Зоран Колунџија – Опасно живљење у договореној историји (1.део)

Кад су у питању књиге и филм данас у Србији, срећемо се с помањкањем реалног приступа нашој прошлости. Фаворизује се фикција, а занемарују се или стављају у други план чињенице, а управо је проблем нашег друштва што смо живели у договореној историји, договореној економији, договореном братству и јединству и нисмо знали праве чињенице. Како је могуће да српски војник у једном од два нова филма о Србији и Првом светском рату убије заробљеног противника? Ко је имало пратио литературу, рецимо исказе наших солунаца, ко је слушао приче свог прадеде или деде, тај је морао да зна да је то немогуће

Прометеј из Новог Сада током протекле две деценије низом издавачких подухвата, који се неретко могу назвати и подвизима, дошао је у ред најбољих издавача у региону. У прилог томе иду и висока признања која је ова кућа добила последњих месеци, попут Награде 63. Међународног београдског сајма књига за најбољег издавача (равноправно је дели са Службеним гласником), а чије образложење жирија је најпрецизније представља: Прометеј је годинама један од најрелевантнијих српских издавача који објављује капитална лингвистичка издања, изузетна историографска и књижевна дела домаће и стране поезије и прозе, препознатљив је по изузетним монографијама, а посебно се истиче 60 објављених наслова у едицији Србија 1914–1918, као и изузетан допринос српској лингвистици књигом Милоша Окуке Српски дијалекти. Потом је Зорану Колунџији, оснивачу, директору и главном и одговорном уреднику Прометеја, у Библиотеци града Београда уручено још једно признање за издавача године – Награда „Григорије Возаревић“. О јединственим издавачким подвизима, издањима штампаним поводом стогодишњице обележавања Првог светског рата и у славу његових хероја, те низу актуелних тема који се тичу културе и њених рубова за Печат говори Зоран Колунџија.

Такозвано „силовање историје“ није појава коју је изнедрило наше време, фалсификата је увек било. Данас се, међутим, као апсолутно владајући дух времена намеће политичка коректност. Конкретно, савремена ЕУ намеће „службени пацифизам“ сваком тумачењу историје, и – како примећује један аутор – ствари се насилно нивелишу, победа се претвара у примирје, Велики рат као да није ни постојао, Немачка и Аустроугарска се амнестирају од кривице. Колико сте се и ви, као издавач и уредник важних историјских едиција, сретали са оваквим диктатом? Чини се, наиме, да сте му успешно одолевали?
Одолевали јесмо, нисмо имали никаквих официјелних препрека и рекао бих пре да смо се сретали са однегованим немаром, потом сам се уверио да је у свести заиста бројних људи који својим одлукама могу да учине нешто за своје претке остао дефект произведен нашим дугим животом у једнопартијском систему. Забрињава то што често чак не постоји свесна намера, него навике, инерција који гурају даље у националну пропаст. Навешћу пример четрдесетак сремских места страдалих септембра 1914. Одмазда Аустроугара према властитом становништву српског порекла, после преласка српске војске преко Саве (Битка код Легета), била је сурова. Ненаоружани становници су без суђења ликвидирани, њих више од 800. Данас тек три-четири, једва десетина од свих тих места, редовно обележавају овај трагичан догађај …
Они који одлучују о Европи данас имају вероватно добру намеру, али као да не прате довољно европску историју. Све се то већ код нас десило, амнестирање злочинаца, претварање непријатељства у прокламовано братство и јединство завршило је после непуних пола века у крвавом распаду. Морају се поштовати истина и чињенице. А има их непријатних. Пример Беча: онде је историјска комисија истражила порекло назива улица између 2011. и 2013. године. Укупно је 159 назива улица и тргова (3,6 одсто) проглашено проблематичним. Углавном се ради о нацистима или о антисемитима попут бечког градоначелника Карла Луегера око 1900. године. Шта се потом десило? Спорна имена нису измењена већ су монтиране додатне табле на којима је исписано шта је код њих било проблематично. На пример: Улица др Фердинанда Поршеа (конструисао фолксваген) добила је додатну таблу на којој стоји да је био члан НСДАП и СС официр, а да је у фабрици запошљавао раднике који су депортовани из окупираних области на принудни рад у Немачкој, док гроб Конрада фон Хецендорфа у Бечу више није почасни гроб. Они који нису одговарали за командну одговорност и смрт стотина хиљада цивила тако и даље имају имена на мапама аустријских градова. Улица Бем-Ермоли (Böhm-Ermoli Strasse) у Салцбургу, општина Максглан, у дужини од око двеста метара укршта се с далеко дужом и већом, Улицом Конрада фон Хецендорфа. У Грацу је у марту 2018. историјска комисија после четворогодишњег рада објавила листу са 82 проблематична назива улица и тргова – што је 12 одсто свих улица – међу њима 20 „високо проблематичних“. Ту је пре свега Улица Конрада фон Хецендорфа, али и улица која се односи на епоху националсоцијализма – Улица Отокара Кернштока, аутора „Песме о кукастом крсту“. Углавном се имена и односе на нацисте, мање на личности из Првог светског рата.
У Инзбруку наилазимо на Војномедицински центар фелдмаршал Конрад фон Хецендорф… У Берндорфу, варошици око 50 км југоисточно од Беча, познатој по производњи чувеног прибора за јело и кухињског посуђа, такође имамо Франц Конрад Хецендорф штрасе… Не би требало заборавити ни Оскара Поћорека (германизовани Словенац који је исказивао велику нетрпељивост према Србима, заговарао доста пре почетка рата напад на Србију и говорио да Аустроугарска неће имати мира док Србију не баци на колена) који је још увек на листи почасних грађана Клагенфурта. (Адолф Хитлер је био почасни грађанин Клагенфурта до маја 2011. године.) О постхумним почастима за Поћорека и ово: Првобитно је сахрањен на гробљу у Анабихлу (те 1933. године самостална, приградска општина, данас саставни део Клагенфурта), али су његови посмртни остаци 1966. пренети на гробље Терезијанске војне академије у Винер Нојштату, где су сахрањене многе аустријске и претходно аустроугарске војсковође – као подсетник и инспирација за будућу официрску елиту данашње Аустрије која се онде школује.
Кад ово знате, онда другачије звуче поруке данашњих аустријских званичника који брижно брину о нама и кажу: нећемо више о прошлости, мора се гледати у будућност!

[restrict] Поводом неких новијих филмова са историјском тематиком, критика примећује да „Накнадна памет данашњих сценариста и редитеља као да тера инат свим научним сазнањима, што све потиче од неке постмодернистичке моде да се историја, која се догодила, изврће у фикцију, која се никада није догодила, нити се могла догодити, а све у циљу испуњења одређених, углавном политичких или идеолошких задатака.“ Како то коментаришете, уочавате ли сличне, боље речено – исте тенденције у литератури и историографији?
Кад су у питању књиге и филм данас у Србији, срећемо се с помањкањем реалног приступа нашој прошлости. Фаворизује се фикција, а занемарују се или стављају у други план чињенице, а управо је проблем нашег друштва што смо живели у договореној историји, договореној економији, договореном братству и јединству и нисмо знали праве чињенице. Како је могуће да српски војник у једном од два нова филма о Србији и Првом светском рату убије заробљеног противника? Ко је имало пратио литературу, рецимо исказе наших солунаца, ко је слушао приче свог прадеде или деде, тај је морао да зна да је то немогуће. Поуздан војни историчар Исидор Ђуковић објавио je читаву књигу о заробљеним аустроугарским војницима (2008) где наводи низ примера који ово потврђују. Арчибалд Рајс у извештају из Ниша, тада је разговарао с неколико стотина заробљених аустроугарских војника, закључује да су ови боље смештени од српских војника. После злочина које су аустроугарски војници извршили над српским народом Рајс је очекивао одмазду и освету. Али „та велика деца са златним срцем“, писао је, српски војници нису немилосрдно дочекали побеђене непријатеље и злочинце, већ су извлачили из својих торби последњи залогај хлеба и давали га гладнима заробљеницима. Џон Рид се уверио у страшне злочине које су Аустроугари, посебно Мађари, починили у Мачви, а из разговора са Србима схватио је да нису осветољубиви. Забележио је: „Изванредан недостатак огорчености нашли смо свуда по Србији (то је било непосредно после битке на Гучеву – З. К.); људи су изгледа мислили да је потпуни аустријски пораз освета њима за све те црне грозоте, за убиство њихове браће, за доношење тифуса.“ Запазио сам да досетљиве филмаџије користе фразу: наш је филм избалансираног приступа?! Ваља га продати ван Србије, треба мислити на могуће конкурсе код странаца … а онда је пожељно да нисмо баш добри … Ако смо раније, због компромиса с Хрватима, Словенцима, муслиманима, Мађарима, Бугарима и другима који су нечасно уништавали наш народ и нападали нашу земљу, потискивали слику српског војника од пре сто година, не морамо то да радимо и данас. Одужимо се том малом човеку који је у очима целог света постао велик, немојмо га умањивати! Довољно је упоредити глобалне износе новца намењеног за филмове и за књиге у Србији уопште, те се и на тај начин уверити да је пажња према књизи заиста недовољна, а посебно према књигама с фактографијом. Стручњаци, професионални историчари израчунали су да је дефицит књига о овом периоду најмање 25 до 50 наслова годишње од 1945. до 1990. Узмимо да је прва цифра тачнија и добићемо податак да је требало да буде објављено више од 1.000 наслова, а могуће је и 2.000, а није.
Нажалост, почев од 1918. па до наших дана, све државе у којима смо живели нису довољно учиниле за страдале у Великом рату. Животе наших предака, њихову патњу и жртве брисали смо из сећања стално зарад неких „виших циљева“…
Др Ђорђије Вуковић, коаутор студије „Културна упоришта политике“, каже: „Данас смо окружени захтевима да се ревидира наше сећање на славне дане колективне прошлости. Наше сећање на велике догађаје, личности, обичаје и све оно што чини политичку културу једног друштва је под сталним притиском ка реинтерпретирању зарад легитимације краткорочних политичких циљева, док истовремено у истом том окружењу фалсификују прошлост, измишљају историју, а националне идентитете темеље на неистинама.“ Овим је јасно издвојена веома забрињавајућа појава која производи огромну штету и можда ненадокнадиве губитке за националну самосвест. Како се борити с овом појавом?
Пођимо само од књиге Месечари Кристофера Кларка, којом је пре мало више од пет година отпочело обележавање 100-годишњице рата у западном свету и њој супротстављене чињенице да је још 1964. Фриц Фишер, немачки историчар, у чувеном прекретничком делу Посезање за светском моћи доказао да Немачка има главни удео у историјској одговорности за избијање општег рата. (Узгред, поменута књига Фрица Фишера, која одговара нашем погледу на прошлост, објављена је у Србији с пола века закашњења, а дело Кристофера Кларка, које на Србију баца кривицу за Велики рат, хитро је преведена и публикована после годину дана!) Но како је могло да дође до враћања на стара тумачења? Клаус Гитингер и Винфрид Волф, аутори књиге Тешитељ или Како Кристофер Кларк ослобађа Немце кривице за Први светски рат, коју смо објавили непосредно пред почетак Сајма књига, износе мноштво података како је Кларк игнорисао чињенице и фалсификовао документа. Очигледно се појавила политичка потреба да се у име европског јединства раскрсти са старим (истинитим) тумачењем ратне кривице и да се она прерасподели на све земље учеснице Великог рата, а одговорност припише, пре свега, Русији и Србији. Док ми деценијама нисмо публиковали податке и нова истраживања наших стручњака, у исто време, од објављивања поменуте књиге Фрица Фишера па све до данас, траје ревизија историје која је све више добијала на значају паралелно са напорима за уједињење Европе у оквирима Европске уније. За нас постоји реална опасност да прилагођавајући се стандардима ЕУ не прилагодимо и нашу историју потребама ЕУ, па да и сами себе прогласимо кривим за Први светски рат.
Срећом, озбиљни светски историчари не прихватају покушаје политичке ревизије узрока Првог светског рата. О томе ћемо ускоро објавити ново издање одличне књиге др Милета Бјелајца 1914–2014: Зашто ревизија?: Старе и нове контроверзе о узроцима Првог светског рата. Велика је невоља што смо ми слабо опремљени за ову борбу, за прави специјални рат ове врсте. Ревизија историје се обавља на штету жртава и интереса малих народа у име некаквог помирења великих европских држава које су биле супротстављене у Првом светском рату. Ипак, од нас нико не тражи да не попишемо своје жртве, а ми то до данас нисмо урадили. Нико не тражи да не обележавамо наше годишњице, а ми то ипак не примењујемо… Како се борити? Једноставно, проверено је: стално сећање на претке погинуле у борбама за очување слободе отаџбине! Само поштовање њихове жртве је частан и моралан приступ, а заборав страдалих је врста учешћа у том злочину и поништавање смисла сваког отпора неправди и освајачима.
Питам вас, због мојих чукундеда изгинулих и обогаљених и чукунбака удовица и бака и дека сирочића, и због онолике листе ваших страдалника, колико нас је то што је Мило Ломпар назвао „духом самопорицања“ одредило и у отужном, да не кажем никаквом одавању поште победи, победницима у Првом светском рату на државном, националном највишем нивоу. Тамо далеко, на главној свечаности у Француској, први су пак били поражени, тј. освајачи, убице, поробљивачи… Колико смо се и овај пут о претке, али и потомке, огрешили?
Маркантан пример некритичког преузимања од других јесте увођење као државног празника Дана примирја, 11. новембар. Наравно да нисам против тога да се заједно са свим земљама учесницама у Великом рату подсетимо тог дана, али где је сећање на нас и завршетак рата? Подсетимо се, Србија је нападнута са очигледном намером да буде потпуно покорена и уништена и Србија је на крају непријатеља победила и отерала из своје земље. Према томе, имамо или Дан победе или Дан ослобођења. Савремена историја, не само наша, сматра битку код Доброг Поља одлучујућом за убрзање завршетка рата, и по мени наш је прави датум почетак пробоја Солунског фронта – 15. септембар. Као издавачу посрећило ми се, захваљујући пре свега приређивачу др Војиславу Павловићу, да први на свету објавимо део сећања Франше д’Епереа, главнокомандујућег савезничких трупа на Солунском фронту од јуна 1918. По изласку књиге која је изазвала велику пажњу оцена је следећа: све што се претпостављало да је око пробоја Солунског фронта позитивно за нашу страну – потврдило се. Франше д’Епере изрекао је важне повољне оцене о нашој војсци и нашем командном кадру. На другој страни имате чињеницу да енглеске војне енциклопедије не бележе битку код Доброг Поља и то је сасвим у духу проглашавања Гаврила Принципа злочинцем и терористом. И шта се код нас десило са обележавањем 15. септембра ове године? Ништа!!! Таква се стогодишњица није смела пропустити.

„У претходној години је посао куће „Прометеј” прилагођен значајним годишњицама, а осим Првог светског рата ту је и 100 година од присаједињења Баната, Бачке и Барање, а потом и Срема Краљевини Србији. Уз тему Великог рата напросто се наметнула нова библиотека Српске војводе, а нисмо одустали од издања из области лингвистике и језичке лексикографије, па смо објавили Дијалекте српског језика Милоша Окуке, професора славистике из Минхена, те Основни наватл (астечко)-српски речник Игора Секеа и Српски речник синонима Павла Ћосића… Књиге су се низале, добар део по основу успеха на разним конкурсима, један део са заинтересованим суиздавачима или ауторима, па смо, на пример, уместо планираних 10 наслова у едицији Србија 1914–1918 имали их њих 15… Речју, било је заиста тешко владати толиким послом, али не жалим се, више имам потребу да се извињавам онима којима нисам ажурно одговарао на позиве или мејлове. Ми смо кампањски народ и јасно је да се округла годишњица Великог рата морала што боље искористити… Са радошћу истичем, успешној години допринела је и ћерка, Корана Боровић, својом Библиотеком Река коју попуњава са заиста добрим укусом! Ове године обогатила ју је књигама Петера Хандкеа (Поподне писца) и Жељка Јовановића (Смрт непознатог саксофонисте)“, каже наш саговорник.

[/restrict]

(Наставиће се)