено је и изгорело преко 500. 000 тона нафте и нафтних деривата. Уништено је више од 20. 000 цивилних зграда. Испаљено је преко 30. 000 пројектила са осиромашеним ураном – ОУ. На Косову и Метохији и на југу Србије у околини Врања, Бујановца и Прешева, гађано је више десетина циљева муницијом са ОУ.
Др Јасмина Вујић је професор Калифорнијског универзитета у Берклију у САД, директор Конзорцијума за нуклеарне науке и безбедност и директор Беркли центра за нуклеарна истраживања. О последицама НАТО бомбардовања 1999. професор Вујић каже: „Можемо да кажемо да је против нас вођен и радиолошки и хемијски рат. А дугорочно и биолошки рат.“
Сличну оцену даје и др Мирјана Анђелковић Лукић, дипломирани инжењер технолог, судски вештак за војне експлозиве, виши научни сарадник Војнотехничког института у пензији и аутор књиге „Дарови милосрдног анђела“: „Они су овде код нас правили један експеримент in vivo.“
Професор др Слободан Тошовић је данас саветник министра заштите животне средине. У време НАТО агресије био је директор Градског завода за јавно здравље Београд. Свој исказ у филму почиње констатацијом: „То је био хемијски рат са циљем да се изазове еколошка катастрофа.“
Готови сви стручњаци и научници у филму говоре о експерименталном радиолошком и хемијском рату и изузетно великом и трајном загађењу животне средине наше земље. У Србији је први и једини пут у историји Европе током ратних дејстава примењено радиолошко оружје а посредно и хемијско, први пут након Првог светског рата.
Генерал Слободан Петковић био је током рата начелник АБХ сектора у Генералштабу Војске Југославије: „Ми смо у лабораторијама Војске Југославије утврдили да се ради о радиоактивном материјалу. Поред ових испитивања, да бисмо потврдили резултате, ми смо радили и у референтној лабораторији у Институту за нуклеарне науке ‘Винча’. У анализама које су они радили у априлу и мају 1999. године, недвосмислено су потврдили да се ради о урану 238 и према подацима које су навели у својим извештајима, говоре да се ради о материјалу којим се може руковати само уз прописане мере заштите и да његово слободно битисање у животној средини изазива страшне еколошке последице.“
Аутор књиге „Здравствене последице НАТО бомбардовања 1995./1999. године“ је професор др Алек Рачић, максилофацијални хирург. О истраживању последица бомбардовања Републике Српске 1995. и СР Југославије 1999. године др Рачић каже: „Недвосмислено је доказано присуство штетних материја, не само уранијума него и плутонијума у средствима којима је гађана Република Српска 1995. године. Та истраживања су по сили закона предата тадашњем руководству СР Југославије. Отуда и делимична спремност 1999. коју сми ми имали, за разлику од Републике Српске. Кажем делимична, јер смо претпостављали да ће нас они бомбардовати слично као Републику Српску. Али онај део који нисмо претпоставили је гађање петрохемијских индустрија, јер ви немате ни један други разлог да бомбардујете једну петрохемијску индустрију осим наношења штете по здравствено стање становништва. Такође, бомбардовање електроенергетских постројења, јер су графитне бомбе изазивале велике електроефекте како на мрежама, тако у атмосфери. Дакле, нема другог разлога него нарушавање екосистема околине која се бомбардује. Ту није никакав разлог била војна доктрина, него жеља да се наруши стање здравља становништва.“

ВЕЧНА ОПАСНОСТ Професор Пољопривредног факултета др Милош Б. Рајковић у свом стручном раду наглашава: „Осиромашени уранијум је токсичан, нуспроизвод процеса обогаћивања уранијума и представља врло опасан токсичан отпад. Све до седамдесетих година XX века био је складиштен, да би почетком седамдесетих почео да се користи за израду тврдог језгра (пенетратора) пројектила. Међутим, осим тренутне ефикасности која није спорна, осиромашени уранијум, у виду веома ситних честица и аеросола, представља опасност по људе и животну средину готово вечито (4,5 милијарди година).“
Посебан проблем са радиолошким оружјем које је НАТО употребио током бомбардовања наше земље је састав смеше радионуклида у језгрима пројектила. Поред изотопа урана 238, који је доминантан, мерењем је утврђено присуство и других изузетно опасних радионуклида, као што је плутонијум.
„На врху тог пенетратора од осиромашеног урана налазио се плутонијум. А плутонијум је наравно вештачки метал, који повећава температуру горења тог метка са осиромашеним ураном за још 400 степени, што је изузетно повољно за уништавање тенкова“, објашњава др Мирјана Анђелковић Лукић и истиче: „Код такозваних прљавих бомби присутан је осиромашени уран у коме се налази плутонијум и још неки радионуклиди као остаци из прераде за нуклеарну бомбу.“
Агенција за заштиту од нуклеарног зрачења и нуклеарну сигурност Србије објављује годишње извештаје „Испитивања садржаја радионуклида у животној средини на локацијама на којима је дејствовано осиромашеним уранијумом“. У извештају за 2016. годину нема података о мерењу плутонијума. На питање да ли је у узорцима земљишта са југа Србије пронађен овај изузетно опасан радионуклид, представник Агенције, дипломирани физичар Маја Еремић-Савковић, каже: „Плутонијум се није ни мерио, није ни нађен, није ни тражен, тако да о томе не могу ништа да кажем. Значи, немам информацију.“
Међутим, група стручњака Института за нуклеарне науке „Винча“ још 2001. године је објавила рад у коме је анализирала пројектиле коришћене у НАТО бомбардовању и узорке контаминираног земљишта. Резултати су у сагласности са резултатима страних лабораторија, које су анализирале пројектиле са територије Космета. Идентификовани су и плутонијум 239 и 240, нептунијум 237 и уранијум 236, који се не налазе у природи. Професор Јасмина Вујић о овом проблему даје сублимиран закључак: „Оно што је заборављено јесте уранијум 236 и плутонијум 239 и 240. Ови радионуклиди не постоје у природи. Према томе, не можемо да кажемо да су се случајно појавили на тим местима, већ су произведени у нуклеарном реактору. Вероватно је при преради истрошеног горива одвојен уранијум, који је онда имао трагове плутонијума и трагове осталих трансуранских елемената.“

ОПАСАН ЛИ ЈЕ? Током снимања филма продукционој екипи су све време прилазили мештани и љубазно се распитивали о томе шта се снима. У селу Братоселце код Бујановца, које је 1999. године гађано муницијом са ОУ, појавио се старији мештанин који се представио као чича Миленко: „Синко, ја сам овде дош¢о пре пола века. Него, кажи ми, опасан ли је таj уранијум? Овде помресмо! Млади највише, највише!“ Старац није желео да буде снимљен, али је поставио мудро питање. Велики број мештана овог, али и других села која су гађана муницијом са ОУ, оболео је. Готово сви су оболели од рака плућа, штитасте жлезде, тумора мозга, леукемије. У селима Буштрање, Рељане, Алиђерце, Жујинце, Стрезовце, Големи дол, Славујевац, Чукарка, Свињиште и Љаник, на подручју општине Прешево, у периоду од бомбардовања до данас од рака је умрло преко 650 људи, већином у старосном добу између 42 и 55 година. О овом проблему својевремено су истраживале и објавиле податке „Вечерње новости“.
Онко-епидемиолог професор др Миодраг Ђорђевић био је на постдипломским студијама у Лиону у Међународној агенцији за истраживање рака – IARC, на чије се мериторно мишљење ослања Светска здравствена организација. „И онда сам рекао, дај да окренем телефон! Имам тамо још колега, пошто сам био на постдипломским студијама, да ми кажу шта они мисле. Да ли је уранијум 238 канцерогена материја или не? Кажу, молим те, како можеш да нам поставиш тако глупо питање? Па рекох, чекајте, овде се преламају дискусије“, преноси професор Ђорђевић детаље разговора са колегама из Француске и закључује, „сви радионуклиди који зраче стрпани су у канцерогене материје“.
Ову чињеницу предочава и др Зорка Вукмировић, научни саветник у пензији Института за физику: „Оно што данас пише, управо на сајту те Агенције за истраживање рака у Лиону, на коју се Светска здравствена организација ослања, стоји да генерално сви радионуклеиди који емитују алфа, бета или гама зрачење, иду у групу 1. Али неки нису експлицитно наведени док се не добије довољно доказа за људску популацију.“
Изненађена дискусијама које се воде у Србији о штетности урана, професор Јасмина Вујић истиче: „За мене је изненађење да у српској јавности чак и неки стручњаци сматрају да јонизујуће зрачење не може да изазове канцерогена обољења. То је већ познато деценијама. Наравно да зависи од количине, наравно да зависи од дозе, али што се тиче радијационих болести, за канцерогена обољења према свим информацијама које ја имам, према међународним радијационим комисијама које су донеле прописе и висину дозе, за канцерогена обољења не постоји минимална доза испод које канцерогено обољење не може да се деси. И мала доза коју прими особа може да доведе до оштећења ћелије, до тога да ћелија постане канцерогена ћелија и може да доведе до тога да дугорочно имамо латентни период, који може да буде од 10, 15 до 20 година.“
Са њом се слаже и професор Миодраг Ђорђевић, аутор књиге „Атлас рака Србије“: „Ја сам предвидео са овом књигом, да је пројекција до 2020. године због Милосрдног анђела, повећан број оболелих и умрлих од рака. Први пут се сад дешава да се спомиње латентни период. О томе сам ја писао и радио пре 20 година. Латентни период је читав циклус промена ћелије нормалне у малигну. Он има своје фазе. И он је на пример код младе генерације фактор који делује више него код старијих особа, самим тим што је латентни период краћи а са друге стране, што одбрамбене способности организма још увек нису развијене.“

ГЕНЕТСКЕ МУТАЦИЈЕ Штетно деловање урана на људски организам, због радиотоксичности и хемотоксичности, непрекидно се изучава. Доскорашњи председник Друштва Србије за борбу против рака, радиолог-онколог проф. др Слободан Чикарић, објашњава један од механизама како уран 238 утиче на људски организам: „Гађањем локације Пљачковица код Врања муницијом са ОУ, створио се облак радиоактивне прашине, који се више месеци после бомбардовања таложио на Врање и југ Србије. Доласком уранове прашине дисајним или дигестивним путем у крвоток човека, честице практично могу да стигну до сваке ћелије у организму. Међутим, због своје величине од неколико микрона оне не могу да прођу кроз ћелијску мембрану. Али мале алфа честице, избачене из језгра урана 238, пролазе кроз ћелијску мембрану и стижу до субцелуларних структура и ДНК у коме је смештен генетски код. Алфа честице доводе до деструкције центра у ланцу ДНК који регулише раст и деобу ћелије, претварајући здраву у малигну ћелију. Ако се све то дешава у ћелијама гонада, долази до мутације генома а последица је рађање потомака са психофизичким малформацијама.“
Са њим се слаже професор др Стојан Радић, интерниста-онколог: „Проблем је што ове генерације у свом генском систему попримају оштећења, која ће или да резултирају обољењем од рака, или остају као промена која ће да се пренесе на потомство. Па ће потомству бити потребан много мањи окидач да дође до оболевања од рака него што је то био случај код претходних генерација. И то објашњава чињеницу зашто се овако мултициплира број оболелих. Дакле, неко не мора да оболи од рака али његов генски материјал може радиоактивношћу да буде толико оштећен, да ће потомство или да се роди као наказа или ће у раном периоду оболети од неке малигне болести.“
Педијатар професор у пензији др Борислав Каменов сусрео се у својој пракси са изузетно ретким оболењима деце: „Ми смо могли да приметимо рађање деце са урођеним манама, међу којима су неке изузетно ретке. На пример, ја се сећам двоје деце рођено са такозваним фацијалним синдромом. Значи, са мултиплим аномалијама на лицу, које су врло, врло, тешке аномалије. И та аномалија је врло ретка. Никада нисам видео такве аномалије у својој пракси. Имао сам идеју да је то ефекат токсичног деловања и да то није директно оштећење генома, него је промена у експресији, што је могуће молекуларно-биолошким техникама доказати.“

(ДЕ)КОНТАМИНАЦИЈА Генерал Слободан Петковић и професор Слободан Чикарић коаутори су књиге „Злочин у рату – геноцид у миру“ у којој, између осталог, дају прецизне податке о локацијама и времену гађаних циљева муницијом са ОУ. Прикупљени подаци могу се свести на следеће: Укупно је остварено око 112 удара муницијом са ОУ на 91 локацији, 12 удара на 9 локација у Републици Србији, 2 удара на једној локацији у Републици Црној Гори и 98 удара на 81 локацији на Косову и Метохији. Битно је истаћи да је чак 44 одсто напада муницијом са ОУ извршено после постигнутог Споразума о окончању сукоба, у последњих 10 дана рата. Када је у питању загађење које је изазвало радиолошко оружје, аутори наводе пример локације Пљачковица у непосредној близини Врања, где је измерена специфична активност тла од 235.000 Bq/kg, што је за преко 1.100 пута више од дефинисане границе! Иначе као горња граница контаминације одређена је активност урана 238 од 200 Bq/kg.
У земљама које располажу радиолошким оружјем, какво је код нас употребљено, постоје строги услови чувања оружја, као и деконтаминације полигона на којима се то оружје тестира. О деконтаминацији загађених подручја у САД професор Јасмина Вујић каже: „Постоји неколико локација, укључујући Оукриџ лабораторију, Лос Аламос лабораторију, укључујући Ханфорд у Држави Вашингтон, где се производи плутонијум. Тако да је нарочито локација у Ханфорду изузетно контаминирана. Та деконтаминација траје и дан-данас. Потрошене су милијарде долара. Индијанска племена, која историјски живе у том крају, када су коначно објављени подаци, после двадесетак година о тој ужасној контаминацији, тужили су државу и добили огромну одштету. Да би процене, од сада па следећих тридесет година за то место биле од 3 до 5 милијарди долара, који ће се трошити да би се радило на санацији тог места.“
Предусретљивошћу наших официра АБХ специјалности, продукциони тим филма имао је увид у садржај летка који је дељен америчким војницима у мировној мисији на Косову. У том тексту, између осталог, пише: „Удисање нерастворљивих честица прашине ОУ је повезано са дугорочним здравственим ефектима, укључујући рак и деформације новорођенчади. Ово можда неће постати очигледно док не прође неколико година од излагања прашини са ОУ.“ У другом документу Министарства одбране САД из 1993. године се наводи: „Када војници удишу или гутају прашину са ОУ, повећава се ризик од рака.“
Нажалост све то су на Косову искусили и италијански војници у оквиру мировне мисије КФОР-а, о чему је домаћа и међународна јавност детаљно информисана.
Да поновимо питање чича Миленка: „Опасан ли је таj уранијум?“

(Наставак у следећем броју)

[/restrict]