Почетна / Дух времена / Буђење Европе: сан који се претворио у кошмар

Буђење Европе: сан који се претворио у кошмар

Како то да се сан о европском уједињењу, које су „столећима сањали најбољи Европљани“, преко ноћи претворио у најгори „ноћни кошмар“?

Светски поредак се распада, изговорила је немачка канцеларка Ангела Меркел на 55. Минхенској конференцији о безбедности. „Морамо се борити за Европу и мултилатерализам“. Вероватно још чвршће и жешће него раније, пошто се Меркелова и досада здушно, свим срцем, борила за такав поредак. Наступу Ангеле Меркел у Минхену није недостајало ни патетичних момената: „Ко ће покупити комадиће распадајућег светског поретка?“ Одговор који је она могла да понуди био је: „Ми. Сви ми, заједно.“ Колумниста Њујорк тајмса Роџер Коен основни утисак са конференције сажео је у свега неколико речи наслова свог коментара: „Минхен или Реквијем за Запад.“ Што се тиче Меркелове, она је већ „изгубљен случај“, неко ко проживљава сопствени сумрак. А управо је Меркелова, поред „у жуто обојеног Макрона“ (дословно: „yellow-vested Macron“), оно најбоље чиме тренутно располаже Европа.

Колумниста Њујорк тајмса основни утисак са Минхенске конференције сажео је у неколико речи наслова свог коментара: „Минхен или Реквијем за Запад”

Ко су, уосталом, „ми“, о којима говори немачка канцеларка? То свакако нису сви учесници безбедносне конференције, будући да се у Минхен, већ традиционално, позивају и „они“. Ове године су, на пример, у раду конференције учествовали и кинески шеф Политбироа Јанг Дијећи и министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров; овај последњи, додуше, тек пошто су руски председник и премијер одбили позив. Дијећи је умиривао Европу, узнемирену због успона Кине. Лавров је у Минхену и САД и ЕУ позвао на сарадњу, упркос „натоцентричности“ коју је изабрала Европа, срљајући у сукоб с Русијом. Амерички потпредседник Мајк Пенс одржао је „ватрени националистички говор“, у којем све врви од општих места америчког екцепционализма – тврде, фанатичне, непоколебљиве вере у америчку изузетност.
Пенс је, констатује новинар Баварске ТВ Кристијан Хаке, „говорио агресивно, манихејски делио свет на силе добра и зла, и све то подвлачио исто тако агресивним говором тела“. Његов наступ подсетио је на сличне наступе државног секретара Мајка Помпеа, који су, подједнако успешно, игнорисали садашњу тренутак и историју – „у настојању да Трампове каприце претвори у политику“ (Р. Коен). И за Пенса у Минхену вреди оно што је бивши официр америчке војске Скот Бенет рекао за Помпеа: такви иступи „могу имати озбиљне последице, јер он на сваком кораку показује исту некомпетентност и бахатост, а чини се и да је његов ум у чудном стању, као да није трезан а ни трезвен“.

„Ко су чувари либералног поретка?“

У ствари, како закључује Весна Кнежевић, дописница РТС-а из Беча: „Он (Мајк Пенс) је претио и наређивао (није смиривао, није хипнотисао, није тражио изговоре). Представио је америчку администрацију као неприкосновеног светског лидера овог тренутка…“ На страну дилема да ли данашња Америка за то има стварно покриће; Пенс је наступио као војник Беле куће, а помало и као изасланик Божји, у знаку чврстог убеђења да ће „Запад (а „Запад“ је Америка) тријумфовати“, јер: „Where’s the spirit of Lord, there’s liberty!“ И обрнуто: тамо где је Америка, „земља слободних“, тамо је и „дух Господњи“.
Ако елиминишемо три најмоћније, територијално највеће и најмногољудније земље света – САД, Русију и Кину (прва је подлегла „изазову разорног национализма“, преостале две су, говорећи у политички коректним терминима, ионако аутократије или огољене диктатуре) – ко су онда данашњи „чувари међународног либералног поретка“? Ово питање поставља коментатор Дојче велеа, уз суморну опаску: неки кандидати, како стоји и у извештају Конференције, имају воље, али не и спремности, неки други би то можда могли, али за то немају нимало воље.
Британија је, „излажући себе и своје партнере безизлазности брегзита“, отпловила далеко од Континента, и тренутно је усидрена негде на пола пута, у Атлантском океану, између настојања да што безболније раскине брак са Континентом и жеље да обнови своје старе, рођачке и стратешке везе са САД. То је, мало-помало, претвара у непријатеља дојучерашњих „европских партнера“. Брегзит је већ изазвао, а тек ће изазвати „озбиљне штете“.
Да ли то значи да је либерална књига сада спала на свега два слова: на Немачку и Француску, забављене сопственим кризама и окружене непоузданим и превртљивим европским „савезницима“, који своју позицију бирају од тренутка до тренутка и од случаја до случаја? И, изнад свега, руководећи се сопственим интересима: Мађарска, на пример, жели снажније (економске) везе с Русијом и Кином; Пољска своју судбину чврсто везује са САД, спремно заузимајући своје место у антируском строју, који се формира на широком фронту од Црног мора до Балтика, као нови санитарни кордон.
Управо о томе је на Минхенској конференцији говорио Сергеј Лавров: реалност XXI века диктира потребу „да се одустане од рецидива колонијалног размишљања“, од филозофије „гвоздених завеса“ и „санитарних кордона“, својствене русофобским елитама на Западу.

Интерегнум у коме умире старо

Преостаје да закључимо: међународни либерални поредак више није „у опасности“ (то је била главна порука са претходне Минхенске конференције), сада је та криза већ прошлост – нешто што се већ догодило. На овогодишњем форуму, подвлачи Душан Пророковић, једнодушно је „оцењено како се стари светски поредак, успостављен почетком 90-их – једноставно ’сломио’. Нема, дакле, закључака како ће се то десити у некој ближој или даљој будућности. То више није хипотеза“ – то је горка стварност. Сада, према Пророковићу, „живимо у времену после једнополарности“. Куда даље и како ће се устројити свет будућности?

Реалност XXI века диктира потребу да се одустане од рецидива колонијалног размишљања: Сергеј Лавров

Односно како ствари довести у ред и „покупити остатке“, на шта је позивала немачка канцеларка? Покупити, у значењу почистити разбијено или све спојити изнова, након што се „либерални поредак“ распао у комадиће, у гомилу ситних крхотина? Рашчистити, како би се створило место за нешто ново и другачије, за поредак различит од досада владајућег „мултилатерализма“, који је Трампова Америка, не обазирући се одвише на западне савезнике, већ заменила новим „унилатерализмом“? Или је Меркелова имала у виду друго могуће значење: рестаурирати и обновити, изнова слепити оно што је већ сломљено, како би се све, што пре, вратило на старо?
Покушаји рестаурације, обнављања поретка који је једном срушен, по правилу историјског искуства, не успевају или успевају само на кратко време – у интерегнуму, у међудобу у коме, како је писао Антонио Грамши, „старо умире, а ново још не може да се роди“. То није успело ни Бурбонима после наполеонских ратова. Рестаурација („старог режима“) била је само увертира за револуције које су средином столећа изнова запалиле Стари континент.
Интерегнум је, како подсећа британски аналитичар Алистер Крук, такође и доба у којем „елите, које су некад управљале политичким дискурсом унутар строгих консензуалних граница, откривају да су сада агресивно оспораване“. Данас је оспоравање толико гласно да се чини да ни они који позивају на одбрану поретка више ни сами не верују у оно што говоре, да само декламују нешто научено напамет, и то по навици, рефлексно, у недостатку неке друге визије и идеје.
Нова ера борбе за моћ Уосталом, Ангела Меркел је политичка фигура чија је звезда на заласку и од ње не треба очекивати иновативна и смела решења. Она више и нема пређашњу политичку тежину. Меркеловој управо „тече последњи мандат“ (Џорџ Сорош). Зато, за савезнике Меркелове, политика коју она отелотворује више није кредибилна, док јој политички противници, унутар Немачке и ван ње, са нестрпљењем гледају у леђа. Она је, заправо, и сама део поретка који се „сломио“: „заробљеник веома ригидних политичких стереотипа који су владали почетком 90-их“ (Валериј Коровин). „Глобална заједница“ о којој још говори Ангела Меркел, констатује коментатор Њујорк тајмса, само је „пита на небу“ у данашњем хобсовском универзуму. Питање којим путем ће убудуће поћи Немачка остаје отворено.
У ствари, читав свет данас пролази кроз „ново раздобље нереда“. Према мишљењу председавајућег Минхенске конференције Волфганга Ишингера, ова „нова ера борбе за власт“ иде руку подруку са „одређеним вакуумом моћи“. Три су главна актера у тој игри: САД, Русија и Кина. „Европска унија“, тврди се у извештају са конференције, „лоше је припремљена за ново надметање великих сила“. Другим речима: она и није велика сила. Од ње више нико не очекује да „пацификује“ кризне регионе. То јој, уосталом, ни до сада није полазило за руком. Криза је сада у њеном дворишту, а та криза доводи у питање и будућност ЕУ. Највећи део одговорности за то сносе либералне европске елите, које су досада водиле Унију (њихова перјаница је била Ангела Меркел), задовољавајући се „мултилатерализмом“ – поретком у којем је Европи и земљама чланицама припадала више него скромна улога: САД су марширале на челу, остали су били принуђени да их следе, неки са више ентузијазма, други невољно и уз шкргут зуба, на зачељу колоне.
И протеклих година је међународни либерални поредак био „у кризи“. И тада се, управо са овог „безбедносног форума“, позивало на „збијање редова“ и његову одбрану. Процес распадања је отада узео маха. И тај процес је, по свему судећи, неповратан. Он се можда може успорити, вероватно и убрзати, али се он ипак одвија својим током, независно од жеља барем европских актера светске политичке сцене. Али оно што се сигурно неће догодити јесте да све прође само од себе, као ружан сан или грозница, после чега би се свет поново нашао „на почетку“, у 1989. години. Чврсто уједињен у једном строју, под вођством „једног суверена и једног господара“.

„Европо, пробуди се!“

Џорџ Сорош: “ Европа сада проживљава свој „револуционарни тренутак”

Оно што важи за свет у целини, важи и за Европу – за њу, парадоксално, можда и више него за друге. У чланку под насловом Европо, пробуди се, филантроп и берзански шпекулант Џорџ Сорош тврди да и Европа сада проживљава свој „револуционарни тренутак“. Овај „револуционарни тренутак“ европске елите не препознају, због чега Европа наставља да „месечари“ и тетура – ка сопственом уништењу.
Основну линију подела у савременој Европској унији, сматра Сорош, представља линија која непомирљиво дели „евроскептичне“ од „проевропских снага“. Партијски систем у већини европских земаља је застарео. Традиционалне странке се морају суштински преобразити уколико желе да на предстојећим изборима за европски парламент победе „европске вредности“. Уколико се то не догоди, тврди Сорош, „исход је крајње неизвестан“. Заправо: „Садашње европско вођство подсећа на Политбиро који је, док се Совјетски Савез распадао, издавао указе као да су они и даље релевантни.“
Нажалост – или на срећу, како се узме – Сорошев апел тешко да ће помоћи еврократама, јер Сорош не нуди никакав рецепт како превладати системску европску кризу. Осим позивања на магловите „европске вредности“ и одбацивања „старомодног партијског система“, који треба да буде замењен нечим неодређеним: „европским ентитетима“. Када говори о „немогућности промене споразума“ или о „недостатку правних средстава за кажњавање чланица које крше принципе на којима је ЕУ основана“, Сорош само констатује очигледно. То је, већ годинама, мучна стварност у којој тавори заједница за коју је статус кво постао неподношљив, а суштинске реформе немогуће. Како би се изборила са својим непријатељима, сматра мултимилијардер, Европа мора да пробуди „проевропску већину“. „У супротном“, упозорава Сорош – ако се Европљани не пробуде – „сан о јединственој Европи могао би да постане кошмар XXI века.“ Како, међутим, пробудити Европљане? Или је та европска већина већ пробуђена, па тако нагло пробуђена одбацује „европски пројекат“, о чему сведочи за многе неочекивани успон популизма?
Како то да се сан о европском уједињењу, које су „столећима сањали најбољи Европљани“, преко ноћи претворио у најгори „ноћни кошмар“?

Наставак у следећем броју

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *