Драган Хамовић – Песништво умножене једнине

Поезија опомиње да човек није биће само једне димензије – а данас је човек врло упрошћен и поравнат – да постоје и прошли и будући разлози у име којих живимо, а не само разлози овог тренутка

Паштрик је 1999, по меродавном сведочењу, одиста гађан из стратосфере, америчком стратешком авијацијом, делови планине остајали су сравњени. Гинули су и одолели, укопани на граници. Прошле године одјекнула је вест о погибији грађевинског радника на локацији бивше америчке амбасаде. Надничар је био један од тих наших ратника, из Краљева. Кад песник укрсти такве елементе, трагички и горки песнички склоп је већ напола довршен. И не сме да прећути, макар је боље да гледа своја посла, што је општеважећи наук наше „епохе без карактера“, каже у разговору за „Печат“ Драган Хамовић, песник, есејиста и историчар књижевности.

Да почнемо од једне важне студије о идентитету савремене српске поезије, Пут ка усправној земљи, у којој су се, на истој страни, нашли Дучић, Скерлић, Црњански, Растко, Настасијевић, Винавер, Дединац, Скендер, Зоран Мишић, Давичо, Попа, Бранко В. Радичевић, Миљковић, Миодраг Павловић, Иван В. Лалић, Јован Христић, Бора Радовић, Љубомир Симовић, Бећковић, Ного и Милосав Тешић. Они су разликују не само поетички него често и идеолошки (Давичо, рецимо, није хтео у Павловићеву антологију зато што она почиње Светим Савом). Шта их је, тако различите, спојило у вашој монографији?
Српска поезија препознала је себе, током романтизма, у вуковском народном наслеђу, које је значило и одбрану од сваке врсте духовног подвлашћивања и потуђења. Отклон од епске тврдокорности и затворености у своје лимите, најављује се Костићем, зачиње Војиславом а врхуни нараштајем Дучића и Ракића. Тада, када су очи образованог света биле окренуте највише француској култури, младобосански геније Димитрије Митриновић испоставља проблемско питање „националног тла и модерности“. Модерност не подразумева затирање властитог наслеђа, бити модеран значи постати дубље свој. Могуће је увести неко семе, али се тло не увози. Како, другим речима, избећи колонизовање народа који устаје из ропства и обнавља прекинуте континуитете, заснивајући и нове установе, након дуге спречености да напредује и ствара. А колонијални положај био је брутално српско искуство у тада анектираној Босни и Херцеговини, чији су крајњи рефлекс Жерајићеви и Принципови пуцњеви. После Великог рата и судара са ватром и челиком пангерманизма, водећи српски авангардни и други грађански аутори, опитују изазов модерног откривања на дубљем тлу националне културе. Трагају за широм културном обновом, мимо посусталог Запада, посежући за словенским и народним изворима. Црњански, Растко и Настасијевић, на пример, рударе у језику и долазе до архетипских слојева и самосвојних поставки, које ће, потом, кристализовати прваци модерне поезије након Другог светског рата. Попа и Павловић, али и Бранко В. Радичевић и Миљковић, рецимо, уводе у модерни поетички контекст националне симболе и предањске садржаје, а такав приступ развијају и потоњи песници, читав ред најособенијих, од зрелог Симовића до Бећковића, Нога и Тешића. Давичо и Борислав Радовић, у склопу студије Пут ка усправној земљи, представљају изразите примере аутора који оспоравају искуство колектива као ослонац модерности, било у име револуционарних било чисто индивидуалистичких позиција. Свеједно, модерна српска поезија израсла је, кроз описани агон „националног тла и модерности“, у пуновредну европску поезију. Бити свој значи откривати и освешћивати себе у судару са временом и другима. Тако је баш Попина Усправна земља била, средином седамдесетих, у избирљивом западном свету хваљена од Теда Хјуза, док је у домаћој идеолошкој паланци песник био под присмотром и подвргнут прозивкама због национализма, због чега је, поткрај живота, изневерио најбољег себе. Данас, ствари су отишле још даље, и на страни и код нас
Онда се појавила и збирка песама Меко језгро, која је поезију окружила и прожела лирском прозом, у потрази за јаством кога нема без других („Волети неког као самог себе не значи волети га као себе, него волети јер је ближњи наше истинско ја“, рекао је богослов Георгије Флоровски; а песник Тин Ујевић: „Ја безимено устрајем у браћи“). Какви су исходи потраге?
Бићу огољено личан. Одмалена осећао сам да најбољи део мога бића запремају други, они уоколо мене, и старији и вршњаци, осећао да сам, сам по себи, недостатан и неуверљив. Тако је можда морало бити у заштићеном детињству без драматичних догађаја, чак ни дечије драматичних, изузев уједа пса за који сам мислио да је бесан. Али су ми зато приче најближег окружења, предратне, ратне и поратне, биле посредоване тако да их присвојим, по пречем праву наслеђа, да ме испуне у недостатку других битних садржаја. Породична повест, у којој беше и варошких фрагмената и радничке борбе, и немачког стрељања и Јасеновца и херцеговачких јама, и изневерене вере у нови свет – слагала се унутар мене. Како сам сазревао, укупно предање моје шире заједнице постајало је мој матични простор. Више сам тежио да му припадам него што сам, можда, и припадао. А у срцу тога простора лежи двориште покрај реке Рибнице, пуно разних воћака и других засада и од речне стране заклоњено моћним ораховим стаблима. А око мене бића која ми се радују и која ме штите, безусловно. Они су и данас моје разуђено Ја, макар су, већином, зашли с оне стране. Из тога дворишта, изнутра, нисам изашао ни данас. Сурови пријатељи би на ово признање, с правом, рекли: „Види се да ниси!“ Ако сам данас, на прагу своје педесете, иоле обликован као личност, доприноси других у томе су кључни, бар у ономе што се може прихватити и поднети. А верујем да у мени има и тога.
Есејистичка књига Преко века, опет, окренула се трајним везама између књижевне прошлости и садашњости. Алекса Шантић и Милутин Бојић се, испод вашег пера, сусрећу с Данојлићем, Сладојем, Ђогом. Уочене су и сродности између три великана: Настасијевића, Попе и Новице Тадића, својеврсним аскетама у језику. Док се светови руше, ви, као и неки други чудаци код нас и у свету, пишете песме и пишете о песницима. Али чему све то? Ако је још Хелдерлин питао „Чему песници у оскудно време?“, шта тек ми да питамо?
Можда је одгонетка у наслову оне Ујевићеве песме, тек мало коригованом: „Побратимство лица у језику“. Ако су радови који чине поглавља књиге Пут ка усправној земљи усмерени да испитају однос модерне поезије према својој традицији, у есејима окупљеним у књизи Преко века углавном разматрам како се у реалном пољу текста остварују дозивања између песничких гласова унутар наше књижевности, како гласови пребацују преко свога века, одјекују у другима. Како се стапају хоризонти савремености и прошлости, у разумевајућем односу. Зашто о поезији, када за њу Моћ не даје ни пет пара, за разлику од других медија? Бављење поезијом данас личи на обредно окупљање по катакомбама. Поезија – наравно не онаква што пристаје на оквире политички коректних тема и начина, опомиње да човек није биће само једне димензије – а данас је човек врло упрошћен и поравнат – да постоје и прошли и будући разлози у име којих живимо, а не само разлози овог тренутка.
Лица једнине су збирка краћих огледа и записа о својеврсној „унутарњој завичајности“. И, наравно, у средишту свега „Објашњење Призрена“, на трагу Црњансковог „Објашњења Суматре“. Црњански, о шумадијској Србији као свом изабраном завичају: „Зато што сам изабрао нешто што је толико напаћено, што је толико несрећно кроз векове, сада, а нарочито последњих сто година. То је мој завичај.“ Хамовић, у Путу ка усправној земљи: „Осећање завичајности, видели смо, овде се шири и преклапа са отаџбинским, а оно се пак темељи на свести о непрекинутом страдалном, жртвеном повесном искуству.“ Како се унутрашњи и спољашњи завичај дозивају у многобројним лицима наше једнине?
Записи у књизи Лица једнине чине проширени исказ мојих песама, њихове коментаре, надопуне састојцима који би песму оптеретили. У прожимању спрегнутог и непосредније датог искуственог садржаја остварује се пунија мера разумевања. А до разумевања ми је стало. Свачија једнина, која није једнина без другости, саздана је и пројављује се у више лица. Непожељна лица кријемо од себе самих, а други нам придају описе којих нисмо ни свесни. У повољном и неповољном смеру. Али ако изађемо изван зидова појединачних живота, затичемо шири и непрегледан живот оних који су уграђени у нас или на које смо упућени. Мноштво проговара из нас, чудно и необјашњиво, али неке фигуре разазнајемо. Зато, можемо се опредељивати како год хоћемо и можемо, предачка залеђина је подземни брег у нама, тежак и невидљив испод наше површине. Али ако га освестимо, можемо га усмерити на властиту корист. Ако га нисмо свесни, насукаћемо се негде, а нећемо имати појма шта се догађа. Зато треба настојати да будемо, не уске, него простране личности, у себе укључујући и заједницу из које потичемо и с којом живимо. Ни аутентична искуства странствовања не сведоче друкчије. Завичајност је тајни призив почетака, магнет матерњег окриља у свету несигурном.
Стигла је и Бежанијска коса. Песме, попут оне о Старом Сајмишту или проласку крај Косова, права су историософија, а и Кошаре су добиле свога Ивана В. Лалића. Плодни склад стихова и лирске прозе, повратак извору сопственог бића које је и биће народа, стизање до најдоњег камена путем самосмиривања кроз љубав и жртву – и ето Бежанијске косе, која би да нас попење до Бога да не бисмо остали у зверству. После свих личних и колективних бежанија, с малим и великим Б, остаје ли нешто, настасијевићевски речено, неодлутало?
По свему судећи, нема случајних места на којима се нађемо, посебно уколико онамо и задуго укотвимо лађу. Или поезија, као смислоносна активност, изнађе разлоге за стицај околности који нас води. Али, Бежанијска коса, на којој боравим ово дуго међувреме од преко петнаест година, у знаку је старих и скоријих бежанија, као и рубне позиције на старом Лимесу. Не само да су ранији сеобари овде нашли прву тачку прибежишта од агарјанске осветничке пустоши, него је и данашња Бежанијска коса препуна мелодије далматинских, крајишких и других западних српских говора. И сам се, у таквом окружењу, снажније осетих као бегунац. Не само бегунац у простору и не из неопозиве нужде, него и бегунац из матице свога времена, из своје душе и коже. Бежанијска коса је изнад насеља Бежанија, уздигнут брег с којег се, од прека, може видети панорама Београда, од Авале до Гардоша. А одатле су топови тукли српску престоницу још пре стотинак година. Украј улице у којој живим, између старог и новог гробља, од свакидашњих погледа је, растињем, скривен парк на месту где је покопано неколико хиљада незнаних српских жртава које су одсвуд доспеле до логора Старо Сајмиште. А живот протиче поред, у нехату и бригама, и добро је што живот протиче. Старо Сајмиште је простор страховит и због програмираног заборава или селективног сећања, али ми је крајњи песнички доживљај, ипак, да у наше доба „Градови личе на пуне лагере / Земља на блештав сајам несувисли“. Из слике о паклу из ваздуха 1999. године дизајнери јавне свести упорно су склањали жртвени подвиг војних јединица које су, на албанско-српској граници, на Кошарама и Паштрику, браниле земљу од копненог упада из Албаније. О томе се, макар доскора, ћутало као да је реч о каквој срамоти, или неважном збивању.
Извод из матичне књиге је избор стихова уобличен у књигу добитника награде „Одзиви Филипу Вишњићу“. Пишући о том избору, Никола Маринковић за вашу поезију каже да је „њена модерност антипозитивистичка, али истовремено и супротносмерна постмодернистичком кретању (…) јер идеологији фрагментарности претпоставља искуство целине“. Хоће ли наше исцељење, започето у језику српске поезије, икад постати делатно у обнови народа, који се, по демографским показатељима, налази у фази дубоке старости?
Пишем из часа у којем живим, подржан и заплетен искуствима старијим и овереним, али и високо обавезан делатном мером тих искустава, посрамљен због неделања и себе и других. И ауторско опредељење за чврсту форму и прецизан језик део је отпора општем распарчавању и расипању. Показује се на делу да је могуће писати и мислити сабрано и уверљиво. И укорењено. Поезија је и даље сржни глас отпора. И опет се враћамо теми с почетка нашег разговора. Пишем са свога националног тла, насупрот антипаланачким, а заправо колонијалним, површним и неодговорним умовима. Јер идеја народности израсла је као идеја слободе, насупрот ондашњим империјалним формацијама. А тако је и данас. Домаћи сарадници пројекта тоталне колонизације, што је друго име глобализма, у друштву и култури делују и даље с повлашћених места, иако су маске углавном пале. Подижу увис политички коректне књижевне и интелектуалне папагаје, разарају поуздане и легитимне вредносне поретке унутар наше културе. Ратују против баука српског национализма и православља на дуго припреманом идеолошком терену. Све национално усмерене напоре спречавају, обезвређују, бришу с контролисаног јавног позорја. Толика сасређена медијска ватра само на помен потребе заштите ћирилице и вишегодишњи ембарго на поднете системска решења у томе смеру, довољно говори о каквом је фронту реч, с друге стране, унутар нашег располућеног друштва. Ни аутентични отпор не изостаје, разуме се, премда као неувезана герила, као да нисмо у држави наших предака него наших непријатеља. На кобним подвајањима унутар српског друштва несметано се ради, у чему успешно сарађују спољни и овдашњи чиниоци. Још нас упорно убеђују да се оно признато другим народима не односи на нас. Јер је српска страна укупне приче унапред оспорена, из самих основа. Према провереном рецепту: најпре стигматизација, што тежа тим боља, па је онда сваки акт против жигосаних оправдан. Помиреност, безвоља је завладала међу нама, јер нас, без примереног одговора, одавно жигошу сваковрсним жиговима, од жига злочинаца до жига нерадника, са очекиваних и неочекиваних адреса, чак и оданде одакле треба да долазе пре свега речи подстицаја и храбрења. Ипак, обрт је могућан – јер је опстанак могућан. Не би први пут било да из дубоке потиштености поскочимо у нови залет. У Бога се надам, и у наше руке, да ће нам улити потребне виталности и воље за одржањем. Без обзира што су и моји родољубиви стихови проткани тежином меланхолије, на крају једне молитвене песме, записао сам реч управо таквог надања: „Откриј лица наше васèљене / У незнан пале, руком поглади / Душе од тела грубо дељене, / Надомести их и надокнади. // Живима даруј пуну примену. / Нека сок струји, кикот бőкори. / Врати глас гласу, име имену / И не дај сили да нас покори.“ Јер сва залагања за праву реч, наслеђа и народа, имају најпре везе са вољом за постојањем, животом што нити почиње нити окончава нашим кратким личним епизодама.