Почетна / Колумне / Државотворна фаза или Радованова буна

Државотворна фаза или Радованова буна

Главни циљ Запада јесте да српство сведе на (уже)србијанство, тј. да се српски геополитички чинилац просторно редукује на „безопасну меру“ – од Дрине на западу до Старе планине на истоку и од Саве и Дунава на северу до Копаоника на југу

Први председник Републике Српске је пресудом „Механизма“ у Хагу добио нову казну – доживотну робију. Да ли ико сумња да исто чека и првог команданта Главног штаба Војске Републике Српске? Готово целокупна политичка, војна и полицијска руководства Републике Српске Крајине, Републике Српске и Србије осуђена су на драконске казне за разна кривична дела, која наткриљује неухватљиви, магловити, аморфни „удружени злочиначки подухват“. С друге стране, хрватски челници су званично проглашени невиним, иако су извршили етничко чишћење Срба из урбаних средина и крајева Хрватске где није било сукоба, а потом у Олуји „нанели такве ударце да Срби практично нестану“ (Туђман) са крајишке територије (под заштитом УН!). Штавише, Хрватска је за „одличан успех и примерно владање“ награђена укључењем у НАТО и ЕУ. У ствари, баш зато су њихови лидери и проглашени невиним. Аналогно су прошле и муслиманске вође, као да није било покоља српских цивила у Подрињу и као да Срби и даље идилично живе у Сарајеву, Бихаћу, Мостару, Тузли, Зеници…

„ОБУЗДАТИ“ СРБЕ Шта је прави разлог антисрпског става Запада током читавог процеса растакања Југославије и пристрасних пресуда Хашког суда, који многи правници сматрају политичким? То је егземпларно каштиговање српског чиниоца за дрскост да се супротстави хладноратовском победнику у његовом геополитичком редизајнирању Балкана! Да ли су Срби могли другачије, мудрије, далековидије, ефикасније? Није ли било национално зрелије и корисније повиновати се глобалном лидеру у напону снаге који је са европским вазалима градио нови, униполарни свет? Ако је пад Берлинског зида игнорисан идеолошки, како се уопште на тај епохални догађај могло одговорити геополитички? На тријумфалистичко, експанзионистичко и ултимативно „ил’ ми се поклони, ил’ ми се уклони“ Запада, шта је требало Срби да учине, будући да су у (пост)југословенској „подели улога“ унапред учитани као балканска предстража „будуће, опорављене Русије“ (Бжежински) и означени као негативци? За кога је у то време могао да се „веже српски чамац“ када је „брод“ једног од евентуалних савезника, оног словенско-православног, доживео бродолом и сам једва успевао да „ка обали плови“ (Оцић), а други, грандиозно пројектован, још био у далекоисточном бродоградилишту и није могао да крене на „свилени пут“?
Не би требало заборавити: „непристојна понуда“ српском народу, као најбројнијем, најраспрострањенијем и за стварање заједничке државе најзаслужнијем, била је да беспоговорно пристане и на фрагментацију националног корпуса републичким границама (испоставиће се – и покрајинским) које прерастају у државне. Било је то питање виталног српског интереса: мирно прихватити останак у једној неоусташкој и другој исламско-фундаменталистичкој држави са извесном судбином подређеног и временом елиминисаног народа, или се борити за опстанак и стварање сопствених политичко-територијалних јединица као јединог ефикасног облика националне заштите. Несрпски југословенски конституенси (првенствено хрватски и муслимански), настојећи да задрже инерцију титоистички дефинисаног „слабљења Срба“, никако нису могли да прихвате српску равноправност и интегралност. Још мање је на то био спреман Запад, који је српску демократску вољу и државотворни покрет анатемисао као великосрпску пошаст, буђење империјалног духа недопустивог за један мали народ на Балкану и нарушавање кредибилитета глобалне Империје.

СРПСТВО ИЛИ (УЖЕ)СРБИЈАНСТВО Управо то је суштински смисао оптужбе за „удружени злочиначки подухват“, против кога су, онда, сва средства дозвољена. Требало га је сасећи у корену како не би постао пример другима. Елиминисање „труле јабуке у корпи добрих јабука“ и „брисање српског вируса“ спроводи се како тада, тако и данас. Због тога се криминализују не само српски политички и војни лидери већ не престају покушаји да се баци љага на читав српски народ. Далекосежна намера је да се тиме превентивно инхибира неки будући српски покушај решавања националног питања када околности буду повољне и да се поништи српски пијемонтски капацитет који би могао да привуче „инстант нације“ (Екмечић) – првенствено муслиманску/бошњачку (да би се томе поставила трајна препрека индукована је „Сребреница“). Главни циљ јесте да се српство сведе на (уже)србијанство, тј. да се српски геополитички чинилац просторно редукује на „безопасну меру“ – од Дрине на западу до Старе планине на истоку и од Саве и Дунава на северу до Копаоника на југу. Зато се, с времена на време, проблематизује статус Војводине и Рашке области, зато Запад упорно покушава да ампутира косовско-метохијски део Србије, зато је НАТО извршио агресију 1999, зато је уништена Република Српска Крајина, зато је Република Српска редукована на дејтонско-париске габарите, са инсталираним Дистриктом Брчко као „маказама над пупчаником“, и изложена сталним претњама да ће бити укинута јер је „геноцидна творевина“. Суочавање са овим геополитичким ребусима из недавне прошлости биће предуслов суочавања с будућношћу: да ли ће наша деца за сто година учити како је Република Српска била једна фаза у стварању интегралне српске државе или временом угушена Радованова буна.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *