Почетна / Интервју / Зоран Колунџија – Опасно живљење у договореној историји (1.део)

Зоран Колунџија – Опасно живљење у договореној историји (1.део)

Кад су у питању књиге и филм данас у Србији, срећемо се с помањкањем реалног приступа нашој прошлости. Фаворизује се фикција, а занемарују се или стављају у други план чињенице, а управо је проблем нашег друштва што смо живели у договореној историји, договореној економији, договореном братству и јединству и нисмо знали праве чињенице. Како је могуће да српски војник у једном од два нова филма о Србији и Првом светском рату убије заробљеног противника? Ко је имало пратио литературу, рецимо исказе наших солунаца, ко је слушао приче свог прадеде или деде, тај је морао да зна да је то немогуће

Прометеј из Новог Сада током протекле две деценије низом издавачких подухвата, који се неретко могу назвати и подвизима, дошао је у ред најбољих издавача у региону. У прилог томе иду и висока признања која је ова кућа добила последњих месеци, попут Награде 63. Међународног београдског сајма књига за најбољег издавача (равноправно је дели са Службеним гласником), а чије образложење жирија је најпрецизније представља: Прометеј је годинама један од најрелевантнијих српских издавача који објављује капитална лингвистичка издања, изузетна историографска и књижевна дела домаће и стране поезије и прозе, препознатљив је по изузетним монографијама, а посебно се истиче 60 објављених наслова у едицији Србија 1914–1918, као и изузетан допринос српској лингвистици књигом Милоша Окуке Српски дијалекти. Потом је Зорану Колунџији, оснивачу, директору и главном и одговорном уреднику Прометеја, у Библиотеци града Београда уручено још једно признање за издавача године – Награда „Григорије Возаревић“. О јединственим издавачким подвизима, издањима штампаним поводом стогодишњице обележавања Првог светског рата и у славу његових хероја, те низу актуелних тема који се тичу културе и њених рубова за Печат говори Зоран Колунџија.

Такозвано „силовање историје“ није појава коју је изнедрило наше време, фалсификата је увек било. Данас се, међутим, као апсолутно владајући дух времена намеће политичка коректност. Конкретно, савремена ЕУ намеће „службени пацифизам“ сваком тумачењу историје, и – како примећује један аутор – ствари се насилно нивелишу, победа се претвара у примирје, Велики рат као да није ни постојао, Немачка и Аустроугарска се амнестирају од кривице. Колико сте се и ви, као издавач и уредник важних историјских едиција, сретали са оваквим диктатом? Чини се, наиме, да сте му успешно одолевали?
Одолевали јесмо, нисмо имали никаквих официјелних препрека и рекао бих пре да смо се сретали са однегованим немаром, потом сам се уверио да је у свести заиста бројних људи који својим одлукама могу да учине нешто за своје претке остао дефект произведен нашим дугим животом у једнопартијском систему. Забрињава то што често чак не постоји свесна намера, него навике, инерција који гурају даље у националну пропаст. Навешћу пример четрдесетак сремских места страдалих септембра 1914. Одмазда Аустроугара према властитом становништву српског порекла, после преласка српске војске преко Саве (Битка код Легета), била је сурова. Ненаоружани становници су без суђења ликвидирани, њих више од 800. Данас тек три-четири, једва десетина од свих тих места, редовно обележавају овај трагичан догађај …
Они који одлучују о Европи данас имају вероватно добру намеру, али као да не прате довољно европску историју. Све се то већ код нас десило, амнестирање злочинаца, претварање непријатељства у прокламовано братство и јединство завршило је после непуних пола века у крвавом распаду. Морају се поштовати истина и чињенице. А има их непријатних. Пример Беча: онде је историјска комисија истражила порекло назива улица између 2011. и 2013. године. Укупно је 159 назива улица и тргова (3,6 одсто) проглашено проблематичним. Углавном се ради о нацистима или о антисемитима попут бечког градоначелника Карла Луегера око 1900. године. Шта се потом десило? Спорна имена нису измењена већ су монтиране додатне табле на којима је исписано шта је код њих било проблематично. На пример: Улица др Фердинанда Поршеа (конструисао фолксваген) добила је додатну таблу на којој стоји да је био члан НСДАП и СС официр, а да је у фабрици запошљавао раднике који су депортовани из окупираних области на принудни рад у Немачкој, док гроб Конрада фон Хецендорфа у Бечу више није почасни гроб. Они који нису одговарали за командну одговорност и смрт стотина хиљада цивила тако и даље имају имена на мапама аустријских градова. Улица Бем-Ермоли (Böhm-Ermoli Strasse) у Салцбургу, општина Максглан, у дужини од око двеста метара укршта се с далеко дужом и већом, Улицом Конрада фон Хецендорфа. У Грацу је у марту 2018. историјска комисија после четворогодишњег рада објавила листу са 82 проблематична назива улица и тргова – што је 12 одсто свих улица – међу њима 20 „високо проблематичних“. Ту је пре свега Улица Конрада фон Хецендорфа, али и улица која се односи на епоху националсоцијализма – Улица Отокара Кернштока, аутора „Песме о кукастом крсту“. Углавном се имена и односе на нацисте, мање на личности из Првог светског рата.
У Инзбруку наилазимо на Војномедицински центар фелдмаршал Конрад фон Хецендорф… У Берндорфу, варошици око 50 км југоисточно од Беча, познатој по производњи чувеног прибора за јело и кухињског посуђа, такође имамо Франц Конрад Хецендорф штрасе… Не би требало заборавити ни Оскара Поћорека (германизовани Словенац који је исказивао велику нетрпељивост према Србима, заговарао доста пре почетка рата напад на Србију и говорио да Аустроугарска неће имати мира док Србију не баци на колена) који је још увек на листи почасних грађана Клагенфурта. (Адолф Хитлер је био почасни грађанин Клагенфурта до маја 2011. године.) О постхумним почастима за Поћорека и ово: Првобитно је сахрањен на гробљу у Анабихлу (те 1933. године самостална, приградска општина, данас саставни део Клагенфурта), али су његови посмртни остаци 1966. пренети на гробље Терезијанске војне академије у Винер Нојштату, где су сахрањене многе аустријске и претходно аустроугарске војсковође – као подсетник и инспирација за будућу официрску елиту данашње Аустрије која се онде школује.
Кад ово знате, онда другачије звуче поруке данашњих аустријских званичника који брижно брину о нама и кажу: нећемо више о прошлости, мора се гледати у будућност!

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

(Наставиће се)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *