Двадесет година после

Каква је веза између порука упућених на обележавању двадесетогодишњице почетка НАТО агресије с најављеном француско-немачком иницијативом о Косову и Метохији чији је циљ да њихову агресију легализује једном засвагда

Ако се Александар Вучић, председник Србије, макар и упола меша у све што се догађа у Србији као што га често оптужују, а и његови сарадници неретко се својим поступцима потруде да тим проценама дају основа, онда нема никакве сумње да се Вучић и те како умешао и у све оно што је било изговорено у недељу у Нишу, у коме је држава обележила 20. годишњицу почетка агресије на нашу земљу уз поруку „опростићемо ако будемо могли, заборавити само ако нас не буде било“.

ТАТА, КО ЈЕ ОВО УРАДИО? Била је то, иначе, поприлично субверзивна порука коју би бивши немачки амбасадор у Београду Волфрам Мас засигурно осудио јер, сећате се, он је 2010. критиковао тадашње „власти у Србији што и саме још увек користе термине попут ’НАТО бомбардовања’. Замислите да шетате Улицом кнеза Милоша и да вас ваше дете упита: ’Тата, ко је ово урадио?’ Ви ћете му одговорити: ’НАТО.’ И шта онда очекујете од тог детета да мисли о НАТО? За разлику од тога, ја сам као младић у Немачкој гледао рушевине у мом граду, али ја нисам мрзео оног ко је то учинио јер је било оних који су могли да ми кажу зашто је то учинио.“
И не само да смо у међувремену, упркос Масовом савету, наставили да не слушамо објашњења да нас је НАТО својим племенитим наковњем бомбардовао из доброте свог срца и за наше добро, него се НАТО-у сад тврдоглаво поручује и да му то доброчинство још нисмо опростили, а заборавити га нећемо засигурно. И приде се НАТО бомбардовање – вредносно неутралан опис онога што нам се догодило 1999. године, а већ је и то изазивало онакво незадовољство амбасадора Маса, то јест Немачке – све више и све гласније дефинише далеко прецизнијим термином какав је агресија. И није то нимало безначајно, јер, да јесте, не би то амбасадор ономад ни спомињао. Но тек ћемо се вратити тим нашим пријатељима Немцима.

ПОРУКЕ ИЗ НИША Елем, рекосмо, ако се Вучић иоле меша у све оно за шта га оптужују, рекосмо и: не без основа, морао је да се умеша и у остале поруке које су НАТО-у и његовим власницима упућене из Ниша 24. марта 2019. године. Што би значило и да су, практично, Слађан Вучковић, Милорад Додик и патријарх српски Иринеј изговорили оно што сам Вучић не може да изговори, макар и због положаја председника Србије на коме се налази.
А те би поруке морале да буду поруке охрабрења, за све који би се сасвим обесхрабреним осетили да смо се повиновали оној критици Волфрама Маса која ни после девет година није изгубила на актуелности и значају, будући да у себи сублимира сав захтев наших западних пријатеља да им се потчинимо у потпуности.
„НАТО агресору никада нисам опростио, нити заборавио шта је учинио“, поручио је Слађан Вучковић, деминер кога је НАТО обогаљио за читав живот.
„Нека су проклети сви они који су донели одлуку и учествовали у убиству мале Милице Ракић и све деце у Републици Српској и у Србији!“, изговорио је Милорад Додик и указао да „данас знамо да је НАТО агресија дуго припремана и знамо, по последицама, да и данас траје“, те успут поручио да неће дозволити да Босна и Херцеговина постане чланица НАТО-а: „Не могу и нећу никада да дозволим да се успостави граница на Дрини која ће бити НАТО граница, којом ћемо поново бити раздвојени.“
Док је патријарх Иринеј нарочито истакао потребу за јединством у одбрани Косова и Метохије, да „ту свету земљу сачувамо и оставимо у наслеђе онако како су је преци нама оставили“: „Ту свету земљу не смемо никоме поклонити, морамо је бранити свим допуштеним средствима, а не дај Боже да се користимо и неким другим. Ми то не желимо и молимо се Господу да не дођемо у такву прилику.“
С тим у вези, бележимо и речи Александра Вучића: „Били смо сами, суочени са највећом силом на свету (…) и са њиховим јасним циљем. Да нас поразе, унизе, и да један део наше територије предају неком другом.“

НЕМАЧКО-ФРАНЦУСКА ИНИЦИЈАТИВА Ствар је, наравно, у томе што, лепо је Додик приметио, и данас траје оно што је започело 1999. године. Те баш стога на цитиране поруке из Ниша треба да се обрати нарочита пажња, јер то нису, или не би требало да буду, поруке које су усмерене само према нашој прошлости, већ и према будућности која нам прети.
Да НАТО агресија на нашу земљу и даље траје, уосталом, говори већ и то што нам њени протагонисти и дан-данас поручују да нимало не жале због онога што су нам урадили – „Коришћење силе од стране НАТО-а било је и потребно и легитимно“, изјавио је генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг, а слично ће ових дана и немачки министар иностраних послова Хајко Мас: „Мишљења сам да је деловање НАТО-а било исправно“ – па зато и настављају с покушајима да доврше оно што нису завршили 1999. и 2008. године.
У ту нам се сврху сад најављује некаква нова немачко-француска иницијатива. Предвиђа је, а нема сумње да зна зашто је предвиђа, Александар Вучић: „Очекујем да Немачка, Француска и Европска унија буду много активније у процесу преговарања, и мислим да ћемо у блиској будућности видети неке иницијативе.“
О чему је реч?
За почетак, да се не заваравамо: шта год да нам понуде, неће нам понудити ништа што нам већ нису понудили од 1999. године наовамо. А то је признање (самопроглашене) независности Косова и Метохије и његов улазак у Уједињене нације, можда уз покоји реторички украс и привидни уступак којим би маскирали прижељкивано потписивање наше капитулације у рату у коме је примирје наступило пре скоро две деценије.
Отуда, од питања шта ће садржавати ова најављена немачко-француска иницијатива чија је суштина унапред позната, много је интересантније питање разлога, то јест тајминга њеног покретања.
Дакле, зашто сада? Ни ова загонетка није исувише компликована, заправо, крајње је једноставно. У најкраћем, ЕУ шефица дипломатије Федерика Могерини више не постоји све и ако јој мандат још није до краја истекао; њена политичка тежина већ сада је готово једнака тежини коју има њена претходница Кетрин Ештон а ње се нико више и не сећа. Самим тим је и Брисел, као фактор у решавању проблема које је створио између Београда и Приштине, фактички елиминисан.
И ту постаје прилично занимљиво. Савршено свестан оваквог стања ствари које скицирасмо, у процес се однедавно, сасвим директно, укључио Вашингтон; сведоче о томе по два писма која је у кратком временском року Вучићу и Хашиму Тачију упутио председник САД Доналд Трамп, позивајући их да склопе историјски споразум о српском признању Косова па да то залију шампањцем, а додатно сведоче и учестале, много учесталије него раније, посете америчких званичника овом региону, сви са захтевом да се до тог споразума дође што пре.
И уместо да се овој вашингтонској иницијативи верно придруже, као у толиким ситуацијама досад, Берлин и Париз сад најављују (посредством Вучића) некакву сопствену иницијативу, што је необично већ и зато што ове паралелне иницијативе треба да доведу до истог циља, оног заједничког из 1999. године. Чему, онда, овај паралелизам, уместо заједничког рада? Чини се да Берлин и Париз не желе да их Вашингтон (и) овог пута истисне из игре. Не треба се надати да ће овај раскорак међу савезницима у комадању Србије отићи предалеко, а опет, нема њихове несугласице која може да буде на нашу штету; појединачни притисци не могу да буду снажни колико њихов заједнички притисак, и можемо само да им пожелимо да наставе овим путем којим су кренули.
Али то је већ процес на који не можемо да утичемо. Насупрот томе, и те како можемо да утичемо на наш одговор на њихове захтеве. А то нас враћа на поруке које су (им) упућене из Ниша.
Да упростимо, своди се на следеће. Распаљивање патриотских страсти и неговање културе сећања на њихове злочине над нама, а управо се то догодило у Нишу овог 24. марта и одатле проширило читавим јавним простором у Србији, све и ако није одржана војна парада која је најављена а онда без објашњења одложена, не може да представља увод у прихватање америчке или оне немачко-француске иницијативе. Тако се не ствара атмосфера у којој је, политички, могуће преживети прихватање капитулације. Да још једном цитирамо патријархове речи: „Ту свету земљу не смемо никоме поклонити, морамо је бранити свим допуштеним средствима, а не дај Боже да се користимо и неким другим.“
А и сам Вучић, који исправно рече да им је циљ био „да нас поразе, унизе, и да један део наше територије предају неком другом“, свој говор је завршио речима: „Нека вечно живи наша једина и непокорена отаџбина Србија!“ Хтео – не хтео, ово су речи које пре свега обавезују њега самог…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *